испливају до врха.
Да поновим, док се у УКС-е за почасног члана бира син комунистичког зликовца, ја се, као син борца
у јединицама легендарног Драже Михаиловића, због сатире на друштвеној мрежи избацујем из УКС.е,
без обзира што сам аутор 40 књига на српском и немачком језику у корист српског народа, чије се књиге
штампају овако:
- пет хиљада примерака („Пасји синови“, роман, Скуд „Његош“, Беч и ОСЧ „Равна Гора“, Сиднеј
1989-1990 године – четири издања – дакле укупно 20 хиљада примерака);
- „Лов на Србе“, (роман), Глас Срба, Беч 1994 – осам издања у по 1000 примерака сваког издања,
дакле укупно 8000 примерака);
- „Тестамент тиранина Јосипа Броза“, политичко-национална студија, Глас Срба, Беч 1994, у
10 хиљада примерака;
- „Злоупотреба Српства“, олитичко-национална студија, Глас Срба, Беч 1994. године, у 10
хиљада примерака
- „Демонологија ћутологија“, Глас Срба, Беч 1997, - два издања у по 3 хиљаде примерака, дакле
укупно 6000 примерака
- Слобода у бункеру, коментар, Глас Срба, Беч 1997. године у 15 хиљада примерака – два издања,
дакле укупно 30 хиљада примерака и да не набрајам даље наслове од укупно 40 до сада.
Омомкњижевномрадуафирмативносуписали:Миодраг Б. Шијаковић, Јелена Цветковић,
Александар Чотрић, Радојица Таутовић, Драган Мраовић, Марко Паовица, Милица Лилић
Јефтимијевић, Милица Бакрач, Жарко Миленић, Момир Војводић, и многи други у разним листовима и
часописима за књижевност и културу.
И да додам - моје књиге на немачком језику штампа чувени издавач „Гете“ у Франкфурту.
С обзиром да имам властиту читалачку империју на свим континентима, мени овакво УКС-е које се
бави друштвеним мрежама на нивоу вашарских аброва, представља недостојан баласт, па је то разлог
више да будем искрено захвалан због искључења и пружене могућности за ефектну рекламу мојих књига
„Тамо они“ и „Књижевна мафија“.
Сдруге стране,имајући увиду чињеницуда самполитички емигрантод 29.новембра 1983.године
после издржане робије због, како пише у диспозитиву пресуде од 12. марта 1981. године (када су букнуле
велике шиптарске демонстрације у Приштини које је Стане Доланц покушао да заташка), зато што сам
„тврдио да је југословенско друштво труло, да југословенско друштво воде неспособни и настрани
људи, да је југословенски Устав из 1974. године школски пример правне обмане српског народа...“, сада
без суђења и без обавештавања искључују ме из УКС-е због афоризама, епиграма, сатиричне поезије и
сатиричних прича на друштвеној мрежи.
ИмањеобавештениуочавајудајеТитовоједноумљебилохуманијеодовогквазидемократског
безумља и малоумља које је, да подсетим, на линији антисрпског континуитета титоизма.
Подсећања ради,Славица Матејић својевремено је написала књигу Партијска организација УКС од
1954. до 1960.
Када је предала рукопис од 600 страна „Просвети“,Добрица Ћосић је наредио да се уништи, и почео
је прогон Славице Матејић, која је умрла је за мање од годину дана после тога.
Код лектора је остало ископирано240 странаи он јето објавио, амесец данапосле објавеумире и
штампар Пера Миловановић из Шапца.
Утојкњизи,даподсетим,презентованису,у90одстослучајева,записницисаседницапартијске
организације УКС-е у том периоду.
ПерјаницаупрогонуписацабилисуДобрица Ћосић, Милован Ђилас до пада, Ели Финци, Велибор
Глигорић, Милорад Панић Суреп и други, а нобеловац Иво Андрић ни једном речју у УКС-е није од
прогонстава заштитио Станислава Винавера, Бранка Ћопића, Драгослава Михајловића и многе друге, а
на партијском нишану тада се налазио писац у емиграцији Станислав Краков, док је било забрањено и
помињање имена највећег српског писца у XX веку, Милоша Црњанског, који је тада живео као емигрант
у Лондону!
Данашњи председник, такође Андрић, али не Иво него Радомир, звани Роко, који је постао председник
УКС као члан ЈУЛ-а и коме је ЈУЛ финансирао објављивање књига, рекламних постера за књижевно
вече у Kући Ђуре Јакшића, у Скадарлији, са постером „ЈУЛ је КУЛ“, због чега су протествовали бројни
чланови Српског покрета обнове (СПО), па је интервенисала и полиција да заштити јуловца
Радомира Андрића.
Јединствен је случај да комунистичка полиција брани писца од народа.
Тајполицијскизаштићенјуловац, веселник и стари, осведочени комуниста Радомир Андрић,
инструментализовао је наводни Суд части у УКС-е који је нечасно поступио као некада титоистички
апаратчици које спомиње Славица Матејић у својој књизи.
Да подсетим, комунисти су у ФНРЈ и СФРЈ увели вербални деликт и после саслушања судили, а
касније га, ипак, укинули.
Коментари