Ана Марковић
Драгослав Ђорђевић ДРВО ЖИВОТА
У новом броју часописа ''Људи говоре'' објављујемо три песме професора Драгослава Ђорђевића из Крушевца.
Дрво
То дрво живи у мени.
Гранато. Црно.
Животно као реч.
Његова једноставна снага
другачија је од
анђеоске доброте.
То стабло веће од мене.
Од сна који сањам. Финије
обликовано од лабуда
смерног и блиског моме бићу.
Свака је доброта страшна
јер људи је не прихватају
као звери. Лакше је поднети
злобу, срџбу или сумњу у
звезде и смисао.
Него бити живот сам.
Његова река, ваздух и
срећа. Чиста као дете
у простој песми. То је
најтеже. Из неког
неизрецивог разлога.
Мудрост је невиност душе
коју тек упознајемо.
Љубав је облик тајне. Мила.
Коју ћутимо кроз
анђеле врења.
Само је срце острво
откровења. У његов
сјај ући ћемо. Млади.
Провидни као стакло
Новог бића.
Две брезе
Две беле брезе. Са ожиљцима
од ветра и времена.
Пробијене реском реком
ваздуха. У свакој
пори свога тела.
Кисеоник. Ваздух
чист и невидљив
као ружа људске тајне.
Унутрашњост једног белог сећања.
Бреза сама плете ваздух. У
висини. Плава бела виолина смисла.
Ветар је, ту, последњи облик мудрости.
Брезе- чисти покрети мисли.
Благе, уснуле опатице.
Озарене сунцем и тишином
загрљене ветром.
Опкољене чврстином града.
Градитељке белине.
Обликоване тихом песмом.
Град у сумрак
Мир. Град
Топао празник ћутања.
Покривен ауром сумрака као на
старим фотографијама. Ветар грли
пољубљане брезе. Град је океан
спокојног смисла. Чују се
бескрајни аутомобили.Проласци
кроз.Ноћ и ћутање. Одласци у
Невидљиве ноћи. Тајне циљеве.
Ноћ је топла, млада девојка. Са
белим рукама. Спава у нама.
Блажена. Осмехнута.
Напољу. Небо се
благо гаси. Почиње ноћ.
Врата су отворена.
За нас.
Драгослав Ђорђевић, Крушевац
Коментари