Милоје Радовић
КРАЉЕВО ЈЕ ГРАД ЦЕО У СВАКОМЕ КО ЈЕ БАР ЈЕДНОМ БИО У ЊЕМУ[1]

Постоје градови у које смо свраћали, случајно или намерно, успут или циљано, а памтимо их, мање или више, по једној или по неколико ствари због којих смо тамо одлазили. Они временом, полагано одлазе из нас и ми их се тек понекад сетимо када нас дозову пожутеле фотографије, прашњави сувенири или неке друге добре или мање добре сећанице за које нисмо ни знали да их имамо.

Али, има градова попут Краљева, са којима, када се човек први пут сретне, свецели и свепамтљиви занавек остају у њему. На мапи човечанства ти су градови обележени Божјим промислом и самим тим постају својина свих људи на свету. Од мање је важности да ли си у њима рођен или ниси. Њихова најлепша лица су видљива одакле год да се погледају.

А најлепша краљевачка лица су Студеница и Жича.

Оне су наше најважније очи кроз које јасно видимо земљу и небо и себе саме.

Кроз њих и земља и небо мотре на нас. Кроз њих и ми мотримо на себе и постајемо видљиви свакоме, одакле год и било ко да нас погледа. То нас чини ближњим са свима на овом свету, икада рођеним и са онима који ће икада бити рођени.

Жича и Студеница су матице свих наших матица.

Студеница света је на листи светске културне баштине и она је живи живот и жива душа српскога рода ма где да је. Жичу сви знају као свету и седмоврату, што она и јесте. Али, она има и осма врата. То су она врата кроз која прође свако ко било кад и било због чега дође у ову многострадалну светињу. Кад оде из Жиче он та врата носи свуде са собом и кроз њих боље види и разуме овај страшни свет. И кроз та, осма жичка врата, са њим у свет одлази цело Краљево и никад га не напушта. Са њим је у његовој вољи и у невољи, цео овај лепи и многонамучени град.

Даљина је, на тај начин, за сваког исељеника или случајног намерника, премошћена онако како се једино и у целости може премостити: љубављу, молитвеном, божанском и завичајном, која све и свакога спаја са свима и са сваким.

И, шта је данас даљина?! Растојање од – до, које се скајпом, мобилним телефоном, може смањити и свести на само један трен. Неко ће рећи да даљина више не постоји. Свет је постао глобално село.

И јесте.

Ипак, даљина и даље постоји и иста је овде и тамо где су наши исељеници отишли. Њена далекост зависи од појединца, тачније од његове даљине у њему.

Нема веће даљине од оне која је у нама.

Она је у свакоме од нас. Без изузетка. И само је ми, појединачно и свако у себи и за себе, може смањити и учинити, свима потребном, а свепотребном и свенедостајућом нам близином.

Живимо сви, овде и било где на свету, свако по својој личној мери удаљености и по својој личној мери блискости. То је свуда

важеће, свеживотно правило овога јединога нам видљивог света. На нама је да га живећи, где год да смо, мењамо и чинимо бољим. Зарад нас и зарад оних који ће бити после нас, дужни смо да деламо свакодневно на општу ползу, свако према својој моћи, било

где и било кад. Једино ћемо тако трајати и постојати и после овога постојања.

А ова краљевачка Матица која нас је данас и овде сабрала, израсла из поменутих, наших најважнијих и светих матица, Жиче и Студенице, свакодневно собом сведочи о појединачној човековој важности за живот других људи и о небеској повезаности сваког са сваким.

Она је један од наших лепих изданака завичајног трајања. У Краљеву их, на нашу радост, има још. Неки од њих баштине векове. Поменимо само једну, књижне збирке, прве библиотеке настале пре осам векова. Оне су старије од овога града, оне су његов неразрушиви темељ. Уградиле су се у њега и још га држе целим за

свакога ко је бар једном био у њему, без обзира шта му се догодило и шта му се догађа и да ли још овде или није.

И поред тога што је Краљево данас помало и неправедно, од важних и ближњих људи помало  заборављен град,  он и даље

поносно држи светиљку српске културе, писане речи, књиге и знања на радост роду својем и на радост свих оних људи из целог

света који се још нису погордили и који из себе још нису отерали човека.

Краљево је град писаца чији књижевни јунаци говоре на многим светским језицима. Походе своје суграђане, свој род, исељенике, њихове суседе, њима препостављене, државнике њихових привремених домовина, предузећа и институција у којима раде и целом написаном свету, у сваком читалачком трену, сведоче о древности и свељудској важности Краљева, њиховог места рођења или одрастања, односно места у које су само једном свратили. И може му се учинити да је Краљево град који полако замире, умањује се, али ће убрзо спознати да је то град који се

стално и изнова рађа, обнавља и траје у свакоме ко је бар једном био у њему.

Ето, то стално и малопримећено обнављање и трајање града у људима, то је његово, ваше, наше и моје Краљево.

То је наша матица трајања.

[1] Беседа изговорена на седници Матице исељеника у Библиотеци ”Стеван Првовенчани” у

Краљеву, 28. децембар 2017.