Слободан Живковић ДОСТОЈЕВСКИ У ДЕЛУ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА (5)

ЈЕДИНИ ПУТ: БОГОЧОВЕК

МЕСТО ЈУСТИНА ПОПОВИЋА У БОГОСЛОВСКИМ      РАСУЂИВАЊИМА О ДОСТОЈЕВСКОМ

1.

Мисао Достојевског, по Н.Бердјајеву, произилази из духа руског народа, јер сам је руски народ „склон филозофирању“ и постављању „питања филозофског карактера“ о смислу човековог постојања, о постојању Бога, о правди и неправди;²⁴² сам је руски народ, дакле, носио у себи такозвана вечна питања, она која су заокупљала људски род од његовог почетка и која га одвајају од све остале твари у васељени. Човек је тако потврђивао себе, одвајајући се од „бесловесних“ бића, али „вечна питања“ имају још неке функције у историји људског постојања.

Најпре: епитет „вечни“ обезбеђивао је везу са непролазношћу, уздизао је човека из света пролазних облика материје, која као да је добила задатак да човека скрије од узвишеног и вечног, а да га потопи и поистовети са собом, и да учини да он, у немару, траје док траје, у помирености са постојећим; дакле, та врста питања, својом присутношћу у човеку, обезбеђивала му је везу са вечношћу, са трајним и обасјавала му душу показујући како није само пролазан створ и да, у свом главном делу бића, уопште није пролазан – чиме је већ указано и на муку која из поменуте речи – „питање“ – следи: а то је патња због самог напора уздизања у висине непролазног, иако се та патња, касније, преображава у радост, што је знак преображености човекове личности – патња због одбацивања пролазних елемената егзистенције, на које се превише навикло; – и указано на оно што је најтеже, на сумњу – која човека прати на путу остварења сваког процеса који води ка много мањем циљу, а камоли оном који је вечан. Зато је то: „питање“, то јест неизвесност, сумња, и мука духу. Али је и: нада у спас, спас, озарење пред вечним и утапање у њега.

Из полазног става Н.Бердјајева произилази да је Достојевско човек народа, човек из народа: који носи у себи његове врлине, али, ваља претпоставити, и неке мане; но на прво место овде треба ставити врлине, оно што вуче у висину, а тек на друго супротни елеменат, земни, који је само потврда оног првог. Јер ни пролазности не би било ако нема вечности: нестала би у себи, докинула би саму себе; – иначе, вечност се не храни пролазношћу, и није јој нимало потребна.

Пролазност је казна коју човек добија у наслеђе од својих предака, а колико ће је моћи искупити – зависи од ангажовања појединца.

2.

Где је место оца Јустина Поповића у богословским расуђивањима о Достојевском?

То место је скромно. Налази се тачно тамо где је било место Јустина Поповића у реалном животу: по страни. Сад, кад је, телесно, изишао из овог света – дело Јустина Поповића, постојано и лагано, ступа у простор који је себи само приредило, створило – и обезбедило. Ово важи и за његове радове у којима тумачи дело највећег писца света.

За овог православног философа, како је себе сматрао, будући да је своје главно дело: Догматику Православне Цркве, у три тома, назвао Православном филисофијом Истине, што може дати за право да се за њеног аутора изведе овај назив – дакле за Јустина Поповића чуло се углавном после његове смрти, што значи да је и његов живот прошао мимо токова актуелне стварности. За то се постарала та стварност: за три деценије боравка Јустина Поповића у Манастиру Ћелијама, на само неколико километара од Ваљева, власт је будно мотрила сваки његов покрет, а ретке изласке из манастира подвргавала строгој полицијској пратњи.

Његова прва докторска дисертација о Ф.М.Достојевском, писана у Енглеској, одбијена је, а друга: о учењу Светог Макарија Египатског, писана у Сремским Карловцима, нестала је са радног стола, па ју је аутор морао да пише други пут. Но како су године после његове смрти (1979. године) значиле и попуштање стега у животу његовог народа, о овом се мислиоцу почело све више да говори. И пише.

Радови Јустина Поповића о Достојевском налазе се углавном у књизи Достојевски о Европи и Словенству, где су ушли поменута, наприхваћена, дисертација и текстови писани до Другог светског рата, а готово фрагментарно овај велики руски писац присутан је у Философским урвинама и у књизи На богочовечанском путу.

3.

Централна личност у домостроју света па и у делу Јустина Поповића јесте личност Богочовека, Исуса Христа. Њиме се објашњава све: успеси и падови, порази и радости, пролазност и вечност, смрт и живот. Он је извор и утока свега.

Јустин Поповић је на тај начин само део целине коју чини општи поглед, став и учење православног хришћанства. Живети „у Христу“, мислити Христом, патити као Христос, поступати по његовом узору – то је општи образац православног живљења, начина мишљења и односа према свету. Увек и свуда Христос – јесте одлика православног човека.

Зато, погледи Јустина Поповића на књижевноуметничко дело Ф.М.Достојевског имају много заједничког са руским боготражитељима, религиозним философима краја 19. и прве половине 20. века. И њихове овоземаљске судбине попримиле су чак неке сличности: неки од њих (Н.Бердјајев, Н.Лоски, С.Булгаков) били су прогнани из Русије, неки су Русију сами напустили (Д.Мерешковски) или су били прогањани и мучени (П.Флоренски). И реални живот био им је, дакле, одређен, између осталог, Христом. То јест заступањем Његовог учења у овом пролазном свету.

Преокупираност истом темом, Христом, и општи ставови у хришћанској православној цркви, који су одредили начин посматрања света и живота, онемогућују стварање јасне представе колико је који од ових руских философа утицао на Јустина Поповића, а посебно на његово виђење књижевног дела Ф.М.Достојевског. Ипак, Павле Флоренски је најрадије цитирани руски боготражитељ у делу Јустина Поповића о Достојевском, кад је у питању личност Исуса Христа и Његов главни атрибут: љубав.

4.

Постављање „вечних питања“ за Јустина Поповића јесте својство сваког човека, а Достојевски је питање постојања или непостојања Бога, по овом аутору, поставио „неустрашиво и опасно“²⁴³. Разрешењем тога питања човек разрешава основни проблем своје егзистенције: проблем пролазности и смрти. Порицањем Бога стиже се до порицања елемента вечног у људском бићу, што, даље, значи предавање човека пролазности, смрти. Потврђивање постојања Бога јесте преношење човека у вечно, непролазно – то је решење основног човековог егзистенцијалног проблема.

Н.Бердјајев и Јустин Поповић ту стоје једнодушни. По Н.Бердјајеву, поглед Достојевског на човека јесте „дубоки хришћански антропологизам“. Закључак који пружа овај руски религиозни философ потпуно је исти као код Јустина Поповића: „Решити проблем човека, то значи решити проблем Бога.“²⁴⁴ Веза између човека и Бога одлучујућа је по човека: човек је Творцем Својим одређен, и то на начин који одговара човеку, како би обезбедио „улазницу“ у вечност. Припадање човека двама световима јесте његов недостатак, али човек треба да посматра своју везу са „вишим“ светом и треба да учвршћује своје везе са вечношћу: то је лепша страна човекове егзистенције на Земљи, мада је и тежа, одговорнија.

По Н.Бердјајеву човек је „двојно биће“ и припада и „свету феномена“ и „свету ноумена“.²⁴⁵

По Ј.Поповићу човек је започет, али није довршен и налази се на „вододелници између овог и оног света“²⁴⁶, али битно одређење човеку даје присуство вечног у њему па тако без Бога „човек не би могао ни постојати“²⁴⁷, што управо најпотпуније у свом делу саопштава Достојевски, који је „најречитији апостол Лика Христовог“²⁴⁸.

Остврујући своју личност, човек треба да личи на Бога, тврди Н.Бердјајев.²⁴⁹

5.

Отуда обавеза човека да ради на непрестаном свом приближавању узору – лику Христовом.

Супротан пут води ка деградацији човечије личности и њеном пропадању. Свођење човека на себе открива све слабости несавршене људске природе, празнине и мане, које се настоје прекрити елементима форме: тако се добија такозвана хаљинска култура (израз Ј.Поповића), која је у сржи идолопоклоничка и фетишизована. То је чувено клањање „златном телету“, које значи дефинитиван разлаз са ликом Исуса Христа и свлачење човека, целог, у свет пролазности, у ситуацију која, према Јустину Поповићу и руским религиозним философима, није човекова. Овакав смер кретања људских активности своди човека на „седамдесет килограма крваве иловаче“²⁵⁰, на материју која још функционише као живи организам, али која је све предузела на своме обезвређивању па, према томе, и уништењу. Културу која има за циљ свођење човека на њега самог, то јест која значи обоготворење човека, а која ће у завршници имати његово уништење, Јустин Поповић назива хуманистичком културом.

Значи: постоје два пута, два смера човекових делатности: један води ка Богу, други јесте напуштање Бога, изнаваравање Њега, што значи стављање човека на место Бога, то јест твари на место Творца. Јустин Поповић каже да је човеков живот у ствари кретање по жици разапетој над провалијом времена: један крај води ка рају (Богу), други ка паклу (пропасти). Човек бира.

По Н.Бердјајеву човек своју личност реализује тек ако успостави контакт са Богом, са својим Творцем: нешто постаје вредно тек ако вредност преузме, добије, од свога створитеља, то јест узрока; стварање нечега ни из чега није могуће. Отуда постоји дејство Бога на човека, али исто тако мора постојати потребна активност код човека како би се благотворни утицаји Творца примили и пренели у човека, да би се човек оплеменио и, будући несавршен, макар за неки делић савршености примакао своме идеалу. То је, по Бердјајеву, пут ка човечности и богочовечности, јер богочовечност, као идеал, јесте највећа манифестација човечности. На путу остваривања себе човек остварује слободу, то јест приближавањем Богу човек достиже већи ступањ слободе; то је процес који удаљава човека од света који стоји насупрот Богу и који поробљава човека, то је, дакле, мера напуштања робовања манифестацијама које потиру Творца.

Приближавањем Богу, непрекидним човековим ангажовањем у правцу Његовох утицаја, по Бердјајеву, доводи до мењања свести, то јест до њеног повећања и до формирања надсвести. „То и јесте духовно буђење,“²⁵¹ каже Н.Бердјајев. Будући на страни Творца, човек, под Његовим благородним утицајем, такође ствара, то јест тако се Творац пројављује, кроз стваралачки чин, у човеку. Отуда, свако стварање води човека, све га више приближава, Богу. Зато, свако стварање има за циљ превладавање недостатака овога света и непрестана је тежња ка оном свету – свету савршенства. Отуд, свако стварање, будући да је од Бога, води човека ка Богу, а кроз општу човекову активност и овај, несавршени, свет приближава Богу. Тако свако стваралаштво има у себи есхатолошку црту, а она је битни елемент који га чини стварањем.²⁵²

Циљ је укидање несавршенства, укидање историјског времена, то јест пролазности, а то значи смрти – и премештање човека и његовог света у вечност. Тамо ће човек видети себе целовитог, „обоженог“, а то је све могуће ако се човек определи за стазу која води ка Творцу, која ће га управо одвести себи, али себи другом, новом, усавршеном. „Зраци светлости долазе из будућности,²⁵³ каже Н.Бердјајев: треба им се окренути, упити их и ићи према њима. Тако личност, у току процеса стварања, иде, креће се према себи, у тежњи да пронађе себе и оствари себе. Човекова личност је променљива, али се, својом делатношћу, креће према своме архетипу. Отуда апокатастазис, као искупљење од несавршенства, греха и зла, као спасење и васпостављање изгубљеног идеалног стања, раја.²⁵⁴

Отуда је решавање „проблема Бога“ доиста решавање „проблема човека“. па тако, по Бердјајеву: „Целокупно стваралаштво Достојевског јесте једна свест о човеку и заузимање за човека и његову судбину, свест која подсећа на борбу с Богом која се завршава предавањем човекове судбине Богочовеку – Христу.“²⁵⁵

Потпуну потврду себе човек проналази тек у Богочовеку.

6.

Човек је или богоцентричан или ђавоцентричан, каже Јустин Поповић, што зависи од тога шта је изабрао као смер својих делатности, свога живота. С тим у вези он разликује позитивне и негативне хероје Достојевског: оне који су на стази љубави према Богу и оне који су у односу богоборства.²⁵⁶

Код Н.Бердјајева борба против Бога јесте човекова борба против себе, а: „Убиство Бога јесте убиство човека.“²⁵⁷ Дакле, човеково кретање у правцу супротном од Бога јесте удаљавање човека од себе, своје суштине, од извора живота, слободе – то је напуштање процеса стварања које се одвија у сарадњи са Творцем па је деградација личности неминовна. Издаја Христа отуда је издаја себе, напуштање Христа јесте напуштање себе: то је пад из царства слободе у царство ропства и мрака. То је најбољи доказ како човек није себи довољан и он је, како би то Јустин Поповић рекао: или са Богом или са ђаволом.

Одустајање од Христа јесте одустајање од извора живота и опредељење за пропаст: сви се ти процеси дешавају у човеку – исто као кад се човек усавршава својим непрекидним стремљењем ка Богу. Христос реално присуствује кад је човек у сарадњи са Њим и исто тако реално одсуствује кад Га човек одстрани из себе; отуд, казна не стиже споља, него изнутра: процес пропадања негативних личности код Достојевског, по Н.Бердјајеву – а исто и по Ј.Поповићу – иманентан је њиховом карактеру.

Јустин Поповић каже експлицитно да од човека зависи да ли ће се у њему настанити Бог или ђаво, па од тога зависи хоће ли у себи носити рај или пакао.²⁵⁸ Грех гура човека у пакао, то јест настањује, усељава, пакао у човечијој души. „Сетите се Раскољникова,“²⁵⁹ каже Јустин Поповић. Грех има особину да разара душу, човеково биће. Човек греха, грхоиман човек, распада се на делове; грех разбија целину људског бића и онда сваки део почиње да функционише за себе, али са упорним настојањем да замени целину. Грех је тријумф дела над целином и пораз целине пред делом; истовремено то је уздизање творевине над Творцем, Који и јесте једина могућа целина – по хришћанском схватању света и живота; – и која, целина, силином своје моћи, која управо из њене целости дејствује – привлачи, к себи, све неуцелосњене, све који су са неким, било каквим, и било коликим, недостатком, само ли се, избором своје слободне воље, на њену страну ставе – што је, у суштини, неутољива чежња све твари – а нарочито оне коју словесном називамо, твари зване човек – и по чему се, по тој, и таквој тежњи, открива ко јесте човек, а ко, нажалост, није. Уздизање дела над целином значи и губљење његове везе са њом, губљење континуитета, па такво удаљавање дела од осталих делова јесте његова изолација, останак без енергије која из целине зрачи и пристиже свим деловима који целину чине, па је то пад у таму. Отуда грех представља супротност светости и светлости – које значе сталну везу са стварношћу, сталну везу са животом и целином. Грех је тама, одвајање и ад; ад је поништење видела, светла.²⁶⁰ Овакво учење о греху Јустин Поповић преузима из учења Исака Сирина, а разрадио га је у Гносеологији Исака Сирина.²⁶¹ Због губитка човековог континуитета са светом, грех је свођење човека на себе самог, али и света на тако огреховљеног човека – кад, тако од света одвојен човек, разумева да је он свет, цео свет – па отуда његова непрестана потреба да себи подвргне, подреди, реални свет, онај изван себе, који, тако надмен човек, и не признаје за свет, будући да је, грехом, то јест отпадношћу себе од себе, и од света, изгубио осећај за вредности и своје место мећу њима – потреба, као сасвим исправна, услед поремећених критеријума, то јест услед изгубљених критеријума, да свет њему служи, а не он свету. Тако долази до изражаја највећи грех човека: гордост – која је непрекидно истицање себе над целином, изнад других и непрестана потреба да носиоцу такве особине сви служе, што им је, по мишљењу погорђеног човека – те авети од човека, у ствари оног дела који је од некадашњег човека остао – једина функција.

Губљење контакта са другима, значи, јесте пад у таму, мрак; то је затамњење између дела и целине, неосећање дела за целину; – што, у ствари, „олакшава“ злочинцу да чини злочине – јер, више, у људима не види људе! Па је грех, тако, пад у ад, супротност од светла и везе која повезује свет у целину; то је пад у пакао.

Грех, пренет у људску личност, одузима од ње представу целовитости, грех дроби личност, своди је на део, који почиње да доминира и губи из вида целину. Грех доводи човека да сву своју енергију сведе на један део, непрестано имајући за потребу да потврђује вредност тог дела – који је за њега, таквог, бившег, човека, од себе и света одвојеног, постао цео свет, пошто другог света нема – тако да је тај део постао он, сада само такозвани, човек. Тако грех почиње да управља човеком: човек постаје роб греха, престаје да буде самостална личност, па више човек не управља собом, него нека сила која то чини изван његове воље.²⁶²

Човек се, односно онај део преостао од човека, распадом целине човекове личности – малим, у себи, преосталим, снагама, које су, још, у њему, као делу, преостале – сав концентрише, усредсређује, на себе, ради опстанка – јер: те силе, смањене, више никад не могу да обаве сав, онај, задатак обезбеђивања опстанка, и постојања, који је целина имала, и могла да чини својим већим моћима. Грех је, зато, злоупотреба сила постојања – у њиховој употреби, употреби њих, у задацима који њима не припадају: а све то бива – и то је оно што је најтужније – по избору такозване слободне људске воље. Зато је сваки грех поробљавање, пад у ропство – а никако освајање нових слобода – и то улазак у просторе ропства, у почетку чистом људском вољом, без притиска са стране – која, услед злоупотребе, и погрешне употребе: стављањем на место које јој не припада, за човека бива изгубљена – а то значи и човек за њу. Човек, тако, слободним располагањем, али погрешним, својом вољом, остаје без ње – и губи власт над собом – стављањем своје воље изван себе: и за себе, логично је, пошто ту нема логике постојања, и опстајања, постаје изгубљен. Недолични, мали део енергије, оног дела на који је човек себе свео, не може да обави задатке целине – и зато изубљен човек лута, и страда. Зато је човек греха: у почетку чудан, и изазива страх у околини својом изопаченошћу, затим смешан и на крају трагичан. Грех је, стога, чисто унутрашње дешавање у човеку – које се, тек потом, преноси у облике спољашњих дешавања.

Управо, таквом употребом своје воље, човек је губи – јер онај део, на који је себе свео, сконцентрисао, никако не успева да профункционише као целина; па, више не може, не уме, и не успева, да разуме дешавања у себи – у којима се, стога, више не сналази – јер му постаје све поремећено – услед чега му, а дакле потеза који га је довео до те поремећености, сав преостали живот бива поремећен – и он, тај, јадни, сад бивши, човек.

Зло је, у ствари, настојање човека да чини, и учини, оно што му не припада. Што није људско. И што никад, својим снагама, не може пренети у животну стварност – и учинити га другом реалношћу, својом реалношћу, како би се злочинитељ потврдио као нови стваралац, нови творац света.

Тога нема! Зато је зло, увек, разарање, рушење – никад састављање, стварање. Зато је грех, увек, губитак – и несрећа!  

Отуда грех, по Н.Бердјајеву, није само спољашња манифестација него је пре свега дешавање у човеку. И по њему грех није само „формално нарушавање воље Божје“ него је „раздвојеност, повређеност, непотпуност, одвојеност, поробљеност, мржња“.²⁶³

Грех, каже Н.Бердјајев, човеку доноси „губитак средишта, и води распаду на комаде и комадиће,“²⁶⁴ што све води разлагању човекове личности. То све бива кад одсуствују силе стварања, кад се стваралачки акт замени актом разарања. Тако је Достојевски, каже Н.Бердјајев, увидео да је социјализам покушај стварања друштва без Бога, покушај стварања „људског мравињака“. Ту је човек сав сведен на економску категорију; дакле целина је замењена делом. Тај део је материјална вредност, дакле место на лествици вредности му није нарочито висок; – то је покушај свођења човека на материју па такве људе Бердјајев назива „људима праха“, који су хтели да прах постане Бог. Отуда Н.Бердјајев даје за право човеку из подземља који одбацује такву визију уређења света и који на прво место ставља човекову вољу.²⁶⁵ Јер кроз своју вољу човек се пројављује цео, а онемогућавањем деловања своје слободне воље човек ће бити обезљуђен, разорен и уништен, па ће у његовим активностима место стварања наступити разарање. Отуда је прихватање социјализма ступање човека на онај пут који не води Богу, не води у рај: то је директно опредељење за царство антихриста: у коме је све раздробљено, у коме делови уздишу један за другим, али који су – пошто се налазе у позицијама да никад више не стигну да се сједине – остављени да трају у ужасним мукама властите недостатности. И свести: да из тога стања излаз немају. Отуд Јустин Поповић пакао види још у човечијој души, ако се човек определи за стазу супротну оној која води Христу.

Оба мислиоца страдање огреховљених личности виде као потврду исправности оног пута који води ка личности Богочовека, а то значи који упућује на интегралну човекову личност, у којој нема разбијености, раздвојености, нема таме која раздваја делове људског бића и човека од себе самог и од света; то је потврда пута који води тамо где нема робовања деловима, где човек није роб. Отуда пропаст негативних личности у делу Достојевског, каже Н.Бердјајев, „открива нам светлост“, а то је „химна слободи“.²⁶⁶ Пропаст света таме доноси светлост, пропаст света ропства значи слободу, а узрок њихове пропасти налази се у њима.

Христос је слобода, а антихрист ропство. Самовоља опседа Кирилова и директно га одводи у смрт. Свидригајлов и Фјодор Карамазов робови су греха и, будући да не располажу својом вољом, бивају разорене личности да их то онемогућује да живе, то јест то их одводи у смрт. Раскољников је прешао границе људске природе и постао сопствена жртва. Иван Карамазов кроз побуну против уређења света изражава потребу да светом влада човекова мисао – а она је само део људског бића, па на тај начин негира свет, а у ствари себе – казује Н.Бердјајев.²⁶⁷

Постојање међа, ограничења, у човеку које човек никако не сме да прекорачи региструју и Н.Бердјајев и Јустин Поповић. За Ј.Поповића то су богопостављене међе, које је први човек прекорачио у првородном греху и тако увукао у погибао себе и целокупно своје потомство, људски род. Код Н.Бердјајева та међа је означена људским могућностима, па се дакле налази у човеку и човеково је да је поштује и да је не прекорачи и да тако себе не гурне у пропаст – изазивајући, рушењем линије својих могућности, у ствари рушење свог, људског, бића. У оба случаја то је човеково насиље над собом, мада, наравно, то може бити и насиље над другима. То се насиље спроводи ради неког циља, коме је све подређено и ради којег је све одбачено, негирано, обазвређено. То је уздизање дела над целином, твари над Творцем, покушај свргавања Творца са места на коме се налази, и које Му непомерљиво припада – и покушај постављања једног комадића, дела, на Његово место. Н.Бердјајев то назива оцеубиством, и још: револуцијом, а њен симбол јесте Смердјаков. Смердјаков је убио оца и показао потом да је успех у таквом чину немогућ, да је то у ствари пораз по починиоца и његова катастрофа. Разбијање целине пропаст је и дела, који може да постоји само у склопу целине. Његово нарушавање целине јесте кидање богопостављених међа познања (Јустин Поповић) или могућности које човека чине човеком (Николај Бердјајев). Отуда је Смердјаков „Иванова унутрашња казна“.²⁶⁸

То је тријумф небића²⁶⁹, каже Н.Бердјајев, процеса разарања, који стоји насупрот процесу стварања. Постојање је обезбеђено захваљујући процесу стварања, а тријунф процеса разарања значи непостојање, небиће, чији је симбол ђаво. Отуда се многи негативни ликови Достојевског сучељавају са ђаволом, са својом негираном суштином, простором одакле је она истргнута, одстрањена. Он је немање, али на оном месту где је владало имање. Постојање, које је прогнано, ишчупано. Јер његова је жеља увек да буде тамо где је потребно постојање, да имитира постојање, да заузме његово место – да га узурпира и оформи утисак да га има, да има управо оно чега нема, то јест да се створи утисак да постоји суштина где влада празнина, да би на тај начин имао на чему да стоји и постоји он, ђаво. Отуда му је био велики сан, то јест циљ, да уђе у цркву – и да сам постане црква.

Ђаво је, дакле, оно чега нема, али што може да функционише као да га има, јер може да надомешта, да испуњава, осећај празнине између делова разбијене целине. Та празнина јасно казује шта човек треба да чини, и потчини ли се њеној власти – а то може да бива ако је пустош у човеку огромна, а то опет значи и да је грех који је учињен огроман, будући да празнина има тенденцију ширења, а то значи потврђивања себе – човек може бити сасвим савладан, то јест уништен.

Присуство ђавола као моћне силе која се усељава у огреховљеног човека, са тенденцијом да њиме овлада и да га коначно савлада, истиче и Јустин Поповић кад говори о негативним јунацима Достојевског. Он га назива тамном суштином људи огрезлих у греху, отуд што ти људи престају да буду своји господари, већ њихови господари постају неке силе које су се просто уселиле у њих. А ту тамну суштину свога бића човек је сам прибавио, прекорачењем богопостављених међа познања, то јест граница својих могућности. Изласком из њих, човек је разбио целину свога бића и створио отвор на који ће да исцури његова суштина, а на упражњено место да се усели њена лажна замена.

Зато сваки грех представља отворена врата на која улази смрт. Треба их затворити, ради човека. За то имају решење Јустин Поповић и руски боготражитељи.

7.

Најпре, Н.Бердјајев „у моралном схватању света код Достојевског“ види „признавање апсолутне вредности сваког људског бића“. Зашто? Јер сваки човек носи у себи лик свога Творца, тачније, у сваком је утиснуто нешто од лика самога Бога; – подразумева се да човек не носи у себи целовит лик Бога, јер би тада био једнак Њему;²⁷⁰ а то даље значи да твар никако није једнака Творцу, а камоли да је изнад Њега, као што су уображавали револуционари. То признавање вредности људског бића долази до изражаја у човековом односу према другима, а тај однос истовремено је и однос према себи. Нарушавање интегритета туђе личности наноси истоветне, али много дубље, последице и према својој личности: разарање Божијег лика у другоме јесте разарање Божијег лика у себи – јер је Божији лик један, истоветан. Тим поступком човек постаје роб греха, што значи да се слобода остварује поштовањем других људи, достојанства туђе личности. Слобода је човеково неизлажење из задатих му оквира Божијег лика у себи, а прекорачење тих оквира јесте ропство. Слобода је, тако, садржана у лику Творца, а изласком из тога лика напуштање је света слободе и самога Творца и пад у таму и у њено ропство – ропство греха.

„Подобије Бижје“, каже Н.Бердјајев, треба поштовати у сваком човеку, макар то били „одвратна старица лихварка“, Раскољников, Ставрогин, Иван Карамазов и други негативни хероји у делу Достојевског.²⁷¹

Највеће непоштовање човека, произилази, присутно је код оних личности које себе смештају у позицију Бога; код Достојевског то су Велики инквизитор, који људе види као слаба створења, „као децу“²⁷², и Кирилов, који се убија и тако узима за право да суди Божијој творевини чиме се уздиже на ниво Бога, у жељи да преузме Његову функцију.

Јустин Поповић казује исто о неприкосновености човечије личности. Човек у себи носи божански лик па је човек зато непролазна вредност. Одатле проистиче закључак да је човек такође врховна вредност, па се према човеку тако треба опходити. Човек никад не сме да постане средство, алат, материјал, он је увек циљ.²⁷³ Међутим, папизам и штетне идеологије произишле из њега: социјализам и фашизам, човека виде као средство па га на тај начин уништавају.²⁷⁴

8.

Пошто је човек започет, а недовршен, постоје недостаци у њему који га управо наводе на грех. Спас од искушења, и пада у грех, човек треба да тражи у своме, личном, усавршавању, које се постиже практиковањем богочовечанских врлина: љубави, молитве, поста, смирености. На тај начин човек себе приближава Богочовеку, Исусу Христу, а то значи своме архетипу, који је савршенство. На путу самоусавшавања зна се да човек никад не може постићи идеал, то јест да никад неће моћи да себе изједначи са својим Творцем, али је сваки корак у приближавању Њему крунисан успехом, који се огледа у одстрањивању личних мана и удаљавању од греха, извора смрти.

У самоусавршавању човекове личности Јустин Поповић види решење такозваних друштвених проблема: социјалних и других, јер проблема неће бити кад се  поништи, процесом усавршавања човека, њихов узрок који је у човеку. Процес усавршавања друштва не сме, према томе, бити наметнут, не сме долазити споља, он мора долазити из човека, мора бити иманентан њему. То јест, начин уклањања друштвених мана треба да буде усклађен са циљем, што није случај у свету католицизма, који је творац највећих зала која су стигла човечанство: фашизма, социјализма, комунизма.²⁷⁵

И Н.Бердјајев преображај унутрашњег човековог света сматра условом за напредак човечанства, а тај преображај такође мора бити резултат „слободе и благодати, никада нужности или присиле“²⁷⁶. А на примеру Достојевског каже да ће се „из карамазовског царства појавити нови човек, родити нова душа“ и то управо види у поглављу Кана Галилејска, када се душа младог Аљоше преображава спремајући се за нове подвиге.²⁷⁷

9.

Љубав је богочовечанска врлина која је поистовећена са Богом. Јустин Поповић наводи речи Јована Богослова који изједначава Бога и љубав, па тако и сам љубави даје одлучујућу улогу у односу човека према другом човеку и уопште према свету. Заправо тај однос треба да буде увек у виду љубави. Љубав је она сила којом се реинтеграција грехом дезинтегрисане личности најуспешније врши. Грех и природни недостаци у човеку уступају пред снагом љубави.

Љубав је својство Бога и човек је од Њега прима. На тај начин оплемењује себе и, преузимањем божанског својства, лагано се уздиже ка Богу. Но, човек љубав треба да преноси на друге људе и цео свет; тиме човек прима још једно својство божанства: особину ствараоца, иако она није његова изворна, већ је преузета, примљена. Сви процеси стварања, по Ј.Поповићу, јесу преношење, давање љубави и истовремено еманирање: светлост се жртвује за жива бића, мајка за дете; љубављу човек савлађује границе свога егоизма и преноси се у љубљеног.²⁷⁸

„Тајна пшеничног зрна“ садржи „тајну човекова бића“, каже Јустин Поповић. Судбина пшеничног зрна јесте пример највеће љубави: оно себе даје потпуно, и нестаје, али зато његова жрва даје многострук плод; то је пример како треба савлађивати своју егоистичност, како себе треба давати да би се после више добило и имало.²⁷⁹ Све христочежњиве личности Достојевског еманирају љубав и имају нечег од тајне пшеничног зрна: старац Зосима, Аљоша, стари Макар, кнез Мишкин.

Н.Бердјајев управо каже да је хришћанство „религија љубави“. У деловању старца Зосиме осећа се „дух Јовановог хришћанства“. Љубав у делу Достојевског има исту улогу као што то види Јустин Поповић. Њоме се савлађују ограничености човекове личности, али помоћу божанских сила, а не човековом самовољом. Божанским моћима које преузима од Творца човек напушта своју ограниченост и упућује се растом ка своме узору: Богочовеку Исусу Христу. Приближити се том узору, живети по мери Исуса Христа, идеал је сваког хришћанина, и христочежњивих јунака Достојевског. Достићи меру раста Христове личности треба да је човеков циљ. Њиме човек савлађује своје недостатке који га везују за Земљу и гурају у пролазност: уклањањем недостатака уз помоћ љубави савлађује се смрт. Љубав, значи, човека повезује са бесмртношћу. Зато је хришћанство религија вечности.²⁸⁰

10.

Социјализам, као врсту друштвеног уређења, Н.Бердјајев види у делу Достојевског као начин деградирања човека. То је покушај да се живот човечанства уреди „без Бога и против Бога“ па је то друштвени систем у коме се човеку одузимају основна људска својства. Пре свега човеку се одузима слобода изградњом „мравињака“ или „Вавилонске куле“, а укидањем слободе затворен је човеку пут ка Богу. Човек бива сведен сав на материју, на материјални део своје природе и у човеку се виде, тако, једино материјалне потребе.²⁸¹ Тако од човека доиста остаје само „седамдест килограма крваве иловаче“ – по речима Јустина Поповића. Човеку социјализма одузета је вечност, пошто му је затворен пут ка њој, и он је сав осуђен на пролазност. Укидањем вечних вредности, престају и да важе закони вечности, па је самовоља оно што ступа на њихово место. Отуда важност правила: „Све је дозвољено,“ и стање хаоса које иза тога следи.

Јустин Поповић наводи, на више места, да је римокатолицизам творац идеје социјализма. Јер папа је постао узурпатор, преузео је улогу Христа на Земљи и узео је земаљску власт, то јест узео је „мач“. То каже кнез Мишкин. Из тога су се изродиле све саме негативне последице: лаж, превара, подлост, злочин, тиранија.²⁸² У Браћи Карамазовима изнад Христа се уздигао Велики инквизитор, који се усудио да утамничи Исуса Христа, и да сам преузме улогу усрећитеља човечанства: он ће да људима „збуни“ савест, а њих да усрећи хлебовима земаљским.

Наставиће се.