Лука Јоксимовић Барбат:
Шта су узроци наше аутодеструкције?

 

Мислим да ми Срби, између себе, можемо отворено говорити и о нашим грешкама. Не о некој актуелној Вашој или мојој, већ о томе у чему смо као народ, неки наши представници, нека наша елита, неки део нашег народа, заказали.

Да видимо где је чија и колика кривица или грешка. Да сагледамо разлику између, како то Мило Ломпар каже, диференциране и идеологизоване кривице. За утврђивање стварне, диференциране кривице неопходно је да се што обухватније сагледавају и истражују како прошлост тако и садашњост, и да се свеукупној јавновсти подастру чињенице, пронађене у стварним друштвено-историјским догађањима. Ако се одсече, прећути и кривотвори прошлост народа на Балкану, како су то чинили и још увек чине Ватикан, креатори и заступници хрватског политичко-културног становишта, Титоисти и неки други, тада не можемо на прави начин да разумемо и спознамо оно што нам се сада (у последњих 27 година) дешава. Наглашавам последњих 27 година само зато што смо у том периоду на најдрастичнији начин, након другог светског рата, осетили последице антисрпске културне и сваке друге политике. Оне трају знатно дуже и манифестовале су се у различитим видовима, са више или мање тешким последицама по Србе као народ и по српске државе. Од средине деветнаестог века, када се уобличава хрватска политика спрам српског народа, храњена и подупирана од стране Ватикана, Беча и Берлина, пре тога посебно од времена када је ватикан прогласио борбу против шизматика, Срби су стално на удару тих политика које имају за циљ не само слабљење српског фактора на Хелму, већ и потпуно уништење српског народа. Заједничко гесло наших непријатеља је:

"Или се покори, или се претопи или нестани". Примера је мнного који потврђују изнете увиде. Nеке од њих сан навео у прошлом јављању, сада још неколико примера. Бугарски окупатор је у источној и јужној Србији, током првог светског рата, забранио употребу српског језика у школама, црквама и свим другим институцијама, хапсио, прогонио и убијао православне српске свештенике, а пре подизања Топличког устанка, отпочео масовну мобилизацију Срба, с намером да их упути на фронт против српске војске. Ако још кажемо да је бугарска држава тог доба све Србе на покореним територијама званично евидентирала као припаднике бугарског народа, сасвим је јасно о каквој је антисрпској политици реч.

По ослобођењу Београда 1944, готово читаву једну деценију Брозова специјална полиција, звана ОЗНА и УДБА, ликвидира, bez civilnog i pravednog sudskog procesa, на хиљаде "неподобних" Срба, а други "неподобни" Срби, којима је поштеђен живот, бивају отпуштени с посла. Да нагласим да су међу убијенима и с посла отпуштенима у великом броју највиђенији српски научници и уметници. Стрељан је у новембру 1944. године , поред осталих, признати сликар и архитекта Бранко Поповић (професор и декан Техничког факултета Универзитета у Београду). Његов стан и атеље у Кнез Михаиловој улици бр. 24 бивају конфисковани и у њих се усељава Брозов портретиста и миљеник Ђорђе Андрејевић Кун. Једна од првих Кунових акција, по усељењу, била је да обуче пиџаму свог бившег ментора и пријатеља Бранка Поповића. На тај начин је узвратио професору и његовој супрузи за доброчинства која су му пружили.

С Философског факултета у Београду су отпуштени професор философије Никола Поповић (њега и хапсе), те Веселин Чајкановић (декан Философског факултета и професор историје религија, писац најзначајнијих дела о српској религији и митологији). На срећу, сачувани су преводи Кантових философских дела које је урадио Никола Поповић као и већи део списа Веселина Чајкановића, па смо ми, студенти философије и антропологије имали прилику да их читамо.

За разлику од "српских" комуниста који су, као подворнички извршиоци Брозових налога, а сигурно и из личних ниских побуда (завист, комплекс ниже вредности, похлепа за имовином "буржоазије")-, немилице убијали српску интелигенцију у првим поратним годинама, хрватски комунисти су у исто време заштитили све своје интелектуалце који су стајали на хрватском становишту, без обзира што је један број њих био активан у усташкој власти, а Неки од уметника су, попут књижевника Крлеже, играли шах са поглавником Павелићем у сред рата, а други истом поглавнику, попут Владимира Назора, писали оде. Сетимо се како је од комуниста прихваћена хрватска глумица Марија Црнобори, а какве муке су снашле српску глумицу Живану Жанку Стокић. Прва је током рата глумила у Хрватском казалишту у Загребу, а друга у позоришту у Београду. Прва је овенчана славом, преминула у Београду у својој 96-ој години, одликована Сретењским орденом Трећег реда, а Жанка је робијала у комунистичким казаматима и умрла у својој 60-ој години. Ево кратког извода из Википедије, слободне енциклопедије:

"Жанка је изведена пред Суд за суђење злочина и преступа против националне части 3. фебруара 1945. године. После дужег већања, осуђена је на осам година губитка националне части. Није имала браниоца, чак ни по службеној дужности. Казна је била и друштвенокористан рад и одређено јој је да чисти улице.

У молби за помиловање, две године касније, навела је да је током рата крила у свом стану Кочу Поповића и Самуила Пијаде (брата од стрица Моше Пијаде), породицу Флоре. Нудила је сведоке, а на крају замолила допуштење да се врати уметничком животу да не би живела од туђе милостиње. Министар правосуђа Србије

др Душан Братић предложио је да се казна смањи, износећи, између осталог, и да је „оптужена већ годинама безопасна по друштво“. Болесна и очајна, написала

је тестамент како жели да буде сахрањена.

У лето 1947. године посетио је Миливоје Живановић и саопштио да јој је све опроштено. Долази и Бојан Ступица, претходно добивши сагласност Радована Зоговића и Агитпропа ЦК да Жанку може да ангажује у новом, Југословенском драмском позоришту. Међутим, та вест ју је „дотукла“ и умрла је три дана касније. Сахрањена је на Топчидерском гробљу. Ковчег натоварен на воловска кола, био је сав у цвећу. Народ је клечао са стране, на тротоарима."

Не кажем да је требало да "српски" комунисти не суде стварним колаборационистима и нацистима, али не, они то раде искључиво селективно, идеолошки, парцијално, док у исто време, вишеструко, без ваљаних и оправданих разлога, физички ликвидирају оно зрело, оно најбоље у српској култури - науци и уметности - интелектуалце високе социјалне и политичке свести. Под изговором да чисте коров, уништавали су наше најбоље сејаче и узгајиваче духовних њива и вртова. Право је чудо да су неки, малобројни међу њима, преживели. Сукоб унутар комунитичке "породице" (информбиро противТита) је ублажио порив за уништавањем "класног непријатеља", па се енергија "српских" комуниста и њиховог налогодавца усредсредила првенствено на хапшење својих бивших сабораца – обележених и проказаних стаљиниста. Сећам се како је Борислав Михајловић Михиз окарактерисао еру титоистичког социјализма у Југославији. "Ми живимо у бољшевичком режимну, додуше, у његовој мекшој варијанти"*.(*Казивање на скупу одржаном на Институту друштвених наука у Београду 1983, поводом судске забране књиге "Друштвени сукоби: изазов социологији" Небојше Попова").

Постојали су и постоје увек живи, конкретни људи који су делали или нису делали, па су одговорни било зато што су чинили нешто криво или зато што нису чинили ништа,а требало је да учине нешто pravo. Зато и указивање на све те људе, друштвене актере, мора бити посао и историчара и социолога. Мада ту има озбиљног посла и за психоаналитичаре и психијатре.

Иако веома ценим "копање" и "откопавање", па слагање коцака и коцкица мозаика наше античке и касније историје, не пије воду инсистирање Јована И. Деретића да смо стално кроз историју били наивни и преварени. То некако стоји у супротности са тврдњом истог аутора да смо били највећи, најпаметнији и најјачи народ у Европи. Бити редовно наиван и редовно варан не иде заједно са великом памећу.

Несумњиво је да смо народ који има велики потенцијал, да се међу нама рађају генији светскога значаја, али нам нешто ипак недостаје. Неко знање и умеће да се интегришемо и да очувамо социјалну и државну кохезију. Чини ми се да то морамо и психолошки и антрополошки добро да проучимо и видимо како да отклонимо крупан недостатак у нашем менталном програму. Ми редовно и изнова регенеришемо став (програм) губитника. Као да се плашимо да будемо победници на дуге стазе. Очито да најпре морамо да победимо, надвладамо, можда је још тачније рећи, да се ослободимо нечега у себи. "Дух самопорицања" професора Мила Ломпара је само један од примера настојања, по мени, веома успешан, да се разоткрију околности и узроци програмирања наше аутодеструкције. Потребно је на томе још радити.

Есеји Мила Ломпара су добро поткрепљено приказивање и анализирање утицаја стварања прве Југославије и титоизма (у другој) на формирање духа самопорицања код Срба путем поунутрашњивања мисли и ставова и побуђивањем емоција који хране реализацију туђинских циљева и идеологија, утврђујући их и постављајући их у сферу јавног мишљења и делања. Најпре и у континуитету као једну шему и линију хапсбурговштине у комбинацији, у спрези  са комунистичком партијношћу, по рецептури и директном налогу Јосипа Броза. Данас су, како то тачно опажа Ломпар, обе ове линије уткане у "нову" идеооогију залагања за безалтернативну Европску унију, коју проповедају "секуларни свештеници".

Потребно је да идемо и даље у анализама и откривањима где и када се конкретно десио тај "квар" у нашем родном социјалном, политичком и, шире узев, културном деловању у самопостављању на чврсте темеље. Недостаје нам управо то самопостављање на чврсте темеље. Неки историјски моменти када је то било можда лакше учинити су пропуштени. Са временом, са све развијенијом техником и технологијом за контролу ума, којима се лакше манипулише огромним бројем људи, и којима се насилно могу, знатно лакше, успостављати жељени односи и стања у појединим државама, као да смо даље од могућности за стварну и потпуну еманципацију српског народа.

Не тврдим да је наша ствар сасвим пропала, али морамо бити свесни да смо као народ у озбиљном, егзистенцијалном проблему.

Споменућу само неке историјске околности које су довеле или припремиле Србе за негативан преокрет.

400 и више година под турском окупацијом је итекако блокирало природни раст и развој српског друштва и државе. Баш ме занима какви би били Енглези или Швеђани да су провели под Турцима толико време. НО, питам се зашто смо ми пали под супремацију Турске и били толико времена окупирани, а Мађари или Аустријанци не. Били су у суседству са турском силом. Како то да су се ови одупрли, а ми нисмо? Каже се да смо ми Срби, захваљујући боју на Косову, ускоци и Срби у војним крајинама Аустрије и Аустроугарске, омели, зауставили Турке у походу на остали део Европе.Ако је ово тачно, а у многоме и јесте тако, погледајмо како су нам несловенска средња и западна Европа узвратиле?

Према једном мађарском историчару из друге половине XIX века, Мађарски феудалци су током устанка 1703-1711, који су подигли против хапсбуршке монархије предвођени Ференцом Другим Ракоцијем, убили, у највећем броју поклали, око 120 хиљада Срба у Бачкој и Барањи, при чему нису била поштеђена ни деца. Од 1787. до 1850. године Мађари су асимиловали, односно, помађарили милион и седамсто хиљада не-Мађара, највише Словака и Срба. Такозвани либерали Лајоша Кошуте, који су се 1848. оружјем дигли против бечког двора, побили су преко 100 хиљада Срба за само две године мађарске револуције* (*Према Писању Милоша С. Милојевића).

Било је затирања Срба и у Босни и Херцеговини под аустроугарском влашћу. У периоду између првог и другог светског рата у Мађарској је помађарено више од 130 хиљада Срба, а преостали Срби су готово у потпуности денационализовани после другог светског рата*.(*Из предавања историчара и публицисте Илије Петровића, одржаног у Новом саду 2008.) Ту су и наше изгинуће у првом и другом светском рату које су нам приредили хришћани: Хрвати, Мађари, Бугари, Аустријанци, Немци. Сетимо се ко је надзирао утовар козрачке деце, жена и стараца у камионе и слао их пут усташких логора смрти: био је то поручник Курт валтхајм (касније један од генералних секретара Уједињених нација). Баш је примерно кажњен за почињене злочине.

Како то да нисмо научили да се заштитимо? Откуда толика наша ноншалантност? Небрига за сународнике док страдају, ваљда, мислећи да ће нас та чаша мимоићи и да је најбоље да се не мешамо?

Није ли тако погрешан одговор на опасности резултат и чињенице да смо као народ некада заиста били многољудни и снажни, да настојимо, имагинарно – у главама, да још живимо од те негдашње славе, док у стварности више нисмо то што смо негда били. Крајње је време да схватимо да нас више нема тако много, да више нисмо најјачи, најпаметнији, и да морамо крајње одговорно да се понашамо. Одговорно понашање је, уз остало, да чувамо једни друге, да негујемо истинољубивост, храброст, трезвеност, да се образујемо, да стичемо што више знања и вештина: духовна и практична (привредна и војна); да научимо да на време реагујемо на опасности, да престанемо да будемо површни и немарни... Да странце уважавамо искључиво према њиховој заслузи, а не само зато што су странци. ДА више ценимо и афирмишемо наше традиционалне вредности, оне за које се показало да смо без њих и слабији и лакша мета нашим непријатељима. Да се ослободимо инфантилизма. Другим речима, да поново одрастемо и да престанемо да будемо непријатељи сами себи.

Уверио сам се више пута, посматрајући неке наше Србе, да бусање у груди и вербална галама да ће урадити ово и оно, не дајУ никакве резултате; напротив, после таквих гласних и јавних излива ега, уследио би пад.

Међусобно морамо бити отворени, али и одани, уз изградњу поверења и завета на оданост народу. Наспрам непријатеља се мора бити мудар, проницљив и, када је потребно лукав (препреден), али, и, што је веома важно, непоткупљив.

Главни предуслов да се код СРба створе "нове" навике, "нова" свест о припадању српском народу (о српском идентитету) јесте смањење социјалних, можемо слободно рећи, и класних разлика. Намерно речи НОВЕ и НОВУ сам ставио под наводнике, јер то није ништа ново, већ се ради о обнови нечега што смо у неким временима имали па изгубилиили готово скроз изгубили.

Обратите пажњу на то када смо као народ били јаки. Било је то онда када Срби нису гладовали, када су могли да живе од свог рада, па ма šta да су били: сељаци, занатлије, војна аристократија или градска господа radnici... Били смо јаки у временима када је постојао неки ред у држави, када сталешке разлике нису значиле упропаштавање или уништење неког од сталежа на рачун других. Сталешка, односно класна равнотежа у друштву, у коме се сталежи (класе) међусобно уважавају, као што се међусобно уважавају делови организма, предуслов су за стварање и опстанак здравог друштва и државе. Мозак који је командни центар, постављен на највишем месту у живом телу, не наређује рукама да одсеку ноге које држе и торзо и главу у коме је сам смештен, нити наређује да се одстране бубрези или да се исцрпи јетра само зато што су по свом физичком положају испод његовога. Када се изгуби равнотежа у функционисању система и подсистема једног организма, он покушава да успостави равнотежу. Ако не успе, постаје болестан. У екстремним животним околностима долази до напора читавог организма, а не само једног дела на рачун других. У природном и здравом стању увек постоји равнотежа, а у екстремним околностима, организам настоји да успостави равнотежу тако што се читав ангажује у суочавању са неповољним приликама како би се заштитио од њих.
Пример ововме су наши војници и официри на Колубари и Церу који су били једна душа и једно тело у искреној побожности и борби против знатно надмоћнијег непријатеља. Зато су тада извојевали величанствене победе.

Ми данас имамо, с једне стране, Србе који су се напљачкали на разне начине, постали неограничено богати, а и даље цеде осиротели народ, а са друге стране имамо милионе који живе на ивици егзистенције. То је један такав акат на безбедност државе да угрожава опстанак читавог народа. Такво стање дестимулише народ на одбрану земље, убрзава слабљење националног идентитета и гура не мали део Срба да се одрекне своје националности и упише у друге. Политика коју већ дуго воде од Запада инсталиране властодржачке гарнитуре , није ништа друго до велеиздаја. Медији служе за креирање јавног мишљења да је са нама и у држави све у реду и да се боља политика не може водити, да би као народ требало да смо срећни што смо још увек живи и да захвалимо Богу што имамо на челу државе ове које имамо, јер шта бисмо ми јадни без њих. Сталним дробљењем тих лажи преко медија, оне се или увлаче у главе многих као догме или, пак, доводе многе друге до потпуног губитка поверења у било кога и у било шта. Зато имамо то што имамо: недостатак правог организованог отпора против диктатуре Брисела, Вашингтона, Берлина и, како кажу неки познаваоци прилика, Лондона. Највиша власт у Србији, коју чини однарођена каста, јесте само инструмент те туђинске диктатуре, не мање опасан, и као такав се мора што пре уклонити из државног апарата, а истовремено је неопходно потпуно демонтирати постојећи, корумпирани и антинародни систем власти, и оформити нови по мери човека - српског човека усклађеног са највишим моралним принципима, које ми већ имамо у православном хришћанству, а нису их лишене ни друге традиције које се ослањају на искуства и поуке најсвеснијих и најмудријих, обожених људи прошлости.

Премда можемо говорити о више врста разлога расрбљивања, навешћу овде само две групе разлога које сматрам главним и о којима ћу детаљније писати неком другом приликом.

Једно су различити видови страха, нарочито страх од физичког уништења – страх од непосредне и насилне смрти. Другу групу разлога сачињавају они који произлазе из слабости карактера, тежње за напредовањем у каријери по сваку цену, добијање ино-стипендија, обезбеђивање разних синакура и слично, што се једном речју назива користољубље. Док се за разлоге из прве групе и могу наћи оправдања, зависно од конкретних околности, дотле случајеве из друге групе можемо само да, као истраживачи појава, опишемо и објаснимо, али се они ничим не могу оправдати.

И да закључим. Ми се не суочавамо само са континуираним расрбљивањем већ и са убрзаном депопулацијом.

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017