Горана Глигоревић:
Јубилеј “Десанке Максимовић” и Катарине Костић

Извор: ”Вести”, Франкфурт

Јубиларно књижевно вече, на којем је прослављено 38 година постојања  канадско-српског удружења писаца "Десанка Максимовић" и 80 година живота, а преко 40 година стваралаштва у Канади Катарине Костић, оснивача Удружења и његове председнице  све до јуна ове године, одржано је  у препуној сали ”Сванси комјунити центра у Торонту”. Уз присуство писаца и песника, пријатеља и поштовалаца, представљен је нова књига "Ехо бескраја", избор из поезије Катарине Костић, говорили су се стихови, читали књижевни прикази, певало се, а на крају је исечена и слављеничка торта.

"Радосна сам  што живим довољно дуго да могу да прославим овај јубилеј у окружењу пријатеља и сарадника са којим сам зацртала овакав пут у граду у коме живим 43 године, и да плодове тог вишедеценијског рада сагледавам кроз оне који долазе иза нас, који су нам се протеклих година придруживали и тај процесс је стално у току", казала је  на почетку разговора за "Вести" Катарина Костић. "Морам и да истакнем чињеницу  да је први пут од оснивања Удружења  на његово челу мушкарац. Реч је о  песнику Милићу Радевићу”, казала је на почетку разговора за Вести Катарина Костић.

Шта је, по вама, најзначајније у деловању Удружења?

"Најзначајније је, без обзира на то у коликој мери је остварено, континуирано књижевно,али и лично дружење, социјални живот. Осећање припадности, солидарности са групацијом људи исте или сличне склоности. Осећање сигурности у деликатним тренуцима када имате потребу да са неким размените мишљење, да га питате за савет у разрешавању дилемма. Ми који пишемо доста и читамо. Своје утиске о прочитаном размењујемо међусобно, понекад уз жучне расправе јер на различите начине доживљавамо књижевна дела. Од таквог дружења највечи добитак извлачи матерњи језик. То је поуздан вид његовог неговања на виталан начин. Многи од наших чланова по цео дан не проговоре српски јер, док су на послу, раде и мисле на енглеском. Размена мишљења и узајамно исчитавање рукописа на матерњем језика има вишетруку улогу.

Од пресудног знаццаја није књиззевни ниво у нашем дружењу - у том погледу свако од нас има свој ужи избор, већ способност толеранције за сваког ко воли књижевност, способност да се изнађе заједнички језик, ако ни у чему другом, у доброј вољи да се буде део публике на књижевним вечерима. Јер то је прилика да се сретну и зближе писци који имају једни другима шта да саопште, који су заинтересовани за размену књижевног знања и искуства. За ментални склоп писца контак са другим писцима кроз удруззење, иако није еснафско, већ аматерско, лековити је еликсир, одбрана од усамљености и ексцентричности као неминовне последице прејаког култа индивидуалности, иза кога се у данашње време крије синдром нехуманости, себичности, непроналажења свога места у социјалном окружењу. "

У чему видите улогу писаца и песника дијсапоре?

"Велика је улога писаца и песника дијаспоре у укупном културном миљеу Срба и очувању идентитета и језика српског народа.Српска дијаспора у Северној Америци најдоследнија је у очувању српског писма. Сви, апсолутно сви српски листови који су излазили и излазе на овом континенту су на ћирилици, сем ”MiMagazina” . Удружење "Десанка Максимовић" од 1993. од када се консолидовало као српско, после распада велике Југославије, унело је у свој статут клаузулу да се књиге чланова Удружења објављују превасходно на ћириличном писму. Брига и очување матерњег језика и писма је најваззнија улога и највеће достигнуће Српско-канадског удруззења писаца "Десанка Максимовић".

Чини се да су жене биле много активније чланице Удружења од мушкараца?

"Према некој мојој евиденцији, у расејању већи број жена него мужкараца пише поезију. Прави разлог је што мушкарци углавном раде непрекидно до своје пензије, а са женама другачије ствари стоје: један део њих уопште не ради, или ради повремено, чешће остају код куће из породичних разлога. Поезија је најефикаснији лек против носталгије за некадашњим животом у отаџбини. Родни крај је скоро увек тема првих песама, затим се песничко дрво разгранава и разлистава. Лирска поезија, превасходно љубавна, најзаступљенија је. Уз њу је одмах родољубива. Трагање за идентитетом у најширем спектру: од лирског, медитативног, филозофског, научног, геополитичког, распрострањена је и врло уочљива појава у савременој књижевности расејања, како у поезији тако и у прози. У тој сфери приближан је број женских и мушких чланова нашег удружења. А куриозитет је у томе што овдашње жене, које су као ствараоци у токовима савремене српске и светске књижевности, радо приступају Удруззењу "Десанка Максимович", док књижевници, поготову они са извесном репутацијом, остају по страни, да би били уочљивији, важнији, да се зна да су особени и јединствени и да им нико није раван. Од њих се може, на пример, чути тврдња да женска љубавна поезија није никад била равна мушкој. Да ли они уопште запажају да је за разлику од прошлих векова, све већи број жена  у књижевности? То је тема за опширне студије".

Да ли себе видите као прозног писца или као песника?

"Пишем песме од кад знам за себе. Безгранично сам захвална Ивану Б. Лалићу који је највише учинио да себе схватим озбиљно као песника, иако сам радила у новинарству. Од прве објављене књиге поезије, прогласили су ме за песника и тако је остало до данас. Добила сам и знацчајне награде за поезију. Ипак, признајем, песник у мени посустаје, теме које ме преокупирају до оптерећења захтевају прозну форму изражавања. Последњих година објављујем углавном прозне књиге, тако ћу и наставити. Што се поезије тиче бринем о њој, управо сам издала избор из целокупне поезије, ускоро ће изаћи проширено издање. Кад год ми се укаже прилика одазовем се објављивању књиге моје поезије, или само групе песама, на неки страни језик. До сада су ми песме објављене на енглеском, руском, шпанском, румунском (целе књиге), француском, бугарско, арапском језику. У припреми је књига моје поезије на француском. Дакле, бринем о својој поезији, али сам дубоко и неповратно утонула у прозу".

Да ли жалите за нечим штсо нисте  успели да остварите у свом стваралаштву или као председник у Удруззења…?

"Како да не жалим. Мало је књижевника који су још за живота испланирано затворили своју последњу страницу. Имам доста исписаног материјала који треба редиговати и припремити за стављање међу корице књиге. Сматраћу својим великим подвигом ако успем да средим богату кореспонденцију са књижевницима, сликарима, истакнутим активистима.

Највећу, неутешну жал имам за изгубљеном свеском разговора који сам сукцесивно водила са Радованом Зоговићем код кога ме је први пут одвела Десанка Максимовић када је већ био болестан. А Зоговић је позвао Стеву Раичковића да бих ја упознала мог омиљеног песника.

Споменућу са грижом савести неиспуњено обећање према проф. Васи Михаиловићу који је састављач Антологије чланова удружења "Десанка Максимович" "Чуј речи чу ти своју тајну", са уводном речи Матије Бечковића. Неколико година пред крај живота слао ми је писма са једним разлогом да сазна "када ће већ једанпут бити објављена та антологија заграничне српске поезије на руском језику….па бар да ми неколико песама уђе у антологију коју припремате" (цитат из његовог писма.) Стоје у фасцикли прикупљене песме за превод на руски. Можда ћу успети да остварим тај пројекат и испуним постхумно жељу проф. Михаиловића који ми је као сарадник и пријатељ остао у најсветлијој успомени".