09.
Некатегоризовано

Драган Драгојловић
ДВА ЗРНА БИСЕРА


 

Бабкен Симоњан, Грумен земље српске,

Catena Mundi, Београд 2017.

 

Ових дана појавила се из штампе књига есеја и путописа Бабкена Симоњана, значајног јерменског песника, преводиоца, есејисте, србисте и културног делатника. Од 1975. године Симоњан се бави јерменско-српским књижевним и културним везама и истражује трагове јерменске заједнице у Србији. Својим радом дао је и даје изузетан допринос сарадњи између наше две земље, показао је колико један човек може да уради када ради из љубави и са осећањем историјске мисије. Постао прва значајна спона у култури између Србије и Јерменије.

Књига Грумен српске земље писана је јасно и разумљиво. Симоњан је књигу тако превео да се читаоцу чини као да је написана на српском језику. Ко год прочита ову књигу биће обогаћен лепотом речи и мисли, лакоћом са којом је писана. Овакве књиге пишу они који јасно знају шта желе да кажу, који говоре из сопственог искуства, из свог времена и своје душе. Зато је сваки ред ове књиге уверљив, читалац нема проблема да га разуме већ може да се препусти и да ужива у снази реченог, у љубави са којом је књига писана.

Можда би један од првих утисака могао бити, али и питања, како један човек из нама географски далеке Јерменије, из Закавказја, пише о Србији са толико разумевања и љубави, пише као о својој другој земљи. Одговор на ово могао би се делом наћи у краткој Белешци о аутору на крају књиге, где стоји да он „од 1980. године редовно преводи на јерменски дела из српске народне, класичне и савремене књижевности. По свом избору и преводу, уз предговоре објавио је многе књиге јерменских и српских аутора.” Свакако да му је ово омогућило да упозна не само нашу књижевност већ и историју, културу и духовност нашег народа.

Да би се заволела нека друга земља и да би се о њој могло писати са разумевањем и љубављу потребно је да се воли своја земља, да се зна њена историја, да се у свом срцу носи драма и трагедија кроз коју је његов народ пролазио. Бабкен Симоњан је човек који је, носећи дубоко у себи судбину свога народа, умео и могао да разуме и да схвати да је још један малобројни народ, далеко од његове Јерменије, имао сличну судбину. Да је трпео од истих оних који су уништавали Јерменију кроз векове, да би у другој деценији двадесетог века, 1915. године, исти ти над Јерменима извршили геноцид. Срби су имали кроз векове истог непријатеља, да би и над њима био извршен геноцид у истом, двадесетом веку, али не од стране тог вековног поробљивача и непријатеља. Сличност историје и судбина Јермена и Срба везала је Симоњана за Србију. У својој великој љубави за свој народ и своју земљу имао је довољно љубави и за другу земљу сличне историје и судбине. Заједничко Србији и Јерменији је и то да нико од моћних није имао жеље ни воље да види шта се народима тих земаља дешава. Србија је, уз то, доживела да је најмоћнија сила света са својим савезницима бомбардује на крају двадесетог века. Симоњан је био један од ретких који је истинито писао о томе шта се збивало у Југославији када је дошло на ред њено растурање и када је требало за то наћи кривца.

Читајући књигу Грумен земље српске читалац ће моћи да се упозна са судбином Јермена и Јерменије, али и да чита о ономе што се Србима дешавало кроз историју, а посебно у двадесетом веку. Аутор књиге упоредо посматра обе земље и оба народа, а читаоцу остаје да се запита како је могуће да су два тако далека народа имали тако сличну историјску судбину. И да су и Срби, као Јермени, због тога развејани на све стране света. Текстови из ове књиге биће добра прилика за српског читаоца да се упозна са Јерменијом, о којој се овде мало зна.

Данас када глобализација, интерес и сила газе све, а посебно интегративне снаге које одржавају нације и државе на окупу, национално осећање као да је забрањено, као да заслужује подсмех и презир. То најчешће чине они који мисле да су грађани света и да су нација, национални интегритет и понос преживеле ствари. У исто време заборављају да се може бити колико-толико равноправан грађанин света само са снажном културом и националним идентитетом. Симоњан је тога сасвим свестан и поноси се коме народу припада. Није се плашио да буде уз Србе када су многи били против. На једном месту у књизи каже: „...моји рођаци, пријатељи и познаници убрајају ме у загриженог поборника и приврженика Срба и Србије.” Непристрасно сведочећи истине о нама показао се као “поборник и приврженик” истине и правде, основних постулата хришћанства. Он је уверен да се само на истини може градити праведнији свет и да нема ни Бога ван истине. Како је био са нама у оним тешким годинама тако је и данас.

Пишући предговор овој књизи, Проф. др Дарко Танасковић указао је на неке битне одлике ове књиге па их не би требало понављати. Он је, поред осталог, поменуо небеску Србију и небеску Јерменију. Ту бисмо додали да су небеске земље градили они народи којима су непријатељска сила и историја у неким временима закинула могућност да имају своју земаљску Србију и Јерменију. Који се налазе на географским просторима привлачним за освајаче и за стране интересе. И који су имали духовне снаге да страдање, тугу и бол метафором преведу у небеске сфере, у небеске земље како би им помогле да у неком будућем тренутку поново изграде земаљске, да сами себе као народ сачувају. Јер, у немоћи нема од кога да се очекује помоћ и спас сем од неба.

Читајући ову књигу многи од нас сазнаће да су Јермени у Србију стизали већ од дванаестог века, а посебно у деветнаестом и двадесетом веку када су бежали са својих огњишта пред уништењем. Можемо бити поносни на то што су у Србији били примљени пријатељски. На тај начин је Србија постала део биографија оних који су овде долазили као избеглице, рађали се и живели. Симоњан је, истражујући јерменску заједницу у Србији дошао до сазнања да је овде живео један од највећих јерменских јунака двадесетог века, али и многи други радни и успешни Јермени у разним професијама. Радећи овде давали су свој допринос развоју Србије. А било је Јермена који су погинули за ослобођење Србије и Београда као војници Црвене армије. Исто као што су српски пилоти погинули, неколико деценија касније, носећи помоћ за пострадале грађане Јерменије у великом земљотресу.

Мада су Србија и Јерменија, „два зрна бисера“, удаљене, историја се постарала да Срби и Јермени помажу једни другима колико су могли, да Јермени нађу уточиште у Србији када им је претило тотално уништење. Из Симоњанове књиге можемо сазнати то, али и много шта више. Сазнаћемо како се воли своја земља и свој народ и како се та љубав преноси и на Србе, народ над којим су, као и над Јерменима, историја и силници починили огромне неправде, народ сличне историјске судбине, културе и религије. А религија је често била разлог за највећа страдања и Срба и Јермена.

Бабкен Симоњан је, са познавањем многих чињеница из старије и новије историје оба народа, написао искрену књигу, драгоцену и пуну љубави. Она ће и Србина и Јерменина који је чита подстаћи да провери своја знања, навешће их на размишљање и помоћи ће им да схвате неке важне ствари из своје историје. Навешће их на помисао да су силе зла и неправде увек спремне да своју моћ покажу на малим народима. После њеног читања схватиће колико су им судбине сличне, и поред толике удаљености. Симоњан је у овој књизи показао пријатељство и неизмерну љубав према Србима и Србији. Зато је препоручујемо свакоме ко жели да види како се љубав према своме народу умножава, крепећи и друге духовном снагом и хришћанском енергијом.

 

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018