30.
Некатегоризовано

Небојша Радић, професор са Универзитета Кембриџ
Беседа

 

О Савиндану 2017-те

Дом Владике Николаја

Црква Светог Саве у Лондону

 

 

 

Ваше Преосвештенство, Поштоване Екселенције, пречасни оци, даме и господо, драга браћо и сестре, драга децо!

 

Пошто сам и сам истраживач и учитељ, велика ми је част и задовољство да данас пред вама говорим о нашем Светитељу Сави.

 

Кроз векове се о Светом Сави пишу студије, књиге, песме, рaсправе и службе. Свети Сава је велики за српски народ и спску православну цркву, но Свети је Сава велики и за свакога од нас овде понаособ. Тешко је о Светом Сави рећи шта неречено, но његов смисао за нас и јесте могућност успостављања личног односа са узвишеним и вечним. Његов је духовни подвиг изузетан а његово завештање трајно и смисаоно.

 

Овоземаљско деловање Светог Саве обухвата обнову Хиландара, оснивање Српске Православне Цркве, утемељење српске просвете и културе па самим тим и нашег идентитета и државности. Отац је, Свети Сава, можемо то слободно рећи нашег језика, вере и свести.

 

А шта је народ без језика, вере и свести? Или још боље, ко је и да ли је такав народ, без језика, вере и свести?

 

Светог Саву славе наши ђаци у школама по српским земљама и у дијаспори широм света. Светог Саву данас, то знам, славе и наши студенти на Универзитету у Кембриџу баш као и ми овде окупљени у светоме Дому Владике Николаја

 

Но, ја сам хтео да искориситм ову прилику да проговорим о смислу Савине поруке у контексту нашег, специфичног времена и места.

 

У контексту ХХ-ог века који је тек протутњао указавши нам се као крволочни сатрап одговоран за погибије и страдања у балканским, светским и југословенским ратовима. Поред погибија, болести и расејање је наше било страшно. Остало нас је нешто више но за под шљиву, како рекоше Тарабићи, а и то што оста пола расуто по свету.

 

Но оста нам још довољно Тесли и Пупина да осветлимо читаву планету, Дучића, Лазаревића, Радичевића и Илића да опевамо пар туробних векова, Предића, Шумановића и Павловића да осликамо и оплеменимо овај свет.

 

Шта је дакле смисао Савин за нас отргните од турског и немачких царстава, нас израслих из културе усменог предања, нас жртве пансловенства и комунизма, понете сада набујалом реком неолибералног глобализма. Идеологијама које за заједнички именитељ имају брисање народне и вајање свести у поданичку. Који је смисао за нас, овакве и овде окупљене данас? Који је смисао Савиног живота и дела за нас у дијаспори?

 

Песник наш чувени, рођен и век провео у дијаспори, грађанин Лондона, Милош Црњански, овако је певао:

 

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток,
место њега румено тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,
Душу нам увија, све тешње,
Бескрајним миром плавих мора,
Из којих црвенe зрна корала,
Као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и ледене горе, благо, руком.

 

Какав је тај свет био 1920 године када је ова песма настала у жудњи да га краси?

 

Овако вели сам песник:

 

“Дошле су нове мисли, нови заноси, нови закони, нови морали! Може се бити против нас, али против наших садржаја, и интенсија, узалуд. Свет никако не жели да чује ужасну олују над нашим главама. Тамо се тресу, не политичка ситуација, нити књижевне догме, него и сам живот. То су мртви, који пружају руке! Треба их наплатити!”

 

Црњански је рођен у Чонграду, у Мађарској, а детињство је провео у Темишвару. Студирао је на Ријеци и у Београду, ратовао је у угарској униформи на источном и западном фронту те провео добар део свог века по велепосланствима Краљевине Југославије широм Европе.

 

Песник Итаке и Суматре, Ламента над Београдом, писац Сеоба и Романа о Лондону, наш суграђанин лондонски рођен је и живот провео у дијаспори.

 

Но ајде да се и ми послужимо, алаткама песника, Црњанског, метафорама и тим Месецом, и запетим луком да помилујемо ”далека брда и ледене горе”.

 

И ево дакле, тог лука извијеног који нас, овде и данас спаја са Савом. Сачињен је од наших речи, стихова, вере и дела.

 

Растков одлазак у манастир и његово одрицање од овоземаљских, материјалних добара је чин редак, достојан Краљевића духа. И више од тога, његово је одрицање уткано у чин Лазаров да у Крушевцу заложи се царству небеском. Косовски мит, наша поезија, наша историја, памђење и идентитет су нераскидиво везани за одрицање као чин вере и љубави.

 

У старозаветној причи, Аврам полази на Гору Морију да жртвује сина јединца, Исака. Његова је вера постојана и снажна, његова спремност на одрицање бесконачна. У тој једној тачки бескраја и вере он налази Бога који му зауставља руку и подарује, по други пут, сина, и јамчи веру и слободу.

 

Само се баскрајним одрицањем долази до бескраја небеског и ту су нам пртину кроз сметове утрли и светац намерник Растко и мученик Лазар.

 

Свети Сава је отац наше православне цркве, срспког одрицања и вере.

 

Да ли је могуће замислити Саву без одрицања Растковог? Има ли Србије и Срба без страховите жртве и одрицања Лазара и косовских јунака?

 

Нема.

 

А плод подвига косовског је наше усмено предање и књижевност која се вековима под Турцима преносила усмено, са колена на колено. Марко Краљевић и девет Југовића, Милош Обилић и Косанчић Иван, Косовска девојка и Мајка Југовића...

 

Без подвига младога Растка Немањића и његовог одрицања од материјалног света, без Савине благости и мудрости, без Кнежеве заклетве и жртве, не би Карађорђе имао ни кога ни шта да ослобађа. Српство би било расточено, растргнуто коњима на сва четири стране света и утерано у оборе околних религија и царстава.

 

Но да се вратимо, нашем лондонском суграђанину родом из Чонграда и том разапетом луку који ето споји старозаветног Аврама, Растка, Саву, Кнеза Лазара и нас, скромне вернике и људе. Лук који нас споји да одслика небеском путањом смисао нашег постојања свуда и на сваком месту, па и овом данас.

 

Можемо ми отићи са Балкана, са српских земаља и подизати децу по острвима диљем светских океана, али нас порука српског Православља, традиције, језика и културе никада неће, нити може напустити. То је наша отаџбина, наша ”далека брда и ледене горе,” наш запети небески лук  и наш духовни отац, Свети Сава.

 

И на концу ове беседе, хтео бих да у помоћ дозовем још једног песника, Јову Јовановића Змаја, пријатеља и учитеља свих наших ђака који нас већ дуже од једног века васпитава, весели и који о Светом Сави овако пева:
Круну није хтео, није хтео славу,

Али круна сама дође му на главу.

Он се хтео сићи свом народу ближе,

Он се хтео спустит, а тиме се диже,

Дух нас његов купи сред Божијег храма,

Дух је његов звезда над нашим школама.

 

Савино су тело Турци сагорели

И његов су пеп'о на ветар изнели,

И где год је трунка пепела му пала,

Ту је нова љубав к роду засијала.

 

Данас цело Српство његов спомен слави:

" Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!"

Хвала Вам и нека је свима срећан и блогословен овај данашњи празник!

 

Живели!

 

 

 

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019