Пуна сала на промоцији нове књиге Мила Ломпара

Пред више од 200 љубитеља слободне књиге, синоћ је у амфитеатру Народне библиотеке Србије одржана промоција нове књиге Мила Ломпара, Полихисторска истраживања.

О књизи Мила Ломпара говорили су академик Данило Баста, проф. др Слободан Антонић, проф. др Слађана Јаћимовић и аутор Полихисторских истраживања. Програм је водила ПР Народне библиотеке Србије, Милена Ђурђијевић.

Академик Данило Баста истакао је да је професор Ломпар полихистор модерног кова и формата, против којег перјанице другосрбијанства нису имале шта да траже. Сама Латинка Перовић, каже Данило Баста, матирана је у једном потезу. Академик Баста је закључио да су Полихисторска истраживања књига за оне који имају потребу да се снађу у духовној ситуацији коју је створио постмодернизам.

Проф. др Слободан Антонић се највише осврнуо на део књиге посвећен Латинки Перовић, за који каже да је књига за себе. Оглед о „мајци Друге Србије” је пажљиво сецирање једне идеологије, кроз које се афирмише и једно аутентично национално становиште које укључује демократију и јасан систем вредности, становиште које је у глобализацији субверзивно. Антонић је закључио да су Полихисторска истраживања мајсторско штиво и да није сасвим безопасно бити писац ове књиге, али ни њен приказивач нити део публике која Ломпару аплаудира, јер после ове књиге не може се рећи да нисмо знали с чиме имамо посла.

Проф. др Слађана Јаћимовић наводи да је полихисторско усмерење круна Ломпаровог истраживања људског знања и духовности које увек полази од књижевности, али се не задржава само на њој. Ломпар пишући о Небојши Васовићу, Јовану Деретићу и Слободану Јовановићу заправо говори о духовној оскудности времена у којем оваквих величина више нема. У књизи је присутна интелектуална отменост која са види у стилу, реченици, аргументацији, па када читамо ову књигу, поентирала је проф. Јаћимовић, остаје утисак да нам је жао што је нисмо написали, али одмах схватимо да то нисмо ни могли.

Аутор књиге говорио је о скривеним везама у њој, о кореспонденцијама између Алојза Шмауса и Анице Савић Ребац, Николе Милошевића и Карла Јасперса, али и о везама по супротности између Јована Деретића и Латинке Перовић. Као посебно важан део књиге, Ломпар је издвојио завршно поглавље у којем пишући о постмодерним полихисторима, попут Едварда Саида, пажљивом анализом открива идеолошки предумишљај који стоји иза њиховог писања, а који, код модерних полихистора на које се сам Ломпар наставља, никад није лишен критике.

У наставку трибине заинтересовани студенти постављали су питања, а после краја званичног дела аутор је остао да потписује примерке Полихисторских истраживања немалом броју читалаца. У публици је био знатан број професора, писаца и других припадника духовне елите Београда.