13.
Некатегоризовано

Огњен Војводић:
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазe Костића
(Поводом ”Декларације о заједничком језику” и истрајавања Института за српски језик САНУ у изради ”Речника српско-хрватског књижевног и народног језика”)  

 

 Повод писања овог текста су последице. Двије последице програма југословенске језичке политике. Једна последица је Декларација о заједничком језику`, обзнањена ове године у Сарајеву од четири невладине организације из четири бивше југословенске републике,у програму преименовања српског језика као `заједничког` вишеименог вишецентричног `регионалног` наднационалног стандарда. Друга последица је истрајавање Института за српски језик САНУ на `дводјелном` називу властитог језика то јест изради `Речника српско-хрватског књижевног и народног језика САНУ`; као програмског континуитета југословенске језичке политике САНУ. Узрок наведених програмских последица је стогодишњи југословенски језички програм, од формирања Југославије 1918. године званичне језичке политике српског народа, и једновјековне југословенске језичке политике прије формирања Југославиј. Сврха Декларације о заједничком језику је промовисање континуитета југословенске језичке политике, подсјећања на прихваћени полицентрични стандард назива језика - `српскохрватски`, и програмско принципијелно признавање лингвистичког легитимитета новоименованим варијантама `заједничког језика`, `црногорском` и `бошњачком`, као независним нормираним стандардима заједничког језика.

Оба случаја, Декларација о заједничком језику и Речник српскохрватског народног и књижевног језика САНУ`, су у социјо-лингвистичкој међусобној корелацији, као континуитет и стратегија југословенског језичког програма. Истрајавање и инсистирање САНУ на континуитету југословенске језичке доктрине двоимневања српског језика, као код Даничића - на двоименом називу властитог језика, касније `дводјелном` називу српско-хрватски, или коначно састављеном у једну ријеч хибридну одредницу `српскохрватски`, као у изради Речника САНУ, даје лингвистички легитимитет и легалитет праву вишецентричног вишеменовања српског језика. Заправо, језичкој политици коју промовише актуелна Декларација о заједничком језику: признавање новоименованих назива `зајдничког језика`, даљег дијељења и преименовања српског језика и народа на нове називе и `народе`.

Као што у међудржавним односима самопроглашену државу Косово може самопроглашавати сав свијет, али ако је не призна држава Србија таква `државна` творевина не може имати међународни статус суверене државе, осим окупационог, насилно одузете државне територије суверене Србије. Исто је са суверенитетом српског језика, само Српска академија наука и дражва могу лингвистички легализовати двоименовање и вишеименовање српског језика, као што је урађено 1918.године формирањем КСХС касније Краљевине Југославије. Као што су и прије формирања Југославије поједини српски филолози, са одобрењем српских пројугословенских Кнежева, сарађивали у пројекту југословенске језичке политике.

Уставне одредбе о српском језику по природи ствари мање су обавезујуће за лингвисте и лингвистику него уставне одредбе о статусу територије Србије за српске политичаре. Уставна одредба о називу српског језика, ако нема `подзаконску` потпору у практичној језичкој политици и правопису, представља филолошки фолклор за `прост` народ. Преседану међународног права признавања `државе` Косово, као претходно државе Хрватске, претходи преседан признавања двоименовања властитог језика од стране државе и званичних филолога Србије, каквог није било у свијету осим у европској колонијалној културној политици.

Спровођење програма југословенске језичке политике је започето почетком 19.вијека, под именом `илирски` покрет, а касније `југословенски`, у програму европске колонијалне културне политике и унијатске мисије на Балкану. Програм `југословенске` језичке политике су креирали фрањевачки филолози и аустрослависти у сврху колонизовања језика православних Срба. У програму је рађена реформа српског језика и правописа, а паралелно је вршено вишеименовање српског језика, као будућег вишецентричног вишеименог наднационалног југословенског стандарда. Југословенска језичка политика је била средство, као и данас, у борби за премоћ на Балкану са православним руском царевином, која је као православна и словенска полагала политичко, вјерско, национално, свесловенско, језичко, историјско и природно право на покровитељство балканских православних и словенских народа.

Креатори и координатори колонизације српског језика, аустрослависти, римокатолички и протестантски мисионари нису могли непосредно лично спроводити реформу језика и писма православног народа, јер би то био отворени прозелитизам према православној цркви и држави, и према царској Русији као покровитељу праовславних народа, зато су реформу спроводили посредно преко српских сарадника. Сарадња српских званичних филолога је била неопходна и ради признавања и потписивања права преименовања српског језика у југословенском језичком програму - у `југословенски` или `илирски`, `хрватски или српски` језик. Реформа је спровођена паралелно римокатоличком и револуционарном доктрином, од мисије римокатолицизма, преко просветитељског позитивизма, до револуционарне борбе за националну или анационалну независност. Све што су од средњег вијека покушавали фарањевачки филолози и протестантски просветитељи, што је аустро-мађаска монархија покушавала декретима, урадила је аустрославистичка катедра у кратком времену у сарадњи са групом српских реформатора у југословенском језичком пројекту и Југословенској академији у Загребу.

Прво двоименовање и вишеименовање српског језика, давањем лингвистичког легитимитета преименовању и двоимановању српског језика у „хрватски или српски`, са српске стране као носиоца националног историјског права и од српских званичних филолога, извршио је и озваничио филолог Ђура Даничић - професора Велике школе у Београду, својим најзначајнијим дjелом ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“. Даничић је ријечник радио за Југословенску академију знаности и умјетности у Загребу – касније Хрватска акдемија знаности и умјетности –ХАЗУ. Даничић је претходно писао `научна` образложења о релативности назива српског народа и језика, као српског или хрватског према избору између два имена једног народа (`Разлике између језика српског или хрватског` – Гласник Друштва српске словесности,Београд 1857.г.). У филолошким радовима Данаичић је користио за српски језик дводјелну ознаку `српски или хрватски`, као у раду ,,Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику`(издала Југословенска акадаемија знаности 1877.г.Ст.180.),  поводом чега је Лазо Костић писао да је Даничић „први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише `хрватским или српским„.

Ђура Даничић, право презиме Поповић, име Ђорђе, је рођен у Новом Саду 1825.године, умро у Загребу 1882.године. Презиме је прво промијенио у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну (Братислава-Словачка). Први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа, својим филолошким радом образлагао је научну `неопходност` југословенске језичке политике реформе српског језика и правописа. Једноставно је закључити да промјена личног имена и презимена, похађање вјерске протестантске школе као син православног свештеника, релативизовање религиозне припадности, идентитета и имена своје народности и језика, називање властитог језика и народа `храватски или српски` иии `наш хрватски или српски народ`, указује на карактерну и културну, вјерску и националну кризу идентитета Ђорђа Поповића – Ђура Југовића-Даничућа. (Важно је знати да је Даничићев рођени брат Милош приступио унијатском `илирском` покрету или хрватском националном препороду)

Реформа српског језика и правописа је била пројекат аустрославистичке колонијане `југословенске` језичке политике, а у ширем програму прозелитске римокатоличке мисије према православним Словенима. Југословенска језичка реформа је подразумијевала дијалектско дијељење и вишеименовање српскословенског језика, нормирање полицентричног `југословенског` или `илирског`, или `хрватско-српског` назива и стандарда. Покровитељ југословенског покрета и пројекта, и Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, као програма римокатоличке мисије на Балкану, је био бискуп Јосип Јурај Штросмајер; предсједник Југословенске академије је био филолог и фратар Фрањо Рачки.

Бискуп Јосип је позвао Даничића у Загреб да ради у Југословенској академији знаности, да допринесе својим радовима изради пројекта и спровођењу програма југословенске језичке политике. Даничић се одазавао позиву и 1867.године одлази у Загреб, постављен је за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, и за првог уредника `Рјечника  хрватског или српског језика`.

Југословенској академији знаности у Загребу је био потребан признати српски филолог који је радио у државној филолошкој установи, ради признавања права преузимања и преименовања српског дијалекта у програму југословенске језичке политике. (Године 1856. Даничић је у Београду именован за секретара Друштва српске словесности, а 1859. за професора Велике школе.) Прелазак Даничића из Кнежевине Србије у Загреб један је од првих прохрватских политичких прелазака са српске стране, да познати српски филолог прихвати посао хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест учествује у унијатској мисији формирања и промовисања римокатоличке хрватске политичке нације. Даничићевим залагањем хрватска језичка политика и ‘хрватски језик’ су преко српског језика, као међународно познатог и признатог, промовисани у свијету славистике и словенских народа.

Даничићев допринос изради речника Југословенскe академије знаности је било постављање основе речника и доношење у Загреб речничке грађе,тј. постављање полазишта за коришћење српског штокавског дијалекта као стандарда. Као и Караџић, Даничић је позван у Загреб да донесе речничку грађу коју у Југословенској академији знаности нису имали, будући да се у Загребу говорило другим дијалектом. Као свједочанство је најбоље навести хрватске филолошке ауторитете о Даничићеву доприносу изради хрватског речника, и то једног од предсједника Југословенске академије знаности` Стјепана Мусулина, који пише у свом раду `Хрватска и српска лексикографија` 1959. Загреб о хрватској лексици прије Караџићевог Рјечника и Даначићевог доношења у Загреб речничке грађе.

Такође, Мусолиново свједочење оповргава наводна научна оправдања филолога Института за српски језика` о наводној хрватској лексици која је унесена у раније томове `српско-хрватског рјечника`, а која није српска, што наводе као разлог истрајавања на називу `српско-хрватски` језик. Мусолин поред осталог пише: ,,Стари наши речници имали су регионално и покрајинско обиљежје, као и тадашња наша књижевност, писци су их писали дијалектом родног краја; били су и неки рјечници и сасвим дијалектаски, рађени су по туђим и домаћим претходним рјечницима, за прпагандне и школсек потребе. Ново доба у нашој лексикографији настаје у другом деценију 19.вијека појавом Вукова Рјечника.``

Како не би било двојби о Даничићевом доприносу формирању југословенског тј. хрватског језика и рјечника, најбоље је навести текст Стјепана Мусулина из истог рада, који одаје почаст раду Даничића на изради рјечника `нашега језика`: ,,На крају овога прегледа да се каже које ријеч о највећем дјелу наше лексикографије, о Рјечнику хрватскога или српскога језика, што га издаје Југословенска академијеа знаности и умјетности у Загребу од 1880.године. то је велики хисторијски рејчник нашега језика, највеће и најзначајније лексикографско дјело те врсте не само код нас него код свих словенских народа. Почео се радити за тај речник 1866.године. Тада су оснивачи Југословенске академије бискуп Штросмајер и хисторик (фратар) Фрањо Рачки позвали у Загреб Ђуру Даничића, тада већ признатог најбољег познавача нашега језика код нас и у страном научном свијету. Он је имао да спреми и покрене све потребно за Велики рјечник.

Када је Академија свечано отворена 1867., Даничић јој је предао своју прву сабрану грађу из књига и рукописа и предложио, да се позову сви, који имају грађе за рјечник, да је пошаљу Академији ида је идаље сакупљају. Прво сређивање грађе извршио је 1871.г.Исписивање се интезивно наставило под Даничиоћевим вођством до1880.,затим на полетку20.вијека, а и касније све даданас, јер су придолазилинови и важни резултати у проучавању нашег језика и његове прошлости. Академија је (Југословенска академија знаности) 1878.објелоданила `Оглед за рјечник хрватског или српског језика`, у коме је Даничић изнио начела и програм за рад на Рјечнику. По том програму и оквиру почео је Даничић обрађивање и обрадио је од 1880. - 1882.г. прву књигу Великог рјечника. Радио је неуморно и тако рећи умро на послу 1882.године.``

Коректни кроатисти не скривају, осим усташких удруга, да је прихватање српског штокавског дијалекта за хрватски национални стандард почело средином 19.стољећа, поводом чега је и Караџић проглашем 1861.године за почасног грађанина Загреба. Наиме, да је назив српско-хрватски језик књижевно-политички договор програма југословенске политике аустрославизма. О Даничићеву доприносу Југословенској акдаемији у Загребу пише хрватски и југословенски историчар Виктора Новака у својој књизи `Вук и Хрвати`: `Значајнијег посредника између Београда и Загреба 19.век не познаје него што је био Ђуро Даничић. У Загребу је Даничић, још више од свих хрватских вуковаца, Вука усправио и као властиту хвратску вредност, као што је у Београду, у Великој школи, тумачио јединство хрватског и српског језиика.``

У југословенском језичком програму Даничић је радио на уређивању и формирању хрватске варијанте латиничног писма, која је формирана у југословенском програму паралелно са реформом српског правописа. Формирао је четири слова: за ¨ђ¨ је увео знак đ Đ (умјесто ¨dj¨ за један глас, као гласовно једнако ћириличном Ђ); ļ – за један глас, као ћирилично „љ“, умјесто lj); – ń Ń за jедан глас умјесто `nj` (jednako ћирилично`њ`); g, G za jedan glas umjesto`dž`(једнако ћириличном ¨џ¨). Рјечник хрватског или српског језика `је објављен у Загребу, после Даничићеве смрти, на хрватској варијанти латничног писма, али и за његовог живота Југословенска академија знаности је објавила Оглед Рјечника 1878. године на хрватској латиници. У свом Огледу о Рјечнику Даничић образлаже практичну потребу и функцију нових фонема, и правда се са поштовањем према латиничном писму и латиичној писмености уопште, као континуитету и цјеловитој јединственој писмености и систему, наглашавајући да се ,Ни једнијем од овијех слова не уводи се ништа ново у латински алфабет, међу њима нема ни једнога које се већ не би употребљавало у Европи, ако не баш свако за исти глас за које нама треба.` Дакле, Даничић се додворавао латинској култури и континуитету латинске писмености, поштовао јединствени графички сиситем и семантички смисао латничног писма. Али, истовремено је у југословенском програму подржавао Караџићев и Копитаров револуционарни метод и модел реформе српског правописа и језика: промјену природе ћириличног писма, графичке цјеловитости и система, раскид са континуитетом и предањем ћириличне писмености, формирање комбинованог српског савременог `ћириличног писма-прелаза, са уметнутим латничним словима и новоформираним графемам ћириличне фолклорне форме, а латиничне систематизације - можемо је најправилније назвати формирање југословенске `екуменистичке` ћирилице.

***

Ради разумијевања Даничићевог дјела и дјеловања важно је знати и основне податке политичко-религиозног дјеловања бискупа Јосипа Јураја Штросмајера који је ангажаовао Даничића у Југословенској академији знаности. Бискуп Јосип Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је римокатолички мисионар и аустрославистичке школе. Њемац по народности, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову- центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину, и Балкан; оснивач Југословенске академије знаности у Загребу 1866.године, која је касније постала Хрватска академија знаности и умјетности. Бискуп Јосип Штросмајер је био први човјек југословенског екуменском програма унијатске мисије према православним Србима и Словенима.`Југославенски` покрет који је предводио бискуп Штросмајер је програмски наставак покрета `илиризма` који је предводио Људевит Гај, такође Њемац. Оба покрета су били програми унијатске мисије и колонијалне културне политике аустријске царевине у којој је програмски вршена колонизација језика и пимса правоалвних Срба.

Посредовањем бискупа Штросмајера је потписан конкордат између Ватикана и Црне Горе 1866. године, а радио је на склапању конкордата Русије и Ватикана. Програм Штросмајерове странке био је у овом: „Сви Славени (јужни) уједињени под Хабзбурзима и под Папом“ О значају и мисији речника хрваског или српског језика бискуп Јосип Штросмајер је у писму 1878. године писао фратру Фрању Рачком првом предсједнику Југословенске академије знаности: `Рјечник ће бити исто тако монументално дјело као универзитет, академија, ађаковачка катедрала`, а о Србима је писао фратру Фрању Рачком 1884.годинео: »Народ нам је у врло опасном положају. Срби су на крвави непријатељи. Добро је рекао , мислим Марковић, да дочим се ми боримо против Мађара, Србин `брат` иза леђа на нас наваљује.``

Даничићев `Рјечник хрватског или српског језика` је прва `нормирана` декларација о српском језику као вишецентричном и вишеименом `заједничком` српском или хрватском или српскохрватском стандарду. Заправо, прва после потписивања Бечког књижевног договора 28. марта 1850. године, који је програмска припрема `Рјечника хрватског или српског језика` Југословенске академије у Загребу. Подсјетимо, Бечки књижевни договор је докуманет који су потписали Ђуро Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким филолозима о заједничком језику и правопису Срба, Хрвата и Словенац,а у склопу аустрославистичког пројекта југословенске језичке политике. У тексту Бечког књижевног договора име заједничког језика се не наводи, тако да се може рећи да је то приви документ о југословенском вишеименовању и `безименовању` српског језика. Карџић и Даничић су самозвано у име српског језика и народа потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом заједничком језику и правопису.Хрватски и словеначки представници су делегирани од своје националне заједнице које су биле дио римокаторличке културне политике аустријске царевине, а Даничић и Караџић су поступали `договор` према својим идеолошким увјерењима независно од културне политике Српске правосалвне цркве, Матице Српске, Кнежевина Србије и Црне Горе, српских културних установа у Далмацији, Крјини, Босни и Херцеговини. Бечки књижевни договор није имао званичног значај у Србији и Црној Гори,нити у српским културним установама у Босни и Херцеговини, већ инцијативу попут данашњих невладиних организација. У сваком случају мањи публицитет од данашње Декларације о заједничком језику невладиних организација и слободних југословенских интелектуалаца, али је био замајац програма југословенске језичке политике разграђиваа и разграбљивања српског језика и народа.

***

Први мој сусрет са другачијом историјском истином о Даничићу био је у Далмацији, прије распада Југославије, када сам са оцем путовао у Задар на љетње семнаре слависта. После предавања слушао сам разговоре очевих колега и далматинских Срба о питањима и проблемима српског језика и народа у Хрватској. У расправама о узроцима југословенске језичке политике на штешту српскох језика о Даничићу су Срби далматинских и крајишких крајева говорили као о унијатском и проусташком творцу хрватске нације и језика, као што се у Црној Гори говори о Секули Дрљевићу, бившем Србину који је из сујете и амбиције прешао у унијатски хрватски табор, а потпом у рату у усташку НДХ.

Као и Караџићев реформаторски рад ни Даничићева дјелатност у спровођељу реформи српског писма и језика није пролазила без противљења српских националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког пројекта први је писао Лазар Лаза Костић, српски књижевник, пјесник и публициста, пору- чујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, а да је једначење ,,истога са истијем“ политика, а не лингвистика. Лазо Костић се поред књижевног рада бавио политичком публицистиком и аналитиком, био политички активан и образован, затваран је због својих српских политичких ставова и препознавања политичких противника српског народа и језика, тако је и прозрео прозелитску политику југословенске језичке политике.

У расправи `Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме`-Летопис Матице српске 1880.године Лаза Костић пише у једној напомени и поводом Даничићевог рада ,,Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику`, (написао Ђ.Даничић, на свијет издала Југословенска Академија Знаности и Умјетности,У Загребу 1877.Стр. 180.) о филолошкој и политичкој намјери Даничићевог двоименовања и преименовања властитог језика. `Костићева расправа никада није прештампана у цјелини`, јер говори о културно-политичким околностима и антисрпском активизму који је до данас активан и у културној политици Србије. Напомену о Даничићевом политичком преименовању српског језика из Костићеве научне расправе`Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме` наводимо у цјелини :

 

Порука Ђури Даничићу

,,Не можемо пропустити ове прилике, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језока коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски.) Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Тако например чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: The Kroatian. According to Safarik, should not be reckoned as a separatе language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian (Мах Muler, The Languages of the Seat of war in the East. London and Edinbourgh. 1855).

Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничић, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској,то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Сваки прави родољуб, или Србин или хрват, а јошт пре ако је књижевник, а понај и најпре испитивач језика мора са болом и са стидом гледати на неприродну поцепаност у књижевности једног језика који је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати, да је то сасвим несмислен, па и неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки такав покушај у људи изазива гнушање и поругу гледалаца. И Ђуро Даничић, јамачно није могао више поднети стида са те срамоте, те се решио учинити са своје стране све , ма и на штету науке што би допринело уједињењу књижевности. Но вредност политичког, па и књижевно-политичког дела мери се на успеху, те ако има успеха, онда се може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити.

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага. Напротив, очигледно је да је у нашој лингвистичкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш од оно доба када је Даничић почео своју помирљиву радњу. По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију.Нама та симпатија даје за право замолити га,да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса.Ал’и у науци компромиси могу компромитовати,ако не науку,а оно барем научнике.“

 

П.С.

 Југословенска језичка политика САНУ

Данас, Даничићево дјело довршава Институт за српски језика Српске академије наука и уметности, настављањем израде `Речника српско-хрватског књижевног и народног језика САНУ`. Дакле, доврашава пројекат Хрватске академије знаности и умјетности, формиране у Југословенској академији у Загребу, то јест програм југословенске језичке политике. Истрајавањем на `дводјелном` називу властитог језика, српско-хрватски или састављену у једну ријеч хибридне одреднице `српскохрватски` у изради Речника властитог језика, САНУ довршава доктринарно дјело језичке југослвенске политике засновано на двоименовању српског језика и народа као `хрватски или српски`. Наиме, наставља спровођење стратегије југословенске језичке политике колонизовања српског језика, потврђује повјесно-политички и лингвистички легитимитет `дводјелном` називу властитог језика и народа; инситуционализује југословенску језичку политику и после другог у једном вијеку ратног распада Југославије и ратног разрачуна југословенских `народа`.

Зато је порука Лаза Костића упућена Даничићу данас упућена настављачима Даничићевог двоимановања и преименовања српског језика ,,Одбору за `Речник српскохрватског књижевног и народног језика` и `Институту за `српски` језик САНУ`, то јест југословенској језичкој политици САНУ. Заправо, због давања Даничићевој доктрини југословенског језичког програма преименовања српског језика и народа покрића и покровитељства. Због истрајавања на повјесном и политичком програму југословенског језичког инжињеринга разграђивања и преименовања српског језика и народа у Србији и `региону`. Од разграђивања до растварања, од преименовања до безименовања српског језика, релативизовања појмова српске националне и језичке припадности, у континуитету колонијалне културне политике аустрославизма језичко-националне асимилације српског народа.

Заговорници и завјереници Декларације о заједничком језику се позивају на програмска полазишта и праксу Института за српски језик САНУ, као живу праксу примјене принципа југословенског вишеименог вишецентричног заједничког језика, као једину званичну државну културну институцију која одржава континуитет филолошке формуле двоименовања то јест вишеименовања српског језика. Зато, заговорници Декларације виде у Београду, као стогодишњој престоници Југославије и југословенства, наднационални центру региона, а не `само` Србије, српског народа и језика. `Декларација о зајдничком полицентричном језику је ове године промовисана на фестивалу `Егзит`- у покрајини Војводини у којој су југословенски језички активисти активни на нормирању `војвођанског језика`.

Лингвистички логично је закључити да истрајавање Института за српски језик САНУ на `дводјелном` називу једног језика, да ли раздвојене везником `или`, цртицом као `српско-хрватски` или у једној ријечи `српскохрватски`, као југословенске хибридне `двонационалне` одреднице - какве се користе код колонизованих језика индијских колонија, значи истрајавање на идентитетском инжињерингу у програму југословенскг језичке политике. Што подразумијева настављање новоименовања заједничког полицентричног језика према полицентричном принципу језичке политике, политичким потребама и интересима корисника истог језика у новоформираним државама и покрајинама `народа и народности`.

Израда Речника српскохрватског народног и књижевног језика САНУ представља подржавање полазишта и програма југословенске језичке политике, али и доследност у доктрини `дијалекатског` дијељења полицентричног југословенског језика - континуитет и канонизовање филолошке формуле двоименог језика, као природног процеса подјеле заједничког природног добра. Али, само на простору државе чије културне установе примјењују принцип полицентричног удвајања назива свог језика, док републике бивше Југославије које су законски забраниле југословенску језичку политику радикализују националну језичку политику - као процес култувизацију издвојеног природног елемента националног језика из српског језика као `природне појаве`.Хрватска држава и Академија промовишу `хрватски` језик на међународном плану као аутохтони назив и језика хрватског народа; негирајући везу са српским језиком, што је пракса `хрватске` језичке политике` од средине 19.вијека тј. првог српско-хрватско-словеначког Бечког књижевног договора 1850.године у пројекту аустрославистичког југословенског језичког пројекта.

***

Подсјетимо, политичком фатализму 1918.године, жртвовања српске државе утопистичком уједињењу заједничког троименог народа у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевину Југославију, претходио је филолошки фатализам србојугословенских вавилонских визионара – уједињење троименог језика као основног ујединитељског фактора троименог једноплеменог народа. Својеврсна србојугословенска филолошка секта је од почетка 19.вијека, у сарадњи са римокатоличком унијатском мисијом на Балкану, била ријешена да двоименује и вишеименује властити језик у пројекту југословенског вавилонског уједињења; од средине 19.вијека аустрослависти су сарадњом са сектом српских `реформиста` властима у Београду, бискупијом и Југословенском академијом у Загребу спроводили и спровели програм југословенске језичке политике и државе.

Почетком 21.вијека српскохрватски језикословци `даничићевски` доследно допуњују и довршавају `Речник српскохрватског језика САНУ`. Данас се југословенски језикословци са истим `филолошким` фатализмом позивају на континуитет назива `српскохрватски језик` у изради Речника, са којим је почет и под којим именом пројекат мора бити довршен. Југославенском академијом у Загребу је изграђивана еврословенска римокатоличка нација која ће преименовати и преузети српски језик, а Београд је као и данас био реторта револуционарног разграђивања српског језика и народа. Преко Загреба су спровођене римокатолчке, преко Београда револуционарне интеграције најмногољуднијег народа на Балкану, а под протестантским пројектом религиозно-револуционарног ревизионизма и интервенционизма.

`Шибицарење` са називом властитог језика се не може наћи нити у једној језичкој науци и политици осим у програму србо-југословенских језикословаца, који програмски прикривају историјске истине ревносније од хрватских језичких националиста. Једна од манипулација лингвистичком терминологијом српскохрватксих слависта је `филолошка` фраза `лексика хрватских писаца`, због које Речник мора задржати назив `српскохрватског народног и књижевног језика`, јер је `лексика хрватских писаца` унесена у објављене томове речника `заједничког` `српскохрватског језика. Наводно научно указивање на `лексику хрватских писаца` и странаца који су писали на српском језику, коју ако би избацили српски језик би осиромашили, представља идеолошку инерцију стогодишње југословенске политичке пропаганде о троименом или двоименом језику и народу, то јест троименој или двоименој лексици и лингвистици.

Процесе колонизације језика не усмјеравају координатори колонијалног програма, већ креатори пројекта. Нема логичког лингвистичког лијека и одговора за агонију колонизовања језика. Академска програмска образлагања културног колонијализма која читамо и слушамо од преставника САНУ усмјерена су против здравог разума. Филолози Института подучавају српски народ да је `српскохрватски назив једног језика, који у себи садржи име два народа која њиме говоре.` Да ли ће се стога Срби у Хрватској и Далмацији сматрати говорницима српског или хрватског језика, пошто се исти језик у Хрватској назива хрватски, а матица Срба поручује Србима да је назив њиховог језика српски и српскохрватски? САНУ Србима поручује да постоје `хрватска и српска лексика`, док је назив језика српскохрватски, а Срби у Хрватској говоре истим дијалектом као Хрвати. Коју лексику користе српски писци у Далмацији и Хрватској, и дијелу Српске – српску, хрватску, или српскохрватску?

Србо-југословенски језикословци као и српски евроатлантисти очекују српско-хрватску сарадњу и суживот са окончањем евроатланских интеграција као стратешким опредјељењем српске државе и народа. Зато су у Србији српскохрватски филолози поносни што `амерички технички комитет ИСО 639-2, са сједиштем у Конгресној библиотеци у Вашингтону, није прихватио кодификацију црногорског језика, наводећи да је у питању једна од варијанти српског то јест српскохрватског језика. Али, средином 19.вијека Лазо Костић је указивао и предочавао Даничићу и Југослвенској академији у Загребу исту лингвистичку логику и истину, наводећи текст Макса Милера као евроамеричког ауторитета: да је хрватски само варијанта српског или словеначког језика, и да се језика увијек називао само српским.

Међутим, евроатланска колонијална стратегији није допуштала излаз српског као српскословенског језика на средоземље, већ интегрисаног у латинску славистику - као српскохрваатског. Као што данас не даје међународно признавање `независности` `црногорском`, `бошњачком`, или `хрватском` језику, што би препустило српски језик српском имену и идентитету, што је против европске културне политике на Балкану, и српскохрватски језикословци то не желе, да се Срби идентификују као српски народ са српским то јест српскословенским језиком. И`сама`присвојна именица `српски`и без суфикса `словенски` свједочи поријекло и упућује српском сродству са словенским православним свијетом.

Стога оптужбе ХАЗУ против ЕУ да додјељује Београду мјесто ментора у наметању евробалканског диктата југословенског `језичног јединства` нису неосноване; тј. да ЕУ због тога не допушта да `хрватско име буде назив засебног службеног језика.` Као што у односу србојугословенских филолога према `црногорском` вуковском упрошћавању српског језика препознајемо порив српског самоколонизовања из 1918.године, укидања Краљевина Црне Горе и Србије, формирање државе са два римокатоличка непријатељска народа као конститутивна фактора државе једног троименог народа и језика. Еврословенски процес колонизовања српског језика подразумијева полицентрично право сваког новоформираног националног назива на самоопредјељење до отцјепљења. Зато је САНУ на лингвистичком линку са еврословенском језичком политиком за југоисточни Балкан, успостављања континуитет и курс филолошке формуле српскохрватског `двонационалног` назива језика, посредног програмског подржавања и промовисања принципа Декларације о заједничком језику.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018