27.
Некатегоризовано

Војислав Ананић
МИСТЕРИЈА НОВОГ ГРОБЉА: Ова гробница чува највећу тајну али и срамоту Обреновића

 

Ако би неко неупућен видео масивну гробницу Велимира Михаила Теодоровића на Новом гробљу у Београду на којој

једноставно пише "Народни добротвор", стекао би само делимично тачну информацију о овом човеку, његовом животу и

значају који има за наш народ и историју. Јер, Велимир Михаило Теодоровић јесте био велики српски добротвор и ктитор

многобројних удружења који је сав свој иметак завештао отаџбини, али и много више од тога!

Ново гробље у Београду вечно је почивалиште многих знаменитих Срба и представља прави престонички "музеј на

отвореном" са много великих и богато украшених гробница. Ипак, ниједна није тако импозантна, али ни мистериозна као

гробница једног човека - Велимира Михаила Теодоровића.

На гробници једноставно пише: "Народни добротвор, Велимир Михаило Теодоровић" и то јесте истина - реч је о великом помагачу

српског народа и човеку који је сав свој иметак завештао Србији. Али, он је био и много више од тога!

Велимир Михаило Теодоровић био је ванбрачни и једини син кнеза Михаила Обреновића!

Велимир Теодоровић рођен је као Вилхелм Бергхаус, једино дете кнеза Михаила Обреновића из његове везе са Немицом

Маријом Бергхаус док се налазио у изгнанству из Србије у Рогашкој Слатини у данашњој Словенији.

Марија је била кћи тамошњег ветеринара и из те везе пару се 1849. године родио син, крштен у римокатоличкој вери, и назван

Вилхелм. Иако није имао намеру да се жени са Маријом, Михаило је од почетка признао дете и обоје их материјално

обезбедио. Она се потом удала, али Маријин муж није поштовао обавезу да паре које је кнез слао оставља за Вилхелмове

потребе. Када је Марија умрла, неколико година касније, Михаило је одлучио да 1857. године сина доведе у Београд –

почиње причу о овом необичном човеку за Дневно.рс Неда Ковачевић, добар познавалац историје и престоничких догађања.

Вилхелм у прво време није знао српски, али га је временом научио. Прича каже да је био добро дете и вредан ђак - тих,

скроман, добре душе, омиљен и прихваћен од другова. Када је напунио 17 година, кнез Михаило је наложио да Вилхелм

пређе у православну веру. Добио је име Велимир Михаило и старо презиме кнеза Милоша – Теодоровић.

Како је време пролазило, Велимир је постајао слика и прилика оца.

– Кнез Михаило се свесрдно старао да обезбеди Велимира, али је сина ретко виђао. Примао га је обично увече у билијарској

сали у сутерену старог двора. Волео је сина али се, услед датих околности, устручавао да то отвореније покаже. Велимир је

остао жељан очеве љубави, што видимо из једне његовог исповести: „Он ми да руку коју ја пољубим, затим пољуби мене

у чело, пита ме о учењу, да ми савет о одевању, поклони ми дукат и неку књигу, а затим је аудијенција готова! Мени

дође да га загрлим и изљубим, али не смем!” – прича Неда Ковачевић.

О томе да ли је кнез Михаило Велимира спремао за свог

наследника и данас се расправља. Младић је 1867. послат у

Швајцарску на даље школовање и тада се последњи пут видео

са оцем јер је следеће године кнез Михаило убијен у

атентату у Топчидеру. Није оставио тестамент, а ни

експлицитну одредбу о наследнику.

Одлучено је да кнеза Михаила на престолу замени синовац

Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, а Велимир

је добио имање "Негоја" у Румунији и 35.000 дуката. По

налогу намесника, послат је у Минхен на даље студије.

– Велимир је био у рђавим односима са краљем Миланом

који га није трпео, вероватно га увек доживљавајући као

претендента на српски престо иако Велимир уопште није

показивао такве амбиције. Та нетрпељивост ишла је дотле да

Велимиру није било допуштено да дође у Србију чак ни кад

се пријавио као добровољац у српско-турском рату 1876.

године – објашњава Неда Ковачевић и додаје да је, без

обзира на све, Велимир нашао начина да помогне Србији

шаљући новчане прилоге.

У Минхену, Велимир је окупљао и свесрдно помагао тамошње српске студенте. Слао је новац и Народном позоришту које је

у Београду основао његов отац.

Велимир Михаило Теодоровић изненада је умро 1898. у 48. години живота. Сахранили су га дугогодишњи собар Петковић и

српски студенти у Минхену. Од Обреновића сахрани није присуствовао нико.

„Моје цело имање добио сам поклоном, као неограничену својину, и могу њиме неограничено да располажем. Ако бих ја,

не оставивши потомка из законитог брака, умро, то ће све моје покретно и непокретно имање, ма где се оно налазило,

припасти мојој Отаџбини, то јест Краљевини Србији као мојем једином и искључивом наследнику. Ово ће моје имање бити

одвојено од државног имања као задужбина, и ова ће задужбина носити име Велимиријанум...”

Према тестаменту Велимир Михаило Теодоровић је сву своју имовину завештао Србији и оснивању задужбине ”Велимиријанум”

која би помогла развоју образовних институција у земљи и школовању надарених појединаца.

Званична историја Велимира Теодоровић не помиње много, па већина Срба данас не зна да кнез Михаило Обреновић заправо

није умро без наследника.

Обреновићи су настојали да Велимира на сваки начин држе подаље од Србије, а након његове смрти настојали су да затру

свако помињање овог човека. ”Велимиријанум” је основан тек у време Карађорђевића, а током владавине ове династије

Велимиру је подигнута и гробница на Новом гробљу. Иронично, испало је да му се "супарничка" династија одужила много

више него властита – истиче наша саговорница.

Са друге стране, Велимир Михаило Теодоровић је успео да помогне Србији и након смрти. Његова задужбина неометано је

радила све до 1945. године када је национализована. Међутим, чак и после тога средства из ње коришћена су за помагање

културе и уметности у Србији и тако је било све до '70-их година прошлог века.

Због свега што је учинио, као и због нас самих и историје, Неда Ковачевић наглашава да још увек није касно да се одужимо

Велимиру Михаилу Теодоровићу.

– Велимир Михаило Теодоровић данас почива управо тамо где заслужује - у Алеји великана на Новом гробљу. Унутар

гробнице се налази биста овог српског задужбинара, коју је још за његова живота, 1885. урадио немачки вајар Ј. Х. Кран.

Можда би једино ту још требало учинити нешто – поставити бисту на неко јавније место, на пример у просторије Ректората

Београдског универзитета, или неке друге од установа које је “Велимиријанум” помагао деценијама помагао –

закључује Неда Ковачевић.

Задужбина ”Велимиријанум” почела је са радом 1905. године и једна од првих њених одлука је била да се земни остаци

Велимира Теодоровића из Минхена пренесу на Ново гробље у Београду. Капела-гробница завршена је 1926. по пројекту

архитекте Василија Михаиловича Андросова, и у њу су наредне године пренети остаци Велимира Теодоровића где и данас

почивају.

 

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019