Редакција
Jens de Rycke
Белгија
О последицама НАТО бомбардовања из пера белгијског новинара
Објављен је чланак о НАТО бомбардовању Србије и порасту оболелих од рака, први пут у западним медијима и то у седишту НАТО алијансе – у Бриселу.
Извор: “Dossier” 22.2.2018.
Аутор текста је белгијски новинар Јенс де Рик (Jens de Rycke), а вашој пажњи га предаје Српска развојна академија (РАС).
“Град Београд има сумњиву част да буде један од најбомбардованијих градова двадесетог века. После аустроугарских топова током Првог светског рата и ускршњег бомбардовања од стране Нацистичке Немачке за време другог светског рата, НАТО је крајем деведесетих испустио бомбе на "бели град". Двадесет година након НАТО кампање, изгледа да је и даље отворена рана међу српским народом. Она је у облику епидемије рака.”
Тако је истраживачки новинар Јенс де Рик - аутор књиге "Дневник граната у Дамаску", Uitgeverij Polemos (2017), стигао у Београд са жељом да сазна да ли постоји истина иза те приче. Ево његових утисака о ономе што је чуо и видео.
“Лично се не могу сетити већине тих НАТО бомбардовања. Када су бомбе пале на Југославију, био сам у основној школи. Покемон картице су тада биле важније од балканских ратова. Једино чега се сећам у вези тога јесте упозорење моје баке на последице новог рата у Европи. Њено упозорење је произашло из њене сопствене ратне трагедије.
Пре скоро 20 година, југословенска војска на Косову била је ангажована у рату са албанском побуњеничком групацијом ОВК "Ослободилачка војска Косова" која се бори за независно Косово. Да је ОВК описана као терористичка организација и да је, између осталог, окривљена за трговину људским органима и људима, јесу чињенице и врло важан коментар које треба истаћи.
Прича о Јованки
То није спречило НАТО да почне бомбардовање Југославије 24. марта 1999. године.
Непосредни узрок је био велики број усмрћених у косовском селу Рачак, упоришту ОВК. Југословенска влада, под вођством Слободана Милошевића, оптужена је за коришћење прекомерног и несразмерног насиља над албанским становништвом на Косову. У периоду од 78 дана, у бившој Југославији погођено је око хиљаду мета. Испаљено је две хиљаде и триста пројектила и бачено је четрнаест хиљада бомби, са циљем да Милошевић повуче своје трупе са Косова. Ове бомбе и пројектили су често произведени са осиромашеним уранијумом, за који се данас тврди да је узрок многих случајева рака.
Напуштам београдски аеродром возећи се у такси ауту Јованке, младе жене у касним двадесетим и мајке два млада сина. Кратко се представљам, а када јој кажем да ћу истражити такозвану епидемију рака, тон разговора се мења. Она окреће главу према мени и говори гласним тоном: "Моја мама има рак, Јенс." Изненађен сам што сам се суочио тако брзо са неким с причом о раку. Такси вожња се завршава у близини зграде српског парламента. Чувени хотел Москва је ван домашаја мог буџета, па сам га заменио с јефтиним хостелом у центру града. Плаћам такси вожњу и, пре него што одем да узмем свој пртљаг, Јованка каже: "Могуће је да су моје ране због Милошевића, али се слажем с њим око једне ствари. Косово је Србија!"
Генерал
Следећег јутра, упркос сунчевом сјају, и даље је oпoрo хладно. Скривен у зимском капуту ходам према згради парламента. Транспаренти са слоганима су обешени читавом дужином зграде. Ћирилични банер је за мене нечитљив, али поред дугог низа фотографија, јасна порука пише и на енглеском: "НАТО је одговоран за смрт 2500 Срба. Украли су Косово ратним злочинима."
Ако сам нешто научио на мојим путовањима, свако има своју истину када је реч о рату. Па, ипак, радознао сам да чујем српски поглед на та бомбардовања. Да бих то сазнао, имам састанак са бившим генералом Божидаром Делићем. Он је у српском парламенту, па ја идем тамо.
Након што сам без икаквих проблема прошао метал детектор, пролазим кроз салоне до његове канцеларије. Српски орао је поносан у ходнику. Зграда одише комунистичком носталгијом. Све се још осећа као пре двадесет година.
Уђем у канцеларију генерала и топло поздрављам. Одмах ми показује фотографије из својих година служења у војсци, као и видео снимке које је он тада направио. Жали због чињенице да су његове фотографије и видео снимци на интернету увек цензурисани. Оно што ми генерал каже, мој водич буквално преводи реч по реч, мада се Делићев тон јасно разликује од оног у преводу. Чуо сам, када говори о рату да је - вероватно као и многи Срби његове генерације - још увек привучени балканским ратовима.
Мала изложба је завршена и смештамо се на места у другој соби његовог канцеларијског простора. Након што је секретар донео кафу, започињемо интервју.
Делић: "Долазим са Косова, а као дечак видео сам како се постепено мења и како је Србима све теже било да живе на Косову. У то време, као и многи Срби, подржао сам укидање аутономије Косова, јер је оно за нас нераздвојни део Србије. Нико није желео војну ескалацију која је дошла. Оно што нам је Запад урадио са Косовом, није ништа мање од издаје. И то није имало везе с хуманитарном мисијом у корист Албанаца, већ са милијардама евра сировина које су у тлу Косова. Када је почела кампања, моје трупе су бомбардоване дан и ноћ 78 дана. Да би повећали продорну силу својих пројектила - да би могли да учине већу штету - НАТО је користио бомбе у којима је обрађен осиромашени уранијум. Пошто су то већ учинили у Ираку, били су свесни последица овога по локално становништво. Због тога још увек сматрам да су Весли Кларк (амерички генерал) и Мадлен Олбрајт (америчка политичарка и дипломата Демократске странке) ратни злочинци.
И ја сам пацијент за канцер. Током пет година лечио сам различите туморе у свом телу више од једанаест пута. А ја сам и даље један од срећних који могу приуштити лечење.
Многи војници, под мојом командом, су се разболели, али и у страним силама као што су италијански војници НАТО-а.
Они пате од разних облика рака, али и других болести, као што је хронични умор. У Србији постоји велики табу о целој теми. Сви знају да проблем постоји, али нико не жели да говори о томе. Разлози су јасни. Прво, српска политичка елита жели да нашу земљу уведе у ЕУ и страхује да ће отварање ове теме нашкодити нашим шансама за приступање. Поред тога, у Србији постоји комплекс дугова из ратова деведесетих година. Старија генерација се стиди тога и млађе генерације хоће да забораве све ово што је пре могуће. Тужно је то што се српски народ, који је такође био жртва рата, не усуђује да се у вези овога јавно позиционира. Бомбардери су нас казнили двоструко. Пре свега, због непосредне штете коју су изазвале експлозије, али, поред тога, радиоактивност ће нас прогањати током генерација. На овај начин се кажњавају и будуће генерације за рат са којим нису имале никакве везе.
На крају смо се морали повући и изгубили смо Косово. А шта је са Србима на Косову?
Могу да дам своје село као пример: сви Срби су нестали. Моја генерација је изгубила битку за Косово, али се никада нећемо одрећи земље. Уместо што нас криве за Косово, то може бити важна лекција за западну Европу. Пре неколико година сам био на путу до трибунала у Хагу ради мог сведочења. Пошто сам био у Хагу, отишао сам у Брисел. Тамо сам видео улице и зграде у којима више не живе европски грађани. Могу да разумем бол неких патриотских Европљана када кажу да су изгубили своје (велике) градове. Оно што је некада припадало њиховом народу, сада је у власништву муслиманских имиграната. Када би ти муслимани једном, у будућности, прогласили своју независност, можда би западњачки Европљани онда схватили како се Срби осећају у вези Косова".
Радиоактивни табу
На стакленим вратима болнице читам Клинички центар Србије. Ја сам у државној болници у Београду. Близу улаза, у болници видим продавницу сувенира пуну православних икона. Гледајући стање болнице, схватам да многи пацијенти траже божанску помоћ овде. Типична болница, као што су у земљама у развоју где се чини да је време заустављено, мислим у себи.
Претходно су објављене студије на Западу које не криве осиромашени уранијум за пораст броја оболелих од рака, али српски лекар Алек Ј. Рачић, који је посветио књигу овој теми, одбацује тврдње из тих студија.Он јасно каже да је осиромашени уранијум заиста одговоран за пораст случајева у којима је дијагностикован рак, јер то види међу својим пацијентима. Долазим у његову канцеларију и одмах ми поставља питање: "Да ли сте из Белгије?" После мог позитивног одговора, он поставља једно цинично питање: "Да ли су за нас увек потребне деценије пре него што писмо стигне до свог одредишта?". Доктор објашњава његово питање: "Убрзо након бомбардовања, ја сам као млади доктор проучавао последице овога на локалном становништву. Да бих моје истраживање учинио што егзактнијим, послао сам писмо у штаб НАТО-а у Бриселу, питајући шта је било у бомбама које су бацили на Југославију. До данас још увек нисам добио одговор, иако сада знамо да је на Југославију бачено око 45 тона осиромашеног уранијума. Али не само да је осиромашени уранијум проблем. Током кампање бомбардовања, југословенска петрохемијска индустрија је одмах била циљана. Без обзира на то да ли је индустрија бомбардована бомбама са осиромашеним уранијумом, последице се мало разликују, јер се углавном ради о штетним материјама, као што је фосген. Због уништавања ових фабрика, те материје завршавају у еко систему. Вода, ваздух и земља, до 7 километара од места експлозије, загађене су токсичним супстанцама. То је очигледно негативно утицало на јавно здравље.
Вратимо се осиромашеном уранијуму, посебно уранијуму 236. За ову радиоактивну супстанцу је познато да је канцерогена, јер узрокује генетску мутацију и дегенерацију на нивоу ћелије. У истраживању сам направио везу са уранијумом, јер сам често открио нове облике ћелијске мутације код мојих пацијената. Нешто је морало да то проузрокује, јер, у супротном, не би било много случајева. Уранијум је уобичајени патоген.
Ова катастрофа утиче на све демографске и етничке групе. То сигурно није феномен који се јавља само код српских војника након војног рока. Међутим, јасно видимо више жртава са места која су бомбардована. Највећи проблем је што радиоактивне материје завршавају у екосистему и данас утичу на становништво. Неке муниције су тако дубоко у земљи да је подземна вода загађена и на тај начин чини више жртава на још већем простору. Подаци које сам прикупио о преваленцији су непотпуни и стога не дају укупну слику. То је због различитих фактора. На пример, на Косову нисмо били у могућности да урадимо било каква темељита истраживања због политичких односа између Косова и Србије, али многи Срби, који су се након рата одселили у иностранство, нису укључени у студију.
Али, без обзира на то, видимо јасан тренд. Србија од НАТО бомбардовања има све већи број случајева рака. Поред тога, видимо и новорођенчад са генетским абнормалностима. Под утицајем уранијума, мутација ћелија се, такође, може јавити у материци. Оно што је за жаљење и лоше за многе жртве јесте што српски здравствени систем није довољно обезбеђен да би им се пружио свеукупни добар третман. Трагично је да ће број пацијената наставити да се повећава и да брига коју им можемо понудити неће се много побољшати."
Видим да доктор окреће главу од мене и погледа слику на свом столу.
Доктор Рачић: "Када је моја ћерка имала рак, моја мајка продала је кућу како би јој могли давати лечење у Француској. Болница Гистав Руси (Gustave Roussi) у Паризу била је њена најбоља шанса за опстанак. Да је лечена у Србији, њена шанса за опстанак би била знатно мања. Моја ћерка је прошла кроз своје тешкоће, али има много Срба који су морали да сахране свог сина или кћер због ове кризе. Само се надам да ће НАТО коначно препознати своје акције и пружити нам помоћ која нам је потребна да више нећемо морати да гледамо како наша деца умиру."
Коментари