Милоје Радовић, Краљево
ЈЕРИНИНИ ГРАДОВИ

 

1.

МАГЛИЧ

Попео се на врх времена

Где приступ има

Само магла.

 

Уоквирен самоћом

Окренуо је леђа стварности.

 

Молитве из Жиче

Држе га да не падне

У бездно.

 

Камена стаза

Што води до њега

Води и до нас.

 

Ако нас буде.

 

2.

РАС

Кад зажмурим

Видим га.

 

Кад отворим очи

Не видим га.

 

Нагледаћу се

Његове лепоте

Онда кад више не будем могао

Очи да отворим.

 

3.

БРВЕНИК

 

Настанио се

Између неба и земље.

На подланици времена.

 

Камен од кога је сазидан

Прометнуо се

У мирис јоргована.

 

У ноздрвама га разносе

Случајни пролазници.

 

Узиђују га

У своје малене домове.

 

 

4.

СТАЛАЋ

Када је одлучио

Да више не буде од камена,

Претворио се у воду.

 

Кад је напојио

Све који су га били жедни,

Преселио се у песму.

 

Само је тако

Могао у животу да одржи

Оне који су га сазидали

И оне

Који су га срушили

 

5.

РУДНИК

 

Живи камен

Извађен из утробе земље

И бачен под небеса.

 

Бели ожиљак

На лицу

Тамног облака.

 

Копачи речи

Заобишли су га

У великом луку.

 

И сад,

Ко жели да га опише

Мора да га измисли.

 

6.

КОЗНИК

 

У облику зарђале стрелице

Изронио је у плићак времена.

 

Срце њоме погођено

Почело је да куца

На моме длану.

 

Ставио сам га у недра.

 

Са два жива срца

Шетам по написаном свету.

 

7

ГОЛУБАЦ

 

Од када је сазидан

У њему куца срце

Нојеве голубице.

 

Голубомрсци

Безуспешно покушавају

Да га ућуткају.

 

За утеху

Дунав им нуди моћну

Водену суштину Европе.

 

8

ГРАБОВАЦ

 

Стигао је на руб заборава.

Окренуо се.

Његових лепих кула

Више није било.

 

Уплашио се смисла постојања.

Предао се надолазећем дрвећу.

 

Вратио се из заточеништва.

Стар непрепознатљив.

И сам, бескрајно сам.

 

Руина.

Али, још зна ко је.

 

9.

 

ЈЕРИЊЕ, КНИНАЦ

Беше сазидан

Од једног живог камена

Узетог из Јеринине круне.

 

Беше превелик

Да би га прогнани житељи

Понели са собом.

 

И премален

Да би га њихови прогонитељи

Оставили у животу.

 

Сада га бране

Само одјеци звона

Пећке патгријаршије.

 

10

БОРАЧ

 

Од када је саграђен

Игра жмурке са стварношћу.

 

Она га свуда тражи.

Срушила је све његове куле,

Оголела све његове видике.

 

Не зна где више да га тражи.

 

Пркосник лепи.

Смеје јој се из свог имена.

 

Јавиће јој се.

 

Ако буде добра

Или ако му се преда.

 

11

БОВАН

 

У њега су узидали

Верујући да је девојка

Утву златокрилу.

 

Она је дуго и успешно варала

Ловце на Јеринине градове.

 

Кад јој је понестало лукавства,

Одлетела је негде

Где они не могу да је нађу.

 

Људи повероваше да је птица.

Поред порушеног града

Направише јој језеро.

 

Да има где да слети.

 

Ако икада слети.

 

12.

БРАНГОВИЋИ

Бежао је од људи

Да би они могли,

Кад год им је било потребно,

У њега да побегну.

 

Уморан од бројних бежанија,

Придружио се полусестрама,

Градачким пећинама.

 

И сад се са њима надмеће

У пећинској лепоти.

 

Река Градац о томе

Свакодневно прави белешке.

 

Шаље их

У водени збир света.

 

13.

КОВИН

Лим који много зна

О њему не зна ништа

Да нам каже.

 

Прећуткује га

И кад своје знање улива

У суштину света.

 

Понекад,

Пазећи да га ко не види,

Застане и намигне

Прогрушаној кули.

 

Остатку залазећег времена

 

14

ЈЕРИНИНИ ГРАДОВИ

 

Српски се стари градови

Вековима отимају

О њено проклето име.

 

Сваким се каменом заклињу

Да га је баш она

Својом нежном руком

Поставила ту где је.

 

Неки од њих

Нису ни постојали

За њенога живота.

 

То им не смета

Да њој припишу

Сопствено проклетство.

 

Само Смедерево,

Збир свих њених градова,

Сад као и онда,

Дунаву који све памти

Доставља тачан списак

Довршених имена.

 

 

ПРОКЛЕТА ЈЕРИНА

 

Захтевала је од камена

Да буде само камен.

 

Он је то одбио.

Хтео је да буде време.

 

Није га казнила.

Заузела је његово место

И постала камен.

 

Угао света

Опкољен водом

У којој се брчкају

Раздрагана деца.

 

Изгубила је време,

Добила срце,

А постала проклета.

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026