Правопис српскога језика Матице српске ­– једини правопис у свету с алтернативним решењем питања писма за Србе

• Врлине и мане Вукове реформе

• Слаба Вукова предвидљивиост у вези с писмом Срба

• Даншње српске институције и лингвисти само вербално желе спас српске ћирилице, али практично не желе

• Нормативно решење питања писма у ћириличком једноазбучју једини спас за српску азбуку

Вук Караџић се у тумачењима његове реформе кретао од српског „издајника“ и „шпијуна Беча“ до српског великана првога реда. Нажалост, и на његовом случају показује се да је истина негде по средини. Нити је био, по нашем мишљењу, прворазредан издајник нити прворазредан великан. Његова реформа има добре стране. Оне су у српској култури, по наметању његове реформе Србима, преувеличане и изглорификоване до врхунца. У томе се претерало, а свако претеривање и негативно и позитивно није корисно.

О вредностима Вукове реформе сам много пута говорио. Данас мислим да је важно указати и не лошије стране реформе Вука Караџића и на грешке које он није успео да сагледа у будућности. Његова реформа је језички и графички у приличној мери удаљила Србе од себе самих па ми данас нисмо (у већини) способни да се споразумемо готово ни минимално са Србима који су говорили и писали пре само сто педесетак година. Други народи се могу разумети са својим сународницима и од пре неколико векова. А нагло удаљавање језички и графички од својих сународника у толикој мери има своје приличне штетне последице. Вук је слабо предвиђао шта се може догађати са српским језиком и нарочито писмом када се сагласио да језик из његове реформе може имати два графичка система: онај стари миленијумски српски (на ћирилици) и нови графички систем за Хрвате, тј. за католичке кориснике језика из његове реформе. Он је, сасвим непотребно, убацио у ћирилицу једно слово (ј) и тако је наговестио могућност каснијег наметања латинице Србима, што је била вишевековна тежња католицизма.

Вук је слабо предвидео да ће његова графичка реформа српског писма бити плодно тле за касније увођење постепене замене српске ћирилице хрватском гајицом којом се он с Даничићем потписао у Бечу приликом доношења Књижевног договора (1850), што је сигуран знак и доказ да је Вук прихватио да се језик који е он нормјјирао може писати двама пјисмима. Вук није био способан да предвиди да ће његово потенцијално двоазбучје за језик Срба имати за последицу оно што се данас наметнуло међу Србима. Институционално (иако у нашем случају непрактично и неуставно) данас правописно озваничено усрпским језичким институцијама двоазбучје послужило је за замену српског писма хрватском абецедом до 90-ак одсто случајева. Тако су Срби преко деловања српских институција (кроз двоазбучје) сасекли српску азбуку и довели је до самог затирања. А то је био циљ и сан свих српских непријатеља и окупатора још од 11. века. Тако се показало да је Вукова језичка реформа у пракси омогућила српским лингвистима и инстиотуцијама да ураде оно (замену српске азбуке туђим писмом) што окупатори Срба и србомрсци нису успели да ураде хиљаду година законским забранама и практичним поступцима насилно против српске ћирилице.

            Ми не можемо сигурно знати да ли је то била намера и циљ Вука (тај му је циљ могао бити смишљено и лукаво потурен у Бечу у 19. веку), али је јасно да је то могла бити последица језичке Вукове реформе. Јасно је правим језичким зналцима како ту тешку последицу могу да одстране српске државне и језичке институције и лингвисти у њима, а зашто то српске институције и лингвисти у њима не желе да ураде и да врате једино практично и природно решење питања писма Срба у њиховом језику (једноазбучје), није једноставно сазнати. Није једноставно сазнати да ли је то последица само њиховог незнања или је то њихова зла намера или нечији задатак који они беспоговорно и даље испуњавају (као што су га испуњавали у вези са српским језиком и, посебно, писмом све време после Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику и писму (1954).

         Очигледно је и сигурно само једно – да срспке институције још не желе да спасу српско писмо од његове коначне замене у језику Срба, иако су за тај посао плаћени новцем овог осиротелог народа. Не желе да на једини могући примењен начин решења питања писма у Европи и свету реше питање српске замируће ћирилице данас, а да то замируће није ничим оправдано ни корисно за Србе и с тиме се незналачки (или намерно?) меша значај од познавања више језика и њихових писама и величина штете од замењивања свога савршеног, а потиснутог писма у свом језику.

А како је могуће спасити српско писмо и српску култролошку традицију и ћириличку самобитност – детаљније смо последњи пут објаснили Немања Видић и моја маленкост у нашој заједничкој краткој књизи „Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза“ (Ћирилица, Нови Сад, 2015). Зато о томе овом приликом нећемо детаљно говорити.

(3. април 2016)