Само је у Србији актуелно и данас писмо искреног патриоте од пре 112 година!

"Трговинском гласнику" 12 фебруара 1904 године

Димитрије Путниковић

КАКАВ ЈЕ ДАНАС НАШ ПАТРИОТИЗАМ

Сирота моја отаџбина! Сећам је се из ране младости па кад је гледам данас срце ми се пара. Пре три деценије, отаџбина наша је била једра и пуна изобиља. Песма и весеље орили су се на све стране. Сељак наш, та привредна снага наша, имао је тада пун кош и амбар, пун тор и пашњак. Рика бикова и врисак хатова проламали су тада над небом Србије. Чоха на људима, сребрне токе на прсима и тешки ђердани сребрног и златног новца блистали су се тада на нашим саборима.

А шта је данас?! Пола милијарде државног, и близу толико личног, приватног дуга. Давадесет и пет милиона ануитета годишње у злату на име туђег капитала, које смо под бездушним условима позајмили, и можда исто толико интереса имамо на приватне дугове у земљи и на страни - то је наше финансиско стање данас.

И у том стању какав је наш патриотизам данас?

Подељени партиски боримо се за власт и господство. Груписани сталешки, сваки се сталеж улогорио и ушанчио, па одатле јуриша на своју "драгу отаџбину" да је што више одере, са голих костију скине оно што је остало.

Крупно чиновништво ушанчило се у уверењу да има права, која је иначе приграбило у време кад о народу и његовим правима нико није мислио. Ситно чиновништво се очајно бори да што пре и оно ускочи у ту тврђаву драгоцено "стечених права", одакле се после води рат са сопственом државом, да се стекне што више бенефиција. Наши учитељи већ двадсет година гњаве своју "драгу" домовину, да им "уреди"њихово материјално стање. И тако, тек што је отаџбина направиле прве кораке из тешке тристагодишње прошлости, ако Бог да у бољу и срећнију будућност, патриотски рачун наших учитеља пада на сто Скупштине.

Данас многима у Скупштини је важније да кроз проблем с учитељима, као и преко других сличних случајева, себи осигурају посланички мандат на следећим исборима, него да штедњом и новим изворима зараде попуне буџет чији је дефицит близу 8.000.000, и покрију онај летећи дуг од 30.000.000, који и данас зија као тешка рана у нашим финасијама. Скуп интерес све више разједа и позлеђује земљу, иако је држава пре две година начинила нови зајам од 60.000.000 да би покрила све летеће дугове и да покрије дефицит у буџету. Од свега тога ми данас не видимо ништа, осим ново финансиско задужење од 40.000.000.

Па и наше "родољубиво" свештенство држи епархиске скупове, шаље изасланике влади и скупштини, гњави свој главни одбор и спрема се да објави стечајни процес својој домовини, у виду "материјалног преуређења свештеничког стања". Међу њима има и оних тако одушевљених у овом патриотском послу да већ прете да ако им се стање одмах не преуреди на "сувременој" основи, сви ће једног дана црквене протоколе предати министру црквених послова, а црквене кључеве својим епископима.

Да ли је ово само неколико спорадичних случајева, оних који су само свештеници по бради, или целог свештенства, тешко је рећи. Али нека је ово случај  само с неколко свештеника, ипак је карактеристично за наш савремени патриотизам. Да ли треба и даље ређати сличне случајеве. Да ли је нашим војсковођама важније да имају велику плату и све додатке, или им је важније да ли отаџбина има довољно топова и муниције, који гарантују нашу безбедност и опстанак?

Пре неколико дана у нашој "патриотској" Скупштини тражено је да се изгласа нови порески закон, по коме би сваки српски дом који има пореску књижицу плаћао сваке треће године по један грош, те да се у финансиску јаму, у којој стоји дуг од 40.000.000, убаци бар један камичак да би се дуг смањио. Оци отаџбине са тринаест гласова већине одбацили су ову ситну жртву коју је од њих тражило задужено српство.

Јавно се буни железничко особље које прети народној скупштини незадовољством због пореза које је по њима неправедно и рђаво распоређен. Још једно карактерише наш патриотизам. Сељак, који се до сада нигде није ушанчио у било каквој тврђави "стеченог права", сад преко својих представника покушава то да оствари. Шуме које је сељак наследио после ослобођења, сатирањем и неразумном сечом су у великој мери уништене. Остало по урвинама у планинским пределима, законом је у заштиту узела држава да би их заштитила од сатирања. Лакомо срце суседних села тих шума, пошто су упропастили своје, окомило се сад на те шуме и против њихових  чувара. Тако су чувари државних и општинских шума постали нови ред чиновника, с платама и пензијама, што је још једно задужење за већ и онако презадужену државу, оптерећену многобројним чиновништвом.

Ето, ово је обележје нашег данашњег патриотизма, па онда није никакво чудо што нам је земља исцеђена као лимун, увела и малаксала за полет и велика дела. Ми се морамо што пре тргнути од зле навике - да свако сматра отаџбину као привремено власништво, из кога ваља извући само што више личне, сталешке или локалне користи, а целоj отаџбини како буде.