16.
Есеј

Ана Марковић МИТОЛОГИЈА РАСТКА ПЕТРОВИЋА у светлу савремених књижевних теорија

Роман ''Бурлеска господина Перуна'', бога грома услед својих кључних одлика, као и времена настанка може бити смештен у шири контекст авангарде, с обзиром на чињеницу да је авангарда као периодизацијски појам који се развио након Првог светског рата уједно и надређени појам за многа друга модерна књижевна струјања или правце (кубизам, футуризам, дадаизам, надреализам, конструктивизам), који често имају врло сродне карактеристике. И као стилска формација авангарда има веома динамичну и хетерогену поетику, па је веома тешко уочити „заједничка стилска обиљежја оних структура које увјетно можемо звати авангардним“ (Флакер, 1997, 10).

Кључне одлике дела Раска Петровића подударају се са појединим негирајућим и позитивним одредницама познате типологизације Александра Флакера које, по његовом мишљењу, карактеришу авангарду. Са становишта Растковог поступка митологизма најважније од ових одредница за тумачење Бурлеске..... јесу: оспоравање постојећих структура; разбијање логичне синтаксе, старе семантике, затворених структура утемељених на здравом смислу; тежња према отвореним и привидно необавезним структурама, која се очитује у намерној фрагментацији, недовршености, слободном употребом делова властитих структура, варирању истих тема и мотива, коришћење гротеском и апсурдом, уметничка тежња да се пређу границе бескрајног и будућег....
С обзиром на ову типологизацију, као и на чињеницу да се са становишта имплементације митских структура и модела као основна обележја књижевног остварења Бурлеске господина Перуна, бога грома могу постулирати „отвореност“ као основно структурално, и „вишезначност“ као главно семантичко обележје, при његовој интерпретацији се не може употребити једноструко интерпретативно средство, већ, говорећи речником Ролана Барта, један „институционализовани плурализам“ метода, при чему се ипак не мисли на сукцесивност различитих приступа и метода, већ на симултану примену различитих перспектива при посматрању одређених видова и момената овог књижевног остварења.

Наиме, авангарда доводи у питање и све постулате традиционалног књижевног обликовања и затечене, наслеђене поетичке стандарде изградње књижевног текста.
Ово има свог корена у чињеници да је након слома „традиционалног Реда, који је западни човјек сматрао непроменљивим и дефинитивним и идентификовао га с објективном струтуром свјета“ представа о уређеном свету стављена под знак питања (Еко, 1965, 14-15). Тако се и уметност суочила са неопходношћу да прихвати ову ситуацију и покуша да је уобличи, односно да „кроз структуру дјела“ сугерише ’структуру свијета“ (Еко, 1965, 17). Управо то и чини Растко Петровић. Поменута криза Реда захтевала је тражење нових, отворених образаца, што је довело у до стварања такозваних „дела у покрету“, односно дела која су довршена, али ипак отворена за нове односе и интерпретације (које се често морају открити и одабрати у самом чину рецепције).
Као најбитније карактеристике ових дела истичу се поливалентна структура, формална и тематска разноликост, флуидност, представљање света бременитог могућностима, света који нас упућује ван својих одређених манифестација, „обећавајући нам увек да ћемо видети и нешто друго“ па често и противречно и супротно од садржаја из стварности на које се односе, неодређеност, двосмисленост, вишемисленост.... При томе се тенденција а неодређености (или најмање двосмислености) може посматрати двојако – као одраз стања кризе времена, али и као израз позитивне органске виталности и отворености ових дела, односно могућности за „непрестано обнављање...схема живота и сазнања (Еко, 1965, 53)
Обе ове чињенице налазе свог одраза у концепцији Растка Петровића: његов роман, као што и сам потврђује у есеју „Дванаест година наше књижевности“ јесте изразити пример кризе времена изазване Првим светским ратом, а динамични квалитет митолошке грађе која је способна за бесконачна надограђивања, преобликовања, семантичка превредновања и реинтерпретације, делу пружа карактер виталности и отворености.

Иако се у тумачењу дела Растка Петровића које је предмет ове студије не смеју занемарити ни поједини аспекти структуралистичког метода, и то због његове нарочите систематичности и аналитичности при сагледавању утицаја митских елемената на поједине структуралне елементе романа (парадигматско-синтагматске организације митских елемената у концепцији фабуле, моделовања просторно-временских одредница дела, ликова, приповедачких перспектива), па и на жанровску одређеност, ипак оно својом отвореношћу, динамизмом, флуидношћу превазилази интерпретативне захвате и методолошки капацитет структурализма. Зато је за поједине аспекте и елементе анализе ових дела и начина имплементирања митских модела и образаца у њихову структуру неопходна симултана примена разних интерпретативних оруђа и појмовних апарата појединих савремених књижевнотеоријских праваца: постструктурализма, новог историцизма, наративне семантике и семиотике, теорије могућих светова, али и дубинске психологије и психоанализе, и, нарочито, митске, архетипске критике, као и методе многих других митолошких школа и теорија.
Дакле, примена структуралистичког метода у смислу сагледавања утицаја митских образаца и модела у процесу моделовања појединих структуралних елемената романа јесте неопходна, али због своје синхронијске, синтагматске усмерености у случају поетике митологизовања Растка Петровићаније није методолошки најадекватније решење. Наиме, поетика Раска Петровића пре свега подразумева имплементацију мита у његовој дијахронијској перпективи. Зато, када је реч о Петровићевој књижевној асимилацији мита у његовој дијахронијској перспективи, његовој културноисторијској актуелизацији која се превасходно тиче смањивања удела учешћа мита у културноисторијском процесу, при чему покретљивост митолошке грађе условљава и динамичност романескне и приповедне структуре, анализа превазилази методолошке оквире и могућности готово сваке врсте модела синхронијског приступа. Због отворености његовог дела, активног дијалога са традицијом који се не затвара већ изнова ствара могућности нових и другачијих пројекција света приказаних предметности, могућности надограђивања нових значења и нових тумачења, одбацивања претпоставки у погледу референцијалности на рачун контекстуалности односно прихватања „текста културе“ као референта према којем је усмерен текст дела, потребно је дело анализирати са становишта такозваног динамичког структурализма - постструктурализма, ослањајући се на његове основне претпоставке – теорију интертекстуалности и праксу деконструктивизма.

Међутим, структуралистички метод и постструктуралистичке методолошке претпоставке, иако коришћени у циљу одгонетања начина имплементације митских модела и образаца у конкретни књижевни текст не решавају у потпуности питање функционисања логике извесних ванлитерарних законитости у одређеној текстовној стварности. Ово је посебно важно због чинењице да у делу Растка Петровића ове вантекстовне структуре утичу на моделовање специфичне, митске структуре дела и то пре свега у њеној парадигматској равни. Зато се за адекватнију анализу утицаја, функционисања али и преображајне моћи семантичког, митолошког и религиозног, потенцијала у односу на структуру Петровићевих прозних остварења, који је, посматрано строго структуралистички, са становишта такозваног естетског изолационизма, ванлитерарна чињеница, захтева коришћење и неке врсте семантичког метода.
Тако су за интерпретативни поступак Бурлеске…, као и случају тумачења анализе текста Слободана Џунића, од велике користи достигнућа руске науке о језику, која је педесетих година 20. века, супротстављајући се формализму, формулисала специфичан структурално-семиотички метод који су његови творци формулисали час као семантички, час као семантичко-палеонтолошки, а који „пажњу усмерава на семантику текста – социолошку, културну, религиозно-митолошку“. (Фрајденберг, 1987, 9) „Палеонтолошка (генетско-социолошка) анализа полази од готове појаве и иде у дубину, откривајући постепено вишестадијалност развитка те појаве.“ (Фрајденберг, 1987, 9) Оно што је од посебног значаја за изучавање дела Растка Петровића јесте њена посебна усмереност на историјску покретљивост, квалитативну променљивост „једном заувек датих уметничких форми“ условљену друштвеним погледом на свет, што ће бити парадигма семантичког устројства у Бурлесци..... Дакле, овим аспектом палентолошке анализе наглашена је еволутивна страна њеног карактера, веома важна при изучавању дела Растка Петровића који у овом делу трага за изворима националне културе и традиције уобличене у митологији и фолклору, али главни циљ његовог поступка није у томе да реструктурише архаичну свест, већ да пронађе начин којим би митолошку свест повезао са њеним савременим корелативом, да савременим језиком, савременим књижевним средствима и савременом логиком формира известан метајезик којим ће описати све етапе ове конекције.

Имајући у виду све ове чињенице, може се извести закључак да је у основи тумачења дела Растка Петровића неопходно применити посебну врсту структуралистичко-семантичког метода, чија се специфичност огледа управо у чињеници да се оба конституента сложенице (и структуралистички и семантички) користе у наглашено еволутивном, развојном, динамичком коду и значењу, што је управо условљено динамичким квалитетом митолошке грађе и начином њене сижејне обраде. Комбинација динамичко-структуралистичког и семантичко-палеонтолошког приступа, можда је најадекватнији методолошки образац за утврђување могућих начина инкорпорације елемената из два моделативна семиотичка система са дугом традицијом и великом моделативном способношћу – митологије и религије – у савремени књижевни текст. Јер управо наглашавање динамичке, развојне компоненте ових метода, структуралистичког и семантичког, чини могућим адекватну анализу начина имплементирања митских модела у књижевни текст Растка Петровића с обзиром на то да он мит уводи у његовој дијахронијској перспективи и управо у тој чињеници лежи могућност спајања архаичних ступњева цивилизације које су за Растка синоним снаге, напона, потенције, виталности - са савремним добом у којем мит живи испод површине виших ступњева свести, религије или уметности, и то само као референтна тачка, фрагмент, тон, део атмосфере, стилизације, или као иронични знак огромног јаза између савременог доба, доба болести, ратова и смрти и доба пуне снаге и виталности живе митологије.

* * *
Динамичност митолошке грађе и основне претпоставке постструктурализма

Посебни квалитет митолошке грађе, на којој великим делом почива сиже Бурлеске…, а која је пре свега садржана у такозваним митологемама – познатим причама чија је основна одлика подложност даљој обради, од пресудног је значаја за формирање овог дела динамичке, дијалогичне, отворене структуре, на коју је, поред других методолошких полазишта, можда најадекватније применити интерпретативну претпоставку динамичког структурализма, постструктурализма.
У заједничком делу Суштина митологије Карл Керењи и Густав Јунг митологију дефинишу као уметност с посебном претпоставком у погледу своје грађе, коју карактеришу као посебну врсту материје: то је стара, наслеђена грађа садржана у познатим а даљој обради подложним причама (митологемама) о боговима и божанским бићима, борбама јунака и путовањима у Доњи свет. (Карењи; Јунг, 2007, 13) Митологија је кретање те материје: она је нешто чврсто а ипак покретно, нешто материјално а ипак нестатично, нешто способно да се преображава. И управо потенцирање овог дијахронијског аспекта митологије на којем ће своје митолошке концепције градити теоретичари мита попут Нортропа Фраја, Алберта Кука, Мирче Елијадеа, Јелеазара Мелетинског, а који претпоставља виталност и покретљивост митологије, утицаће на Растков посебни поступак уобличавања митолошке грађе и њене имплементације у конкретни литерарни текст.

Растко Петровић у тексту Бурлеске… укида замишљене границе дискурса који одвајају књижевност од мита и религије, и може се рећи да је заправо овај однос књижевност-мит-религија постављен у тематско и структурно средиште дела. Говорећи језиком семиотике тартуских семиотичара, ово укидање граница други је назив за високи степен функционалне корелативности различитих знаковних система односно другостепених семиотичких моделативних система који не могу функционисати изоловано. (Бужињска, 2009, 268-269) Друга веома важна чиненица је та да су то три система са великом моделативном способношћу – митологија, религија и књижевност - (за разлику од малог моделативног капацитета математике) што као резултат има највећи могући степен утицаја метајезика ових дисциплина на предметни свет романа, чиме је могућност деформације тог света веома велика. Дакле, квалитет грађе ова три моделативна система је такав да је најподложнији утицајима, преображавању, превредновању, нарушавању норми, деформацији.
То је управо и један од разлога због којих и однос Растка Петровића према садржајима који постају тематско и структурно упориште Бурлеске... није једносмеран, монолошки однос у којем он претходно одабрану грађу користи само као образац или подлогу, инкорпорира је на овај или онај начин, укључује је дословно следећи „налоге“ традиције, или је преобликује на површинском слоју дела, поигравајући се њеним значењима у, како је то често тумачено, једној слободној игри уобразиље, фантазмагорији младалачког заноса. Напротив, то је један активан, динамички однос који подразумева стални дијалог са прошлошћу и преиспитивање њених основних претпоставки, као и могућности новог сагледавања традиције, па и њеног модификовања успостављањем нових односа и учитавањем нових садржаја са савременог културолошког и вредносног становишта књижевности 20. века.

Као једну од најважнијих одлика Растковог дела Михајло Пантић у есеју „Приповетке Растка Петровића“ истиче управо овај његов конструктивистичко-виталистички однос према традицији у којем долази до интенционалне прераде колективних праобразаца, који се у Растковој концепцији, у једном модернистичком духу књижевно преиначују и чине значењски продуктивним, чиме Растко жели да укаже, пре свега, на динамички карактер литерарности. (Пантић, 1989, 326)

Управо је дијалогичност, динамизам, непрестана промена, перцептуална варијантност традиције, културе, литерарности, свега постојећег, у корену Расткових нових и оригиналних интерпретација појединих митолошких, фолклорних и религиозних садржаја и образаца, а не исључиво авангардистичка тежња за моделовањем сопствених система створених са циљем да руше, да реинтерпретирају или дисквалифификују постојеће традиционално устаљене поретке.
Тако Растко Петровић оживљујући дух паганства, ревитализујући архетипске и митске слојеве, основне хришћанске постулате, учитава и садржаје који су им касније придодавани, као и различите форме у којима су у каснијим вековима васкрсавали (у разним легендама, предањима, обредним песмама, разним епским формама, житијима, апокрифима), затим уграђује и њихове сопствене метаморфозе, па и антиномичности, чиме потврђује комплексност свог дијалога са прошлошћу.
Међутим, свестан чињенице да историја располаже само фрагментарним и непотпуним подацима о српском митолошком систему, да је пријем хришћанства везан за појмове скровитости, тајновитости, отпора и неприхваћености у дубинама паганских душа, и да је првобитна пасторална слика о хришћанству затамњена представама о Христовој голготи, Страшном суду и Апокалипси, али и сећањем на најтрагичнији догађај српске историје (Косовска битка) и сурову судбину српског народа након њега, Растко Петровић одбацује сваку референцијалну хипотезу у односу књижевности и стварности, сваку претпоставку о поузданости онога што нам је дострујало предањем, што твори званичну традицију, и окреће се Ничеовој пароли, коју ће касније понављати постструктуралисти: „Све је само интерпретација!“ (Лешић, 2003, 12) „Дакле, референца нема стварност; оно што зовемо стварним само је један код“. (Компањон, 2001, 134) Постструктуралистичка претпоставка да уметничко дело нема референцијалну, већ само контекстуалну функцију која подразумева да се свака литерарна чињеница третира само као Текст на који се остале међусобно надовезују, захтева одређеност књижевних исказа искључиво уметничким контекстом, резултатом разних културних информација кроз које аутор и прималац пропуштају књижевни текст, што води максималној „затворености“ литературе према стварности.
Растко Петровић у свом делу не тежи ни за каквом „референцијалном илузијом“, „ефектом стварног“, већ ствара један иреалистички дискурс ослоњен на индивидуалну верзију, сопствену варијанту српске религије и културе, свесно ступајући у један нови свијет, у којем нема поузданих чињеница, већ је све само интерпретација,… све само слободна игра у којој нема априорних датости, већ је све само Текст... (Лешић, 2003, 14)

Корени овог схватања према којем су читава стварности, прошлост и историја искључиво текстуално посредоване, а књижевност није ништа друго до комплексност интертекстуалних односа, могу се назрети још у полемици Жака Дериде са Сосировим претпостављањем говора писменом изражавању, чији су закључци касније постали основни постулат постструктуралистичке и постмодернистичке свести, а пре свега деконструктивистичког приступа тексту, који, међу осталим, изражава сумњу у постојана и чврста значења и системе, истиче тезу да је свако „дело заправо састављено од честица других савремених и прошлих дела“, али и покушава да „средства интерпретативног стила окрене против сваке круте конвенције или метода“ (Норис, 1990, 34)

Оно раскида са поменутом десосировском традицијом и даје примат управо писму (тексту) које је „слободна игра или елемент несталности у сваком систему комуникације“ и који се супротставља „варљивом осећају надмоћи појма над језиком“. (Норис, 1990, 48) Ово померање смисла својствено писму (тексту) управо је оно што је, неколико деценија раније, писцима попут Растка Петровића отворило могућност слободне игре унутартекстовног значења, као и међутекстовног повезивања у оквиру појединих прозних остварења, и наметнуло интертекстуалност као један од основних наративних захтава у приповедачком поступку.

И слободна игра са значењима појединих митема и традиционално утврђеним и канонизованим религиозним обрасцима коју „упражњава“ Растко Петровић у сагласности је са потоњом деконструктивистичком праксом одлагања значења коју је у теорију књижевности увела Деридина „ортографска грешка“, појам дифферанце, а која „подразумева идеју да игра означавања увек одлаже стварање значења, можда и до те мере у којој се оно претвара у бесконачно допуњавање“. (Норис, 1990, 52)

Може се рећи да је управо ово „бесконачно допуњавање“ поступак који стоји у основи приповедачке интенције Растка Петровића, и које, као што ћемо нешто касније видети, стоји у вишерелацијској вези са Растковом поетиком митологизовања односно са новим и оригиналним могућностима имплементирања мита у књижевни текст.
Осим тога, поступак бесконачног допуњавања стоји управо на супротном полу од праксе синхронијског затварања дела и имплицира увођење дијахроније приликом процеса тумачења дела и уједно представља и коначни аргумент претпоставци се да у тумачењу дела Растка Петровића мора приступити са методолошког становишта постструктурализма којем су наведени појмови основне значењске одреднице.

Дакле, утврђивање релевантног методолошког инструмента у тумачењу Расткових дела нужно је повезано са теоријом и праксом постструктурализма, који настоји ући у дубинске слојеве текста, у дијахронију његових значења, све до смисла скривеног у његовим загубљеним коренима. (Лешић, 2003, 6) Интертекстуалност, која је главна Расткова стваралачка полуга, а која подразумева непрестану комуникацију датог текста са безбројним нитима прошлости којима је он сам проткан (које су у њега уткане), само је практични аспект постструктуралистичког теоријског, идејног постулата да појединац представља низ силница које кроз њега зборе и делују“ односно постмодернистичке сумње у „стабилан и заокружен људски идентитет“, у „стабилан чврсти знак“, као и у „аутономију књижевног текста“. (Речник књижевних термина, 1992, 630 )

За дело Растка Петровића од посебног значаја ова постструктуралистичка претпоставка да кроз сваког појединца говоре разни гласови, гласови културе, нације, породице, пре свега зато што је довела до обнављања интересовања за психоанализу, која се показала као веома важна стваралачка подлога Растка Петровића, па самим тим и као моћно интерпретацијско оруђе у замршеној конструкцији његових дела. Ово је у сагласности и са деконструктивистичким настојањем продирања у текстуалну подсвест (Лешић, 2003,14), где су значења често и супротна онима на површини.
Управо у овој тачки увођења психоанализе у интерпретативно поље Растковог прозног поступка у Бурлесци…питање метода се помера ка једној новијој методолошкој школи која је додуше део постструктуралистичке слике света, али која превазилази постструктуралистичку окупираност књижевним текстом као јединим легитимним предметом науке о књижевности, окупираност која постструктуралистима ипак не дозвољава превазилажење граница строго естетских анализа.

Реч је о „новом историцизиму“ који је настао у Сједињеним Америчким Државама у другој половини 20. века, као реакција на низ антиисторијских приступа књижевности у првој половини века (формализам, нова критика, структурализам…), као одговор на постструктуралистичко игнорисање чињенице да су уметничка дела друштвени производи, и тенденцију проучавања дела ван њиховог контекста. Иако се приликом тумачења дела Растка Петровића не могу узети у обзир све методолошке претпоставке „новог историцизма“, неке од њих пружају веома важна интерпретативна упоришта, и то пре свега она која повезују поступак анализе ових дела са другим духовним и друштвеним дисциплинама. У делу Нови историцизам и културни материјализам Зденко Лешић у покушају да дефинише поље њиховог делања тврди да „'нови историцисти' слободно залазе у 'туђа' подручја, игнорирајући замишљене границе које деле историју, антропологију, уметност, политику, економију“. (Лешић, 2003, 20)
Наиме, у приступу књижевној проблематици Растка Петровића, превасходно оној која се тиче уплива митолошко-религиозних образаца, од нарочитог значаја јесу и поједини аспекти изучавања и достигнућа две дисциплине чија се „експанзија“ хронолошки и поклапа са периодом стварања Растка Петровића - модерне етнологије и дубинске психологије. Објашњења комплексних и замршених наративних поступака Растка Петровића, поступака који омогућавају имплементацију одређених митских структура и успостављање митске атмосфере његовог прозног остварења – пре свега уплива фолклорних образаца и ирационалних, дубинских (индивидуалних и колективних) слојева људске психе у моделовању слике света Бурлеске...., често превазилазе област књижевнотеоријских изучавања и морају се потражити у теоријским претпоставкама ове две дисциплине.

И читава окренутост нових историциста ка повезивању књижевности са друштвеним животом, у којем књижевност нема само улогу преносиоца одређених механизама друштвене стварности, већ егзистира као продуктиван чинилац друштвеног живота, јесте у вези са тежњом Растка Петровића да кроз полифоност структура Бурлеске… на неки начин открије код и друштвену логику сила које управљају духовним животом једног народа и утичу на промену митолошко-религиозних и културноисторијских образаца. Пунктирањем доминантних културних кодова током српске историје у Бурлесци…: паганизма, периода христијанизације словенских племена, средњег века и Првог светског рата, Растко Петровић даје и властити, индивидуални одговор на њихов традиционални дискурс и „званично“ културноисторијско сагледавање ових периода, чиме активно учествује у конструисању другачије, могуће слике света српског културног и духовног живота.
Осим тога, као основни поступак „нових историциста“ Зденко Лешић истиче управо дијалог с мртвима, али и дијалог о живима (Лешић, 2003, 36), што смо установили као једну од основних структуралних одлика Растковог дела, чиме се овај „интерпретативни круг“ на неки начин затвара. Тако се покушај установљења адекватног методолошког полазишта у тумачењу Расткових текстова враћа на почетак, слива се у Бахтиновој концепцији романескног дијалогизма, која је покренула погоне савремене теорије у правцу интертекстуалности, динамичности структура, отвореног дела, деконструктивистичког приступа тексту који представљају и наративне, рецепцијске или аналитичке постулате Растовог дела, као и основне претпоставке и чиниоце постструктуралистичког смера у књижевности.

Међутим, овај нешто дужи преглед основних методолошких захвата и интерпретацијских средстава био је потребан као нужна полазна основа за тумачење Растковог специфичног начина имплементације митских модела у књижевни текст. Наиме, овим се може доказати да је управо посебан квалитет митолошке грађе условио карактеристичан тип прозног дискурса и то позиционирањем мита на свим нивоима ове интерпретативне конструкције. Тако са становишта савремених књижевних теорија, мит у делу Растка Петровића можемо дефинисати као:
1. прототекст, полазну тачку међутекстовног надовезивања, интертекстуалности, основ метатекстуалне комуникације. Овоме у прилог иде и Фрајево гледиште по коме је мит апстрактна литерарна фикција, која омогућава највећу произвољност и игру, потпуну слободу, у коме одсуство референце као једног дела трочланог семиотичког знака омогућава свемогућност пројектовања садржаја, „свемогућу референцу“ - ослобађање од традиције, канона, логике, каузалности, природних законитости, што се и код Растка Петровића очитује на семантичком плану дела у специфичној врсти моделовања усвојених митских и религиозних образаца. (Фрај, 1972, 905)
2. динамичну структуру подложну сталном мењању и преображавању односно јединицу текста отворену за разна формална, садржинска и значењска надограђивања, за „бесконачно допуњавање“, као једну од верзија која учествује укупном систему значења једног митема
3. феномен коме су у историји културе и традиције приписивана разна значења и који је смештан под окриље разних теорија, тако да је веома тешко утврдити његову тачну дефиницију и позицију у културноисторијском координатном систему што је у складу са постструктуралистичком сумњом у могућност постојања стабилног чврстог знака, и у његову аутономију.

Што се тиче ове прве одредбе, већ је из самог текста јасно да је полазна основа Расткових прозних конструкција старословенски мит, који се јавља и као нека врста референцијалне тачке према којој се позиционирају каснија збивања у овим делима. У идејном погледу, познато је да је доба живе старословенске митологије за Растка Петровића значило доба напона, снаге, виталности, живота.
Зато он покушава да на темељима фрагментарних и непотпуних података о старословенском митолошком систему који се често односе само на имена, главне карактеристике, основне функције и евентуалне атрибуте појединих божанстава, допре до српског пантеона богова, реконструише српски митолошки систем као одређени и јединствени поредак, да га дијахронијски сагледа у корелацији са другим духовним дисциплинама (религијом, уметношћу), да му одреди место у српском културолошком коду, и на крају, да му савременим литерарним средствима да нови изглед, нову вредност и нови квалитет.

Зато се, говорећи језиком постструктурализма, старословенски мит јавља као нека врста прототекста, архитекста, као инваријантна тачка која је подложна даљим варијантним реализацијама, са различитим степеном присуства и слагања са њима. Наиме, у делу се јавља потпуно (у виду цитата) или селективно (типични елементи прототекста) затим афирмативо, али и контроверзно међутестовно надовезивање, што резултура појавом разних цитата из других дела, пре свега оних која припадају домаћој и страној фолклорној традицији, као и многих ауторских дела, затим алузије и имитације поменутих дела, али и пародије, травестије, критичке алузије (што је наговештено већ називом романа).
Тако су у Бурлесци..., међу осталим, успостављени сложени дијалошки односи са разном грађом из етнолошких Чајкановићевих студија о паганским божанствима, и обредној народној традицији, документованих студија Словенска митологија Луја Лежеа, или Словенске старине Лубора Нидерлеа; затим са Вуковим рјечником односно његовом варијантом предања о Тројану, Вуковим записима народних бајки „У цара Тројана козије уши“, „Златна јабука и девет пауница“, „Аждаја и царев син“, и склапањем делова сижеа бројних народних прича о ђаволовој крађи и прерађи сунца; са украјинском народном песмом, чију варијанту преузима из једне краљичке песме о свадби Мануса и Сојре; са средњовековном поемом „Словољубве“; са многим библијским предањима, пре свега са библијском причом о стварању, средњовековним кризним житијима у опису преображења лика грешника, Набора у светог оца Симеона; апокрифом „Ход Богородице по мукама“, са народним љубавним песмама чије отелотворење представља песма „Јади јунакови“, са шаљивом народном приповетком „Народна шала“,народном приповетком „Ђаво и његов шегрт“, са новозаветном причом о одсеченој глави Јована Крститеља, народном песмом о Обретеније кнеза Лазара у коју назива једном од најапокалиптичнијих песама наше усмене традиције; са хроникама попут оне Ђорђа Бранковића односно сценом у којој се описује како кнез Павле игра по бојном пољу носећи у зубима леш мртвог противника, а коју Растко описује чак у два есеја „По црквама, избама и колибама стварала се једна нова уметност“ (Петровић, 1974, 291) и „Шта све може послужити за наш народни балет“ (Петровић, 1974, 308); са „Великим народним сановником, при опису Богољубове „судбине зацртане“ рождаником, затим са бројним другим предањима, легендама и осталим народним умотворинама).

Други аспект постструктуралистичког одређења мита своје упориште има у теорији о митологији као уметности са посебном претпоставком у погледу митолошке грађе која је садржана у познатим причама подложним преображавању, односно у концепцији митологије као кретања те материје: „она је нешто чврсто а ипак покретно, нешто материјално а ипак нестатично, нешто способно да се преображава“. (Керењи; Јунг, 2007, 13) Осим тога, теоријску подлогу за тврдњу о динамичности и парадигматичном кретању митолошких структура и садржаја наилазимо и у митолошким концепцијама многих теоретичара мита, Нортропа Фраја, Алберта Кука, Мирче Елиједеа, Елеазара Мелетинског о премештању, промени начина или смањењу односно увећању присуства мита у различитим фазама културноисторијског процеса, и уопште о његовој виталности и способности да преживи и егзистира испод површине развијенијих слојева културе. Тако се мит јавља као динамична јединица, динамична културна творевина подложна многоструком преображавању и превредновању.
Трећа одредба мита у вези је са структуралистичком струјом у теорији митологије чији је најеминентнији представник Клод Леви Строс а који у есеју"Структура митова" изриче једну веома важну тврдњу којом настоји пружити теоријску свеобухватност и научну егзактност варијантној разноликости митолошких структура, образаца и модела.
Упоређујући Софоклову и Фројдову верзију мита о Едипу он тврди да је мит заправо свеукупност својих верзија и да се сваки мит може сагледавати једино на основу збира својих верзија.

Овај став Леви-Строс у есеју Структура митова формулише као предлог до којег је дошао приликом истраживања Фројдове анализе Софоклове варијанте мита о Едипу, а који подразумева да се сваки мит дефинише на основу збира свих верзија. Он и Фројдову и Софоклову верзију мита сматра изворима који су у подједнакој мери релевантне верзије и “заслужују исто поверење као остале, старије и привидно ‘аутентичније’”. (Строс, 1972, 252) Штавише, Фројдове коментаре о Едиповом комплексу Леви-Строс сматра саставним делом мита о Едипу, па пошто је мит састављен од скупа његових варијаната његова структурална анализа се залаже за то да их све равноправнно посматра. Уколико следимо оваква схватања мита, добијена као резултат детаљне синхро-дијахронијске анализе једног митема, односно динамичког и еволутивног развоја једне митолошке матрице, можемо са сигурношћу устврдити да Раскову властиту пројекцију и интерпретацију прасловенског митолошког система, као и појединих митолошко-фолклорних образаца треба у потпуности посматрати као део јединствене митске структуре и кохерентног митског семантичког система. Јер, закључује Леви-Строс, “не постоји истинска верзија мита чије би остале верзије без изузетка биле само копије или изобличени одјеци. Све верзије припадају миту.” (Строс, 1972, 254)

Тако и Раскову пројекцију и интерпретацију појединих чинилаца прасловенског митолошког система, његову верзију појединих митова треба посматрати као јединицу у систему “бесконачног допуњавања”, поједједнако релевантну за формирање значења једног мита (попут званичних, аутентичних верзија). (Леви Строс, 1972, 252) Зато и митолошким елементима и фолклорним обрасцима насталим на њиховој подлози и њиховим преобликовањем у Растковим делима треба приступити са аналитичношћу са којом се приступа и такозваном привилегованим верзијама односних митова.

 

ЛИТЕРАТУРА:

1. Флакер, А. (1997). „О појму авангарде“ у Авангарда. Теорија и историја појма. Београд: Народна књига
2. Флакер А. (1982) Поетика оспоравања: авангарда и књижевна љевица, Загреб, 1983
3. Еко, У. (1965). Отворено дјело. Сарајево: Свјетлост
4. Барт Р. (1971). Књижевност, митологија, семиологија. Београд : Нолит
5. Петровић Р.(1974). „Дванаест година наше књижевности“ у Есеји и чланци. Београд : Нолит
6. Фрајденберг О. (1987). Мит и античка књижевност. Београд : Просвета
7. Карењи К., Јунг, К.Г. (2007). Увод у суштину митологије. Београд : Федон
8. Пантић М. (1989). „Приповетке Раска Петровића“ , у Књижевно дело Растка Петровића:зборник радова. Београд : Институт за књижевност и уметност
9. Лешић З. (2003). Нови историцизам и културни материјализам. Београд : Народна књига
10. Компањон А. (2001). Демон теорије. Нови Сад : Светови
11. Норис К. (1990). Деконструкција. Београд: Нолит
12. Фрај Н. (1979). Анатомија критике. Загреб : Напријед
13. Фрај Н. (1991). Мит и структура. Сарајево : Свјетлост
14. Фрај Н. (1972). „Архетипска критика: теорија митова“ у Дело, бр.3.
15. Мелетински Е. (1983). Поетика мита. Београд : Нолит

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017