Гордана Радисављевић Јочић
ИНТЕРВЈУ СА СОЊОМ БЕСФОРД

http://medijasfera.com

Соња Бесфорд (рођена у Београду као Соња Батинић) српска је списатељица и песникиња која већ три деценије живи и ради у Великој Британији. Председница је Удружења српских писаца и уметника у иностранству. Пише и на енглеском и на српском језику. Објавила је неколико збирки песама (Мазно као шамар / Гентле Лике а Слап, Неспојиви прелом / Унмендабле Бреак, Доласци и одласци / Цомингс анд Гоингс, Сећања на лета у Бристу код Градца / Суммер ин тхе Брист анд Отхер Поемс), збирку кратких прича (Како уловити Таласона / Хоw то Цатч Таласон) и два романа (Ловци времена / Тиме Цатчерс и Сведок / Тхе Wитнесс). У Лондону су игране две њене позоришне драме „Тхе Цyцле анд Гоод Фриендс“, а у Београду је изведена радио-драма „Добри ортаци“; њене критике су објављиване у магазинима и дневним листовима у Америци и Великој Британији. Најновији роман, Сетов завет, објављен у Геопоетикиној едицији Српска проза у преводу нашао се на овогодишњој листи за НИН-ову награду. Интересантно је да је прво штампан на енглеском језику (Сет аwаy), да би касније добио и српско издање.

На питање да ли бити писац у две културе, два језика подразумева и двојство које од писца тражи изузетност одговара жустро: Гордана, не видим нигде изузетност. Живот је процес само-образовања, то је Пекић увек говорио. Његова амбиција је била да усаврши могућности нашег језика, да исприча добру причу, које ће, наравно и информисати: у томе је очигледно био врло успешан. Дуго сам писала на српском, али када сам шватила да сам кадра да пишем и на енгелском, била сам одушевљена. Зато што је енглески, у поређењу са српским, дисциплинованији, прецизнији, с тога, једноставнији и директнији. И то без обзира што има пет милиона речи!

Молим Вас, желела бих да писци и читаоци, швате посао писца као путовање и наум, као нашу потребу и неопходност, али никако као изузетност. Та неизузетност волела бих да се подразумева у свим занатима – јасно ми је да та стара, неоригинална идеја није радо прихваћена.

Ако писање посматрамо као „занат“ које специфичне захтеве поставља пред писца стварање на два језика?

Чини ми се да је свака професија занат: треба много труда, искуства постати Мајстор занатлија: мало скромности, господо и другари! Међутим, разумем људе који не деле моје мишљење и базирају своју потребу за славом, дивљењем, новцем, на пролазност живота, на нашој епизодној важности. Разумем, али не оправдавам, нарочито ако је резултат њиховог рада лош, ако штети нашем психичком или физичком здрављу.

Ако желите да нађете изузетност наћићете је у људима, што дрзе своје животе у својим рукама, што храбро изговарају своја мисљења, што остављају нешто значајно иза себе, а да то чине дискретно, без јавних признања и аплауза; следи да све писце и такозване писце не моземо аутоматски сврстати у изузетне без обзира на колико језика им је дозвољено да пишу.

Аутор сте пет књига објављених на српском и две књиге поезије на енглеском, две представе, бројне кратке приче и песме објављене су у часописима у Великој Британији, САД, Србији, Француској.

У ствари, мислим да имам више објављених књига…10,11? Нисам сигурна. Нити знам шта је све преведено: нпр, пре три-четири године добила сам мејл са обавештењем да је у Русији преведена моја збирка песама “Суммерс ин Брист”- нико, издавача (Амбит Боокс) или мене није питао за дозволу. Тражили смо примерке. Ништа није стигло. Исто се догодило неколико пута током последњих десетак година-више не пратим пут својих књига, зашто бих?

Хвала. Неко је рекао да људи који не верују у магију, верују политичарима: духовито и трагично. Моји читаоци мислим да су окренути чудима света, а то укључује магију, митологију, нумерологију, астрономију…

Пишем прозу и поезију коју ја волим да читам, а то подразумева неухватљиве и неразумљиве силе. Исто важи и за људске психе. Све стазе прича виде ка компликованом чвору, кога је немогуће разрешити – могуће је видети само његове контуре. А таквих чворова има сијасет. Крај сваког чвора је почетак другог. Тешко је разумети/разјаснити људски дуализам, као што то рецимо чине гностици, а волела бих да у својим причама пустим управо њихове идеје да лете, можда чак негде и да слете. Дакле, та божја искра жива и здрава у свима, мора прво да се спозна да би постала видљива и радна. А то значи вежбати дарежљивост, скромност, недостатак самољубља, другим речима имати гипкост духа.

У роману пратите љубавну причу између Луси и Сета, Индијанца из племена Зуни Пуебло у Новом Мексику, испрелићу се судбине сиромашне девојке из Нигерије, њеног сународника популарног музичара, сиромашног писца из Србије, италијанских убица и криминалаца, лекара и образованих индивидуалаца из западне Европе. Колико су вам путовања и сусрети са различитим културама помогли у стварању Сетовог завета?

Путовања су незаменљива, инструментална. Неки писци и генерално уметници, умеју да путују у својој глави, не померајући се из свог простора. Њихов рад није ни бољи ни гори од људи (судбински) одређеним да путују. Ја сам увек знала да ћу морати да путујем физички, а и по својој машти. Бити туђин у сваком простору је забавна, а понекад и опасна алтернатива. Неко је опет рекао да су путовања убитачна за прерасуде, нетрпељивост, ускогрудност. То је и моје искуство.

Африка је чудотворна, духовна, довитљива, богобојазна, узбудљива, застрашујућа. Тамо ми је остало срце – не мислим у љубавном смислу, већ у мирисима, у науму, у причама о исцепаном колонијализму, о њиховој митологији и разликама између енглеског, француског, холандског… начина опхођења, система политичког или образовног. Тамо сам се први пут упознала са страхом. А и с мржњом, према нама, белцима. Афричка моћ опсервације, завртела ме је и измрвила. После сваког путовања тамо, свет изгледа виседимензионалнији, тајанственији.

Далеки исток је шок за чула. Толико лепих људи, нарочито жена, божанствене боје, где год се окренете видите нешто изузетно сложено-лепо, поља засејаног пиринџа, плантаже чаја, Будизам вас безусловно грли.

Аустралија и Тасманија имају своју моћ, своју врсту колективног сећања-изненађујуће комплексно и даље несређено. У Тасманији је најбољи музеј на свету, МоНа, старе и модерне уметности –изузетна колекција.

Америка, односно УСА, је оличење вулгарности и похлепе и незнатижеље о другим културама.

И тако даље, заиста сам много путовала, видела света. Наравно да је свако путовање остављало нешто полу-научено, жиг, фотографију, теорију.

У роману, Сет јесте Зуни Индијанац, Зуни митологија је описана као симболично враћање “дуга” читавом племену у Новом Мексику, за целоноћну Церемонију оздрављења упућену мени у далекој Мађарској где сам имала срчани удар. Преживела сам, можда не искључиво због њихове церемоније, али сигурно није “одмогла”. Сет је, у египатској митологији, бог пустиња и олуја. Сет, у гностичким текстовима, заједно с прворођеном Софијом, један је од Аеона, изабран и именован, замена за Авеља. Сет је такође, у роману, фантастичан љубавник-чини ми се да би свака жена сањала да сретне свог Сета, бар на кратко и не само у сновима.

Својом прозм провокативно осветљавате еротску страну опасних мушко-женских веза?

Драго ми је што ме то питате. Секс је могућност, таленат и моћ. Цело наше биће је отворено сексуланом уживању. Увек желим да прикажем секс као нешто примарно, нешватљиво, непревазиђено, јединствено: како разумети хемију између две особе када се “нађу”, угледају преко собе и гомиле људи и обоје истотренутно знају да ће бити заједно, макар на ноћ, и да ће им бити фантастично, незаборавно!? То још нико није објаснио, а догађа се. Нема ништа логично-опасног између мушко-женских веза. Опасност је у нашим страховима и неповерењима. Наслеђеним и самоствореним. Вероватно заслуженим. На пример, никада нисам чула , ако смем да кажем, жену да се хвали о својим љубавним вештинама или величином свог клиториса. Колико мушких хвалисања сте чули на исту тему? Чим то чује жена, остваре се све њене негативне слутње и неверице, и ту је онда крај догађаја који је могао бити незаборавно искуство (под условом да он заиста зна шта ради, што, уз све хвалисање, не дешава се често). Срећом, свет је такође пун изузетних, великодушних љубавника: пронађите свог Сет-а! Или поучите драгу особу да постане Сет – чуда су увек могућа!

Како на роман реагују енглески, а како српски читаоци?

Не знам да ли постоји разлика у енглеском или српском читаоцу. Мислим да не постоји. Добила сам гомилу писама и мејл порука, сви читаоци енглеске или срспке верзије, углавном су померени или ганути или изненађени истим детаљима. Питају ме да ли ћу написати други део, да ли ће се поново срести Луси и Сет; одговор на прво питање је “не”, на друго,”надам се, али неће из мог пера”.

Имала сам само две негативне реакције и то од пријатеља/писца; Српкиње и Енглеза. Српкиња ми рече да има сувише (непотребног!) секса и да није објективно то што сви моји карактери толико уживају у сексу -рекла сам јој да су мени сви карактери и њихова уживања, потпуно објективна; Енглез је написао да је роман незавршен и како нисам шватила да сам тотално заинтригирала читаоца и да не бих смела да га напустим, оставим га “на цедилу”! То нисам могла да одбраним, иако се не слажем.

Како ви заводите своје читаоце?

Сексом, наравно! Шалим се. “Заводити” је мислим погрешна реч. То раде људи са завршеним курсом “креативног писања”– тамо вас науче како да планирате и напишете роман, причу, песму по скици, нешто попут “сликања по бројевима”. Читалац их одмах препознаје, јер су теме, разрада неминовно сличне. За такву врсту текста није вам потребан велики таленат, нити нарочито напоран рад. Потребна вам је заводна тема, што није тешко наћи – погледајте жуте новине: сваки скандалозан наслов, свака људска, увек променљива опсесија, осим оних класичних, чине потенцијални роман. То је, што се мене тиче, у реду. Сасвим у реду, у сваком, па и у кружном смислу.

Озбиљни писци, што покушавам да будем, не увек успешно, омогућавају својим карактерима процес завођења. Ако сте ви, као писац, заљубљени у личности из текста, онда ће то бити и читалац. Затим, мени је важна сажетост. Боље је написати једну добру реченицу, него осам осредњих или двадесет лоших. Не волим, нити ценим, “гојење” текста да би књига била импресивнија. Такође мислим да је важна сама фабула, она мора да има готово задихан ритам тако да књигу не желите да спустите док је не завршите.

Шта вас је привукло писаној речи?

Желела сам да будем писац већ од осме године. Никада нисам била заинтересована за било који други занат: најбољи на свету. Шта ме је привукло, само Бог зна! Верујем да је људима суђено да ходају одређеним стазама: знате ли наш мит о три Суђенице?

Када сте открили прозног писца у себи?

Нисам то знала док није “излетела” збирка кратких прича, Како уловити Таласона. Просвета је текст послала Бориславу Пекићу-он је одговорио изузетно позитивном рецензијом, једином коју је икада написао у свом животу! Другу рецензију је написао Радослав Братић, тада уредник БИГЗ-а, такође одличну. Била сам дирнута и почаствована обема. Након анализе тих рецензија и разговора с Пекићем и с Братићем, убедили су ме да не морам да оставим поезију, моју прву љубав, већ само да додам још једну димезију истом занату: писању прозе. Имали смо пуно заједничких интересовања, сијасет дивних разговора. Обојица су били и остали моји ментори.

Наравно, пре тога у основној школи, затим у гимназији, на дво-часовним писменим задацима написала бих поред свог, још три-четири текста за колеге који би за узврат, радили моје цртеже, нпр. Не стидим се то да признам, јер моја генерација је увек разумела да је насе школство “лов на незнање”, наши професори су били ловци, а ретко просветитељи. Надам се да се то променило, кренуло на боље, али чујем да није.

Шта је поред писања ваша велика љубав?

Поред писања, живи Џон, мој супруг, мој најбољи пријатељ, моја вечна љубав. Ту је затим моја породица и моји пријатељи. Суђенице су и ту биле дарежљиве: окружена сам добрим, отменим душама. Благословљена сам и захвална.

Поред вољених, волим, не: обожавам, књиге. Читам увек четири књиге истовремено. Нечији роман, збирку поезије и две књиге о моменталном истраживању; сада је то књига о неуро-хирургији и збирка Раселових предавања. Често (буквално) читам Оxфорд Енглиш Дицтионарy: најинтересантније књиге на свету, сигурно су било чији речници, чак и Бенсонови, иако су пуни грешака – то поуздано знам, јер једна од мојих ‘заборављених’ књига био је речник (издавац Wиллиам Цоллинс & Сонс), те сам проверавала свој превод с Бенсоновим: срећом брзо сам открила да су дотични речници врло непоуздани. Иначе, у нашем летњиковцу на Малти, читам трилере. И поезију, увек.

Веома ме интересује уметност, сликарство, скулптура, фотографија. Сликам и ја, искључиво на Малти, зато што сам тоталан анти-таленат и што ме та чињеница бескрајно смирује, те се концентришем на боје и облике који ми се свиђју, знаке и симболе, глагољицу, нумерологију…

Нас друштвени живот је веома активан, често идемо у позориште, на концерте класичне музике; на жалост моје знање модерне музике је патетично. Волимо и да угостимо пријатеље, као и они нас.

Могла бих да причам и набрајам своје љубави и интересовања одавде до недођије. А ако Вам ово звучи као веома регулисан и планиран живот, јесте – то је барем мени неопходно.

Председница сте Удружења српских писаца и уметника у иностранству, које је 1951. године основао Слободан Јовановић и чији је први председник био Милош Црњански.

Дуго сам била секретар Удружења док је Дусан Пувачић био председник. У то време, десетине наших писаца су долазили у Лондон, држали нам предавања. Издали смо пет књига, организовали многобројне књижевне вечери. Пувачић се онда разболео и ја сам морала, врло нерадо, да се латим тог посла. Кажем, нерадо, зато сто заиста немам времена, а исто важи за остале чланове одбора. То значи да сам организовала само неколико књижевних вечери, помогла неколицини младих писаца, седела три пута у жирију за награде Српске библиотеке овде…Читам и за неколико издавачких кућа, те су након мојих позитивних извештаја-рецензија, издали пар наших писаца у преводу на енглески. Криво ми је што не могу више да урадим, те се искрено надам да ће се појавити неки млади људи с најмање једном издатом књигом/изложбом, који би евентуално могли да преузму тај посао. Наравно, велики проблем је потенцијална злоупотреба те позиције и само-реклама– то би била трагедија, а и фарса.

Свесна сам да Удружење које траје од 1951. не смемо занемарити. Такође су ми јасна виседимензионална ограничења: политичка, друштвена, пословна… Али, позитивна сам, не знам шта ће то бити, али нешто добро, с јаком божјом искром, стиже.

Шта Вас је забавило у последње време?

Лако ме је забавити, пошто ми никада није досадно. Прва “забава” (моментално) и мантра нас неколико истомишљеника:

Онлy арт цан бреак yоур хеарт,

Онлy китсч цан маке yоу рич.

И тема која нас је забавила и инспирисала разговор пре неко вече, Алберт Ками:

Не ходај иза мене; можда нећу водити.

Не ходај испред мене; можда нећу пратити.

Само ходај поред мене и буди ми пријатељ.