Милоје Радовић
  МАЛА ПРИЧА О ВЕЛИКОЈ ЖИЧИ

             

                                                        

Сценарио за анимирани филм – радна верзија

                                                     (Поема за децу)                                            1

 

ДЕО ПРВИ: ЖИЧА ПРЕ ЖИЧЕ

 

Децо, давно, пре ове Жиче

Овде је иста Жича била.

Нико је није могао видети

А сви су чули њена крила.

 

И сви су знали тада,

Као што сви знају и сада,

Да се цркве, одувек свете,

Прво сазидају на небу

Па после на земљу слете.

 

Знао је то и дечак Стефан

Жупана Немање средњи син.

Бејаше он, као и сва деца

Лепо васпитан, вредан и фин.

 

И радио је све што ради дете

Играо се, учио, посматрао птице док лете,

Трчао за јеленима и лептирима,

Путовао са витезовима и пастирима

 

А у слободном времену,

Које се још тада звало доколица,

Ослушкивао је шапат дрвећа и говор птица.

 

И путујући тако, дођоше на ово место,

Где трава, као и свуда,

На исти начин расте, вене и ниче.

И сви видеше само траву,

А Стефан виде темеље Жиче.

 

И у тај му час,

Са неба јави глас,

Да Жича жели овде да се насели.

А Стефан, задивљен у тој тишини,

Одлучи да је видљивом учини.

 

Анђели Господњи,

Који занају све помисли наше,

Са неба на земљу спустише златни путир

И сложно запеваше:

Слава Господу на небесима

А на земљи мир.

 

 

ДЕО ДРУГИ: ПРИЧА КОЈА ТРАЈЕ

 

Историја је само прича која траје.

Ко уме да чита, у њој се препознаје.

 

А прича се наша кроз историју креће

Кад истицало је дванаесто столеће,

Од најважнијег дана у историји света,

Од прореченог рођења Божјег Детета.

 

У земљи Рашки, Немања праведни владар,

Човек велике вере, љубави и наде,

У сину Стефану препозна краљевски дар.

На сабору у Дежеви власт му предаде,

Оде са Светим Савом да гради Хиландар.

 

А Стефан у којем жива беше слика Жиче

За коју, децо, чусте, на почетку приче

Нападнут беше, чим почео је да влада

Од брата Вукана, мучки и изненада.

Вукан помогнут војском послатом са Тибра,

Из Рашке отера брата, дође до Ибра.

 

Али Жича, коју ми познајемо сада

На овом месту не беше видљива тада.

Ливаде, шуме, предео лова достојан,

Храм још на небу, за њих непостојан.

 

Не хтеде светиња њима да се покаже

Похлепе овоземаљске за њу не важе.

 

А Стефан победи и на престо се врати,

Али завада са братом још ће трајати.

 

 

ДЕО ТРЕЋИ: МИРЕЊЕ БРАЋЕ

 

Расла је невидна Жича и све око ње:

Куће, житнице, воћњаци, баште прелепе.

У држави пресахнуше извори мржње

А људи престаше од људи да стрепе.

 

Божја се благодат поче Рашком ширити,

Требало је још само браћу измирити.

 

Сава брат им свети, прими се посла тога

Из Хиландара донесе мошти оца им

Немање Симеона Мироточивога.

И док су браћа стајала поред светиње

Неспремна да се мире речима покајним

Каза им глас, онај што све нас опомиње,

Да небесима завист ничија не прија.

Јер завист је, децо, болест најопаснија.

 

Вукан, на кога су се односиле те речи,

Увиде да му је брат од престола пречи.

 

И у том тенутку, у зраку, изнад Жиче,

Српска краљевска лоза оживе и ниче.

 

 

ДЕО ЧЕТВРТИ: ГРАДЊА ЖИЧЕ

  

Почетак беше столећа тринаестога

Кад Стефан, Рашке земље велики господар,

Уз благослов Саве брата свога светога

Реши да зида храм, са неба добијен на дар.

 

Доведе мајсторе најбоље у послу свом,

Градитеље биране по свету читавом.

 

Знамо да он је видео темеље цркве

На месту где нико други не виде ништа,

Сем траве добре да дене је у стогове,

И шуму да огреје се поред огњишта.

 

Мајстори, за небо понекад сасвим слепи,

Посумњаше у то што им Стефан исприча,

Кад иза сунца што живот греје и крепи

Заогрнута пурпуром изрони Жича.

 

Ти људи, чим видеше је, одмах су знали

Зашто је погорђен човек под небом мали.

И угледавши се у својој малености

Мољаху Стефана да им све опрости.

Он их не укори због њиховог невида.

Молитвом искреном поче Жичу да зида.

 

Молитва је, децо, видело сваког вида.

 

 

ДЕО ПЕТИ: КРУНИСАЊЕ

 

Круна за краља Стефана стиже из Рима.

На први поглед изгледаше како треба:

Отмена, прожета златом и драгуљима.

Али они који не гледају само очима,

Спазише да у њој нема правога неба.

Открише да је прошарана захтевима,

Опасним за народ наш богобојажљиви,

Што само би да у вери отаца живи.

 

Казаше тад, ти људи - светиљке тмушама,

Да нашем краљу круна без неба не треба.

Да се крунисање са њом тада десило.

Жиче овакве, децо, више не би било.

 

Свети Сава који и сад са нама ходи

Измоли од неба да то се не догоди.

Стефану брату рече да круну бољу има

Искована је крај Жиче, у Ковачима.

Њени драгуљи су: љубав, вера, доброта,

Путеви што воде до вечнога живота.

 

И на месту, што га небеса одабраше,

Многи се прави витезови сабраше.

Дођоше посланства из важних земаља

Да виде круну првога српскога краља.

Стигоше и они на немоћним ногама,

Са пчелињацима у срцу и у рукама.

 

И народ наш верни, са свих страна похита,

Да га заштити Жича света, плодовита.

 

Кад први архиепископ Сава Свети

Првоме краљу нашем на главу круну стави

Онај Који Јесте преко анђела јави

Да ће тај који је носи да се посвети.

 

И тако би. Стефан краљ наш Првовенчани

Кад заврши послове своје краљевске

Прими додељене му дужности небеске

И постаде он монах Симон посвећени.

 

А народ наш који се пред силом селио

Њега светога је свуда са собом носио.

 

 

ДЕО ШЕСТИ: СТРАДАЊА ЖИЧЕ

 

Децо, Жича врло брзо славна постаде.

Свако се у њој пронађе и препознаде.

Била је дом за срећне и оне без наде.

Имала је школу, библиотеку, болницу.

За гладне је опремила гостопримницу.

А владара је закраљила седморицу.

За свакога је врата нова отворила,

Небу се за знане и незнане молила.

 

Српским је црквама светим постала мати.

Брижна, пажљива, као што су мајке наше.

За њих и народ свој много ће пострадати

Од хорди што овом земљом протутњаше.

 

Од летописца, сведока времена тога,

(Беше то при крају века тринаестога)

Чусмо да прво пострада од безбожнога

Шишмана из Видина, кнеза куманскога.

Тај сведок записа, анђели му јавише:

 

Што небо сазида то људи не срушише.

Бејаше то порука Истине највише

И монаси молитвом цркву обновише.

 

У вековима који, потом, уследише

 

Пострадања свете Жиче се наставише.

Османски освајачи је опустошише.

Монахе протераше или посекоше.

Кров јој од олова у метке претворише,

А звона њена у мачеве претопише.

 

Тако обезљуђена и обескровљена

Жича је била жива, небом укровљена.

У деветнаестом веку је обновљена,

А у двадесетом је бомбом погођена.

 

И у тај час, они што је бомбардоваше,

Зачуше како се Богу за њих мољаше

 

 

ДЕО СЕДМИ: КРОЗ ОСМА ВРАТА

 

За свакога који у Жичу срцем дође

Она отвара врата осма, невидљива.

И када, од злога одбрањен, кроз њих прође

Путем којим иде, иде и црква жива.

 

Не види је, али осећа да га прати.

Када га стварност заболи њој се обрати.

Молитвено, као што Жичи и приличи.

И тада схвати да је он у њеној причи

Анђео који је о небу мало знао

Док га кроз осма врата није угледао.

 

И децо, лепо види дом који га чека.

Давно припремљен за анђела и човека.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018