26.
Некатегоризовано

„НАТО КОМИСИЈА“ ПРЕСУДИЛА МЛАДИЋУ I

   

 

Фонд за стратешке студиддје      

 

Пише: Стефан Каргановић

          После необјашњеног и безпрецендентног тродневног одлагања, пресуда – како се генерал Ратко Мадић у судници  беспрекорно тачно изразио – „НАТО комисије“ најзад је постављена на интернет презентацију Хашког трибунала. Пресуде се редовно постављају истог или већ следећег дана по изрицању. Зашто је ова пресуда била изузетак? О томе би се могло нагађати, али једна од уверљивијих хипотеза било би следеће. Сажетак пресуде, који је председник Већа Алфонс Ори прочитао у судници у среду 22. новембра, био је изразито пропагандног карактера и дубоко испод чак иначе ниских професионалних стандарда који карактеришу јавну делатност „комисије,“ одн. Тринунала. Мада је четворотомна пресуда (пети том носи ознаку „поверљивости“ па је јавности  недоступан) знатно обимнија од најдужег Толстојевог романа, могло би се претпоставити да су „комесари“ желели да се барем почетне реакције усмере на налаз о кривици (укључујући, наравно, геноцид) и драконску казну. Није било згодно да се јавности одмах пружи прилика да, чепркајући по пресуди, критички разматра и доводи у питање основаност диспозитива.

          Најбољи начин да почнемо са таквим разматрањем, мада за сада нужно непотпуним пошто се ипак ради о документу који обухвата преко 2,500 страница, је да наведемо сумарну оцену недавно преминулог професора Едварда Хермана о стварној позадини и карактеру овог „страшног суда“:

„И САД и званичници Трибунала које су САД именовале, признали су значај политичког фактора  у подизању оптужница од стране МКТБЈ-а. Тако је, након подизања  прве оптужнице за 'геноцид' против лидера босанских Срба Радована Караџића и генерала Ратка Младића  24. јула, 1995, судија Хашког суда, Антонио Kасесе, похвалио оптужнице, као 'добар политички резултат' и додао је да 'та господа неће моћи да учествују у мировним преговорима', – што се своди на разлоге строго политичке природе, а да то ипак није успело да дискредитује МКТБЈ у очима света. 'Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине веома драгоцено средство', рекао је за Би-Би-Си главни амерички преговарач Ричард Холбрук. 'Ми смо га користили како би два најтраженија ратна злочинца у Европи, Караџића и Младића, држали подаље од Дејтонског мировног процеса и ми смо га користили како би оправдали све што је следило.'“

Пресуда генералу Младићу састоји се из четири тома, од којих се сваки односи на по један од „удружених злочиначких подухвата“ у којима тужилаштво генералу приписује учешће: (1) кровни УЗП  који је наводно трајао од 1991. до 1995. године и који је имао за циљ коришћење широког спектра противправних средстава за чишћење од несрпског становништва територија БиХ под контролом српских снага; (2) сарајевски УЗП, са циљем терорисања цивилног  становништва; (3) сребренички УЗП, извршење геноцида са циљем елиминисања бошњачког становништва са подручја Сребренице; и (4) УЗП за узимање особља УН као таоца ради спречавања вођења НАТО војних операција против српских снага. Поред наведеног, генералу Младићу се приписује и командна одговорност за разне злочине, у складу са чланом 7(3) Статута.

Пре свега, неколико речи о представи читања сажетка пресуде 22. новембра. Ради пропагандног ефекта, судија Ори је своје излагање том приликом пред камерама зачинио навођењем  неколико наводних инцидената који би требало да илуструју злочиначку личност оптуженог и свих који су чак на најудаљенијим тачкама ратишта могли бити идентификовани са њиме. Као прво, навео је бацање неколико десетина муслимана са моста Врхпоље у општини Сански Мост, чиме је 28 било усмрћено. Затим, навео је пример 24 Бошњака који су били превожени из логора Бетонирка у логор Мањача у таквим условима да су се током превоза угушили. Најзад, поменуо је и наводни инцидент на територији општине Фоча, у „Карамановој кући,“ где се са ослонцем на изјаву једног наводног сведока, у објекту где су се вршила масовна силовања појавио сам оптужени и направио неприличан коментар.

Пред озбиљним судом, позивање приликом изрицања пресуде на тврдње претежно емотивног карактера изнесене током претреса, чак и да су у диспозитиву стварно поткрепљене материјалним доказима, практично је незамисливо, а у сваком случају – врло неуобичајено. Међутим, то можда посредно доприноси решавању мистерије одложеног објављивања пуног текста пресуде. Трибунал је могао да претпостави да ће интересовање медија и широке јавности трајати не више од неколико дана. Било је важно да се у том критичном периоду увидом у пресуду не разоткрије јевтина демагогија председника расправног већа. Из увида у пресуду постало би јасно да се наводни инцидент који се одиграо на мосту Врхпоље темељи на „пресуђеним чињеницама“ и изјавама неколико бошњачких сведока који су, у складу са дугогодишњом праксом, највероватније били припремљени у Сарајеву (пар. 1589. и даље). Што се тиче инцидента са заробљеницима који су се угушили током превоза, извори наведени у доказној грађи потпуно су исте природе (пар. 360). Најзад, наводна посета генерала Младића борделу у Фочи (што га је видљиво индигнирало током изрицања пресуде и допринело да му позли) – о томе ни у једном од четири тома пресуде нема ни једне речи. Уколико грешком, ни помоћу претраживача, нисмо успели да пронађемо релевантне пасусе, бићемо захвални ономе ко нас буде исправио и указао где се та доказна грађа налази.

Прелазимо сада на неке од главних елемената из пресуде. Што се тиче Сребренице, издвајају се три најважнија момента. Прво, што се тиче броја жртава, Младићево веће се враћа на првобитан став Крстићевог већа да је страдало „између 7,000 до 8.000“ (пар. 3042). До сада, у пребројавању жртава владао је потпуни волунтаризам: код Поповића и осталих – 5,336, код Толимира – 4,970, код Караџића – 5,115. Цифре у предметима Крстић, Поповић и Толимир су правоснажне, код Караџића и Младића нису.

Међутим, у односу на друго важно питање везано за Сребреницу, зачеће „геноцидног плана,“ Младићево веће бира унеколико различит пут. До пресуде Младићу, стандардни наратив је био да се зачетак сребреничког геноцидног плана лоцира на састанку српског војног и политичког руководства у хотелу „Фонтана“ у Братунцу у преподневним часовима 12. јула 1995, мада Крстићево веће признаје да за то нема чврстих доказа.[1]   

Младићево веће је међутим стало на становиште да је Ратко Младић учествовао у УЗП који је имао за циљ да уништи босанске муслимане у Сребреници „у периоду који почиње неколико дана пре 11. јула 1995 и трајао барем до 1. новембра 1995“ (пар. 3556). Крајња граница трајања овог УЗП у новембру потребна је већу да би се покрило наводно прекопавање жртава у секундарне гробнице, што чини посезање за тим датумом јасним али суштински небитним. По новој хронологији догађаја, избачен је договор српског војног и политичког руководства, који је донедавно важио као „пресуђена чињеница,“ да се у Сребреници изврши геноцид, и уносе се нови и не тако јасни елементи. По УЗП за извршење геноцида како је модификован у пресуди Младићу, све што се догодило у Братунцу (не више у него испред хотела Фонтана) је то да су официри Поповић, Косорић и Николић разговарали на ту тему и да је Поповић саопштио Николићу, који је о томе и посведочио (узгред сведоку-сараднику тужилаштва, згодна околност, зар не?), да је за све заробљене „балије“ предвиђено да се – побију (пар. 4956). Мало  касније истог дана, сведок-сарадник Николић је поменуо и официру Јанковићу да је донето решење такве врсте, али убрзо је схватио да је Јанковић већ био упознат са геноцидним планом (пар. 4978). Касније 12-ог и изјутра 13-ог јула, Николић је о припремљеном геноциду повео разговор са својим командантом Благојевићем и – погодили сте – и Благојевић је већ све знао о томе пошто је и сам био члан геноцидне завере (пар. 4978).  И док је 13. јула операција убијања била у пуном јеку, у доказном поступку против генерала Младића опет се јавља свеприсутни сведок-сарадник Николић да помогне већу да немиле догађаје сада и лично и узрочнопоследично повеже са оптуженим Младићем. Наиме, Николић изјављује да је приликом заједничке посете окупљеним заробљеницима у Кољевић Пољу упитао Младића шта ће бити са њима. Оптужени је знаковито одговорио покретом руке који је савесни Николић протумачио „да значи да ће сви заробљеници бити побијени“ (пар. 2611). Да није кооперативних сведока-сарадника као Момир Николић који имају савест која их интензивно мучи, тешко да би се пред Трибуналом ишта дало доказати![2]

Међутим, ако се смишљање геноцидног плана сада помера уназад до „пре 11 јула,“ комисија ће имати озбиљних проблема. Разумљиво је зашто Оријевом већу више одговара да се зачетак плана утврди што је могуће више пре 11. јула, ради кредибилитета конструкције да је план такве врсте уопште постојао. Међутим, ако ово веће има толико поштовања према „пресуђеним чињеницама“ као што тврди, ослањајући се на њих када као што смо видели приликом изрицања пресуде наводи низ сумњиво поткрепљених инцидената чија је једина сврха демагошка компромитација оптуженог, оно није доследно јер превиђа доказе упоредиве јачине који не иду у прилог тези да је геноцид конципиран од пре 11. јула.[3] Укратко, све до пресуде генералу Младићу хашки консензус је био да нема материјалних доказа да је било која инстанца на српској страни планирала истребљење сребреничких муслимана пре 11. јула. То значи да планирања није било ни 48 часова пре него што је погубљење заробљеника отпочело,[4] што покреће питање изводљивости геноцида у тако кратком року. Таква хронологија није повољна за поборнике сребреничког геноцида, међутим пресуда Оријевог већа не садржи никакве до сада непознате доказе на основу којих би се нови, по тужилаштво и трибунал несумњиво погоднији редослед догађаја, могао верификовати.

Трећа новина у вези са Сребреницом у пресуди овога већа тиче се изузетно важног питања колоне која се после пада енклаве преко територије под српском контролом пробијала у правцу Тузле. Да  освежимо памћење читалаца. Колона је по саставу била мешана, пошто се састојала из наоружаних војника и цивила. Као таква представљала је легитимни војни циљ и зато нико, ни у Хагу ни у Сарајеву, није одговарао за гађање и наношење људских губитака  колони. Током неколико дана између 11. и 16. јула колона је у пробоју из енклаве, повлачећи се по неприступачном терену, упадала у бројне заседе Војске Републике Српске и опште је прихваћено да је током отступања претрпела огромне губитке. Количина тих губитака је спорна али има ауторитативних процена да износи и до 5,000. У свим пресудама МКТБЈ до Младићеве, мада се губици колоне не поричу ипак се приказују у минималном обиму, да би се цифра стрељаних што више истакла.

Начин како се Оријево веће бави колоном врло је занимљив. Пре свега, за колону чији је војноцивилни карактер био неспоран за сва претходна сребреничка већа, у овој пресуди се обазриво каже да се састојала из „људи који су покушали да напусте“ енклаву (пар. 2572). Ни речи о чињеници да је колона фактички била наоружана 28. дивизија Армије БиХ у бегству из Сребренице; уместо тога, њени припадници се бенигно карактеришу као „млади људи уплашени да би могли бити убијени ако би пали у руке Србима“ [The young men were afraid they would be killed if they fell into Bosnian Serb hands…] (пар. 2573). Већ ту почињу да се роје сумње у интегритет приказа овог изузетно важног предмета – колоне у пробоју – у пресуди Оријевог већа.

Те сумње се умножавају када се узме у обзир да се у пар. 2583 отворено признаје да је колона током пробоја била изложена пуном дијапазону артиљеријских и других врста напада, који су логички морали да произведу масовне губитке. У пар. 2625 наводи се да је колона наилазила на бројне заседе на путу према Тузли и да су ти борбени контакти са снагама ВРС били узрок масовне погибије. У фусноти 11074 наводе се изјаве многих сведока који потврђују да је у тим нападима на колону  било много мртвих. Међутим, иако се у пресуди прихвата да је колона била мета озбиљних војних дејстава (пар. 2641 и даље), у тексту диспозитива нема ни правне оцене статуса претрпљених губитака нити се веће упушта у било какву конкретну процену о томе колико су они могли износити.[5]

За овако крупан методолошки пропуст у ситуацији где су се временски и географски упоредо догодили масовни људски губици, али сваки са правног становишта потпуно различите природе, не постоји добронамерно објашњење.

           

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017