22.
Некатегоризовано

МИОДРАГ ЛУКИЋ:
НЕ БУДИМО НОВИ ШУЦКОРИ!

Поштоване даме и господо,

 

Сарајевски пројекат претварања српске дијаспоре у босанску дијаспору узео је маха. Можемо само да им честитамо са којом упорношћу и успијехом сврставају српска удружења под свој кров. Пројекат је дугорочан па су спремни чак да подрже оснивање дијаспоре Републике Српске, која би кад-тад, ако не баш одмах, постала дијаспора Босне и Херцеговине.

Посао који раде је сасвим легалан и легитиман, али је легално и легитимно и ово што ја радим, то јест упозоравам вас да је адреса вашег удружења на веб порталу Министарства за људска права, избјеглице и расељена лица, само први корак ка вашем утапању у нешто што још није добило завршну форму, а води ка губитку српског, а прихватању босанског или чак бошњачког идентитета.

Десило се, не знам како, да је адреса Удружења Мајевичана у Швајцарској постављена на веб порталу поменутог министарства. Десило се то, вјероватно прије три или четири године када је замјеница министра била једна госпођа из мојих Лопара. Нисам за то знао, па сам се чудио зашто добијам електронска писма од бошњачких организација из свијета које су екстремно антисрпске. Начитао сам се текстова у којима се мој народ назива злочиначким, геноцидним, агресорским и сл., али нисам хтио да реагујем него сам само архивирао текстове пуне излива мржње које можете и ви прочитате на веб порталима тих организација, мада не баш све јер неки су текстови слати као циркуларна писма, најчешће потписавани именом презименом неког Бороговца или чак два човјека са тим презименом. Они који нам шаљу е-маилове вјерују да смо муслимани односно Бошњаци па као свој своме шаљу нам текстове који се ничим не разликују од оних писаних од 1992-1995.

Не ја не везујем те организације за министарство на чијем веб порталу је без дозволе нашег удружења поставаљена наша адреса, али пошто спадам у добро обавијештене људе, знам за пројекат који је направљен и полако се али сигурно спроводи. Као што повремено пратим активности бошњачких организација у Швајцарској и знам добро да је свака сарадња са њима на нашу штету. Како би могло да буде другачије кад сви они базирају своје активности на антсрпској проппаганди из деведесетих.

Од 1990 сам у дијаспори и свједок сам да бошњачки политичари кад гостују на западу наступају на исти начин на који су наступали и деведесетих. Још увијек дају изјаве о двјеста педесет хиљада убијених муслимана и сто хиљада силованих муслиманки. Ми у земљама западне Европе добро се сјећамо антиспрке пропаганде која је данас нешто стишана, али се још увијек поткраду информације типа „Срби муслимански терористи“ и сл. По оној народној: „на вука вика док лисице месо једу.“ Нисмо заборавили и не треба да заборавимо све лажи којима су ниавни конзументи информација били затрпавани. Од Шварцових небулоза како српски љекари усађују псеће ембрионе у материце муслиманкапа, преко Шаћирбејове лажи о канибализму који је редована појава у заробљеничким логорима уз Силајџиђеву лаж о 80 000 силованих муслиманки, до Рудолфа Шарпинга који је причао небулозе о Србима који играју фудбал одсјеченим главам косовских Албанаца и сладе се на роштиљу печеним фетусима извађеним из албанских жена.

Дакле драге даме и господо, ваша удружења се налазе у друштву оних организација које негирају постојање Републике Српске, базирају све своје активности на медијској лажи о 8500 убијених Сребреничана, организују историјска предавања у којима негирају наше постојање или у најбољем случају у тим историјама, називају нас Власима, погрдно као што су нас иза леђа називали деценијама. Поред школованог хохштаплера Ноела Малкома који је по наруџби Алије Изетбеговића написао историју Босне, постоји још пар пседуо историчара који пишу па принципу „баби се снило што је баби мило“. Исти Малком је написао и историју Косова, на жалост ми спавамо док нам хохштаплери пишу историју, историју коју наши драги суграђаних гурају у свијет као једину исправну.

Босна и Херцеговина је протекторат у чијем саставу се налази и Републике Српска, то јесте чињеница али не значи да морамо да будемо срећни због тога нити треба да пристанемо да неко на наш рачун ствара Босанско-херцеговачки идентитет у дијаспори. Прије само двадесет и три године су почели да стварају бошњачки идентитет односно обнављају оно што је почео Бењамин Калај, апетити су им у међувремену порасли па уз помоћ перфидне политке покушавају да Србе поријеклом из Босне сврстају у босанску дијаспору, и касније да остваре свој сан о унитарној Босни, а послије тога вјероватно слиједи она Изетбеговићева идеја, коју је непорезно излануо 1990 године о муслиманској држави чим буде 50% плус један муслиман у Босни и Херцеговини.

Тренутно у Швајцарској дјелује некаква И-платформа коју води СП политичар Ивица Петрушић, о каквој се политичкој громади ради казује чињеница да је поменути предложио да се са швајцарске заставе скине бијели крст јер се њиме вријеђају вјерска осјећања нехришћана у Швајцарској. Надам се да је ово довољно да се портретира његова личност и да не треба да трошим ријечи на њега. Занимљиво је да је иста организација понудила сарадњу СПЦ и српским удружењима у Швајцарској што је на жалост отац Мирослав Симијоновић прихватио, па је уприличен један састанак у храму Успења пресвете Богородице у Цириху на који није дошао нико од водећих људи те организације него је употријебљена нека Анита Савић да представља ту фамозну организацију.

Они који су осмислили пројекат знају шта и зашто раде јер је чињеница да нам је друга и трећа генерација у приличној мјери разсрбљена и да је лако могуће да ће млади у кризи идентитета прихватити оно што им се вјешто понуди.

Знамо ли ми шта радимо? Да ли су ваша удружења уврштена у босанску дијаспору одлуком управе удружења?

Ако сте ваше удружење уврстили свјесно у босанску дијаспору, зашто сте то учинили?

 

Срдачан поздрав,

 

Миодраг Лукић

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019