02.
Некатегоризовано

Весна Арсић
Сава Мркаљ и његово дело
(1783 – 1833)



 

Далеке 1810. године, у Будиму граду је објављена невелика књига од свега 18 страна. На насловној страни, изнад цртежа детета које пружа руке испод млаза воде која обилно истиче из озидане чесме негде у природи, може се прочитати опширан наслов: „Сало дебелога јера либо АЗБУКОПРОТРЕС“. На првој страни одштампана је посвета: „Поштенородном господину Михаилу Коићу, Купцу и Гражданину Пештанскоме, Наука Љубитељу, Почитатељу и Благодетатељу Књижника, Општој ползи усредноме Жрецу, посвештава ово делце своје Сочинитељ“[1]. А „сочинитељ“ је заборављени Сава Мркаљ, човек чије су највеће заслуге приписане незаобилазном Вуку Стефановићу Караџићу. Данас је „Сало дебелога јера либо Азбукопротрес“ ретка књига, јер постоји у једном једином примерку који се чува у библиотеци Велике гимназије у Новом Саду, с обзиром на то да су својевремено сви примерци уништени као опасни. Матица српска је издала фототипско издање ове књиге 1947. године.

О Сави Мркаљу се мало зна, али је познато да је његов живот био веома тежак и мукотрпан, све до самог краја. Рођен је непознатог датума 1783. године у Ласињском Сјеничаку, у засеоку Мркаљи, на Кордуну. Основну школу је завршио у Сјеничаку, а богословију у Карловцу. На самом измаку XVIII века, пошто је ослобођен војне обавезе, о чему је добио потврду тек 1825. године, ради као учитељ „славено-сербске“ школе у Госпићу. Школовање је наставио 1803. и 1804. године у Архигимназији, а наредне две године студира филозофију на краљевској академији знаности у Загребу, што одговара данашњем трећем и четвртом разреду гимназије. Од 1807. до 1810. године студира филозофију и математику на пештанском универзитету. И тада, са својих 27 година, објављује споменути „Азбукопротрес“.

У то време православни митрополит је био Стефан Стратимировић, познат по великом залагању за оснивање Карловачке гимназије, Карловачке богословије, новосадске гимназије, за уређење богословске библиотеке и увођење реда међу свештенством. Борио се против унијаћења Срба од стране бечког двора, али у тој својој бризи за очување православља, а делом и као кулпински племић и дворски саветник, постаје конзервативни поштовалац славеносрпског језика и етимолошког правописа и оштри противник увођења народног језика у књижевни. Појављивање „Сала дебелога јера“ је доживео као напад, па је од пештанске цензуре тражио да се „више нипошто не смеју штампати списи слични Мркаљевом“[2].

Од тада почиње Мркаљева голгота која се несрећно и завршава. Пише молбу да се замонаши у манастиру Гомирје већ 1811. године, где бива и послат. Из молбе се види да је знао немачки и латински, a такође је познавао и француски, грчки и јеврејски. Такав полиглота, уз то и доктор филозофије, математичар и астроном, један од најученијих Срба у то време, постаје монах Јулијан, оптужен за побуну и непријатељство према цркви. Био је презрен и бојкотован. Архимандрит манастира Гомирје, касније патријарх Рајачић, пише да нико од братије ни служитеља „ни единога словесе“ са Мркаљем није хтео да проговори, и зато и није чудо што је „имао фиктивну идеју да га од свуда гони потајни непријатељ, неки зао дух“[3]. После две године, 1813, својевољно напушта манастир и потуца се посвету као лутајући учитељ. Не зна се поуздано где је све био, али неки трагови указују на то да је био у Турској, банатском манастиру Светог Ђурђа, на Фрушкој гори, Бовићу, Карловцу, у Далмацији, Дубровнику и Шибенику, Земуну. Под притиском и у тешком сиромаштву, Сава Мркаљ пада у меланхолију и дубоку депресију и, већ сасвим изнемогао, 1817. године пише „Палинодију“, којом се одриче своје књиге и својих идеја. Израз његовог тешког стања избија из стихова које је написао осам година касније, у блиставим тренуцима разума:

„Зло је мучно садашње поднети,

Зло нас бивше пече у памети,

Дневне туге рађају сне худне,

А сни ноћни растуже нас будне.“[4]

Годину дана касније, 1826, доспева у затвор у Глини, због насртаја на човека коме је држао приватне часове латинског језика. Тада је већ било јасно да је душевно пореметио, тако да 1827. године бива упућен у карловачку, а потом у бечку болницу. Тако и окончава свој мукотрпни педесетогодишњи живот, 1833. године у бечкој душевној болници.

Осим споменуте књиге Савин стваралачки опус чини и двадесет пет песама, 13 изворних и 12 превода, препева и прерада. Од 13 изворних песама, само су три објављене за његовог живота, и то пред крај живота, док је био у болници, иако је прву написао још 1805. године, у коауторству са студентом права Павелом Докторовичем, на црквенословенском језику. Од 12 препева, доживео је да само пет буде објављено.

Шта се налази на 18 страна „Сала дебелога јера либо Азбукопротреса“ чија је генијалност уништила живот овог даровитог и образованог човека? Вероватно је највећим делом и несрећни тренутак објављивања ове књижице утицао на злу коб живота Саве Мркаља, као и усамљеност несхваћеног учењака, с обзиром на чињеницу да је само три и по године касније Вук Стефановић Караџић у Вијени (Бечу) објавио своју „Писменицу српскога језика по говору простога народа написану“, у којој се позива управо на Мркаљеве тезе и закључке. Али полуписменог Вука су подржавали људи ученији од њега, пре свих Јернеј Копитар.

У предговору „Сала дебелога јера“, Мркаљ спомиње неколико својих савременика који су се бавили језиком, почевши од нешто старијег Доситеја Обрадовића, затим Атанасија Стојковића, Саву Текелију, Павла Соларића, Јована Дошеновића и Луку Милованова. Одаје признање Доситеју Обрадовићу због писања на народном језику и изостављања дебелог јер (ы), али додаје и да је мали њих који се не боје испустити дебело јер, и радије се придржавају безопасног писања старом ортографијом.

Књига почиње насловом у виду неколико питања: Што су то речи? Што језик? Писмена? И колико и(х) мора у азбуки једнога језика бити? То су суштинска питања за један језик која је Мркаљ отворено поставио и на следећих 17 страна дао најбоље могуће одговоре. Он се не опредељује за најлакши начин – остати при старој ортографији, већ настоји да језик српског народа буде разумљив том истом народу, или, како бисмо можда данас рекли, да буде доступан сваком припаднику тог народа. Због тога треба говорити и писати народним језиком, а не латинским или црквенословенским, који су подједнако разумљиви само неколицини учених Срба.

Објашњава да су речи – знаци наших представа и мисли, а писмена – знаци делова речи: речи се односе на слух, а писмена на вид. Природно је, дакле, да је у језику потребно само онолико писмена колико има гласова. Ако их је мање, нећемо знати записати сваку реч; ако их је више, непотребна су, а могу бити и штетна. „На што ће једном простом гласу два или три знака?“[5], изводи логичан закључак Мркаљ.

Опсежном и вероватно првом фонетским анализом, а као полиглота и упоредним примерима у другим језицима, Сава Мркаљ суштински реформише азбуку, равнајући се према потребама српског народног језика. Тако групише слова према природи гласова, а затим и према корисности у употреби. Указује на компликовани поступак Ћирила који је, танко јер усложио и створио дебело јер како би се разликовала слова која се умекшавају од оних која не треба тако да се читају; сликовито га је назвао „петим точком у колима“[6]. Зато се опредељује за поједностављивање.

Од дотадашњих 42 писмена, задржава као неопходна свега 29. У таквој азбуци сваки глас има само по једно слово.

А данашња слова ђ, љ, њ и ћ, која су се писала као д, л, н и т са меким знаком, увек се читају умекшана и никако другачије. Тиме је разјаснио и дотле неразјашњене ситуације које су при писању и ученије људе онога времена доводиле у дилему. Иако су та четири слова сложена, двозначна, фонетски је свако појединачно једногласно. Сава Мркаљ се позабавио и њиховим графичким решењем, тачније дао је идеју и инструкције, које је касније Вук, и то уз помоћ Лукијана Мушицког, само реализовао.

Наиме, на 11. страни „Сала дебелога јера“ Мркаљ је већ предложио слово ћ уместо двосложног ть, које „од неколико времена сопствени облик (ћ) свој имаде, и зове се ћервом. Име управо није прилично за срицање, као што нису ни други наши писмена имена. Но ко нам брани такова изменити?“[8]. И одмах на 13. страни поставља питање на које и одговара најједноставније, а тиме и најбоље могуће: „Но што ћемо из танкога јера (ь), задержати ли га или отбацити; кад нӣ оно писменије? – Колико се до мога мненија каса, требали би нам писмена дь, ль и нь, (као што имамо ть) под каковим нибуд обликом изрезати, па танкоме јеру онда казати пут за дебелим. Тако би азбука наша добила 29 писмена, између којих никаково многозвучно, никаково звукопроменљиво, заменљиво или сложено било не би. Ова би њена писмена онда јединозвучна била. Она би управ у оно совершенство дошла, које азбуки једнога језика принадлежи.“[9] Вук је овде дате идеје касније само реализовао.

На крају, Сава Мркаљ је детаљно аргументовао потребу за реформисаном азбуком, а тиме и језиком: да деца лакше и брже уче азбуку, а тиме и да свима, и оним најсиромашнијим учење и писменост буду доступни, да нема више дилема и разлика у изговореном и написаном, те се тако чува од променљивости и неразумљивости, као и да деца најпре науче да пишу, а потом да уче граматику. Тиме и закључује: „От данас све наше правописаније под ово долази начало: Пиши како што говориш. На конац четверто: да ће нам бити лакше толико нуждну језика Сербског сочинити Писменицу; о чем у Језикопротресу, будуштој књижици мојој, својеместно имаде бити слово.“[10]

Тако се завршава ова значајна, али заборављена књига – најчувенијом реченицом која је постала манифест најсавршенијег писма на планети и најавом граматике (Писменице) српског језика, коју, нажалост, није успео и да оствари. Не сумњамо да би „Језикопротрес“ био једнако значајан као и овај „Азбукопротрес“, да Сава Мркаљ после ове књижице није пао у немилост, а касније у беду и безумље.

Јернеј Копитар је о овом Мркаљевом делу изјавио следеће: „На ових 18 страна има више филозофије него у каквој дебелој граматици. Такав бистар граматички ум нисам нашао у Израиљу“.[11] Он је саветовао Вуку Караџићу да штампа своја дела „мркаљицом“. Писменицу коју Мркаљ није успео да напише, објавио је Вук, само три и по године касније, 1814. напомињући: „Г. Са­ва Мер­ка­и­ло, же­ле­ћи да би се та бу­на ути­ша­ла и да би сви уче­ни Ср­бљи ко­ји срп­ски пи­са­ти же­ле, на јед­на­ке ми­сли о то­ме до­шли и со­гла­си­ли се, пред­у­зео је то и из­дао на сви­јет ко­ја су из­ме­ђу сла­вен­ски пи­сме­на срп­ско­ме је­зи­ку по­треб­на, ко­ја ли не тре­ба­ју и ко­ја јошт не­до­ста­ју.Но ово рје­ше­ње г. Мер­ка­и­ла (ко­је је та­ко исти­ни­то и та­ко ја­сно да га сва­ки Ср­бљин ко­ји здрав ра­зум има и бес­при­страст­но су­ди­ти оће, мо­ра одо­бри­ти) на­шло је љу­ди ко­ји­ма се не до­па­да. Но шта ли се до­сад и шта ли ће се икад свим људ­ма до­па­сти? Али ов­де чи­ни ми се, ко­ли­ко сам до­сад по­зна­ти мо­гао, да би го­то­во сви уче­ни Ср­бљи ра­до Мер­ка­и­лу по­сље­до­ва­ли, али не сми­ју да со тим ко­ме во­љу не по­ква­ре, не­го за свој до­би­так и де­бе­ло јер, прем­да му се и са­ми под­сме­ва­ју, пи­шу. Ја сад ов­дје, има­ју­ћи за на­мје­ре­ње успјех срп­ско­га књи­же­ства, не мо­гу дру­ге азбу­ке упо­тре­би­ти не­го Мер­ка­и­ло­ву, јер­бо за срп­ски је­зик лак­ша и чи­сти­ја не мо­же би­ти од ове.“[12]

Вук је у својој Писменици реализовао Мркаљеве предлоге за слова љ и њ, тако што је графички спојио танко јер са словима л и н, а ћ је преписао из Мркаљевог „Азбукопротреса“. Касније, у наредне 4 године, Лукијан Мушицки му је понудио нацрт за слово ђ (који је, узгред буди речено, позајмио од старијег Венцловића), а Вук је још једино, према Мркаљевим назнакама за јоту слово ј позајмио из латинице и додао слово џ, чиме је допунио 29 слова на данашњих 30.

Мркаљева и Вукова азбука

Но, без обзира што је споменуо Мркаља, Вук Стефановић Караџић је у предговору своје Писменице ипак присвојио део заслуга за себе: „Пр­ва и нај­ве­ћа кри­ти­ка ко­ја ће сре­сти ову мо­ју Пи­сме­ни­цу би­ће свр­ху на­чи­на пра­во­пи­са­ња; и ја сам, исти­на, о ово­ме мно­го сум­њао и раз­ми­шља­вао, но нај­по­сле ми се учи­ни­ло да је ова­ко нај­лак­ше до­те­ра­ти срп­ско пра­во­пи­са­ње под оно за­гла­вље – пи­ши као што го­во­риш, а чи­тај као што је на­пи­са­но… А во­ди ли овај мој пра­во­пи­са­ња на­чин упра­во к то­ме за­гла­вљу, то не­ка су­де ра­зум­ни рев­ни­те­љи срп­ско­га књи­же­ства.“[14] Дакле, незнатно проширивши Мркаљев мото са последње стране „Сала дебелога јера либо Азбукопротреса“ – Пиши ка(к)о што говориш, Вук га назива „својим начином правописања“ и по томе остаје запамћен у историји српске писмености и реформи српске азбуке и језика.

Ради историјске истине и правичности, треба напоменути да су неки старији савременици Мркаљеви већ били почели да утиру пут увођењу народног језика у књижевност, али њих је сам Сава Мркаљ већ споменуо у предговору „Азбукопротреса“, нимало им не одузимајући од њихових заслуга, напротив.

Али, зато је данас, више од два века након Мркаљеве реформе и објављивања ових по њега фаталних 18 страна, неопходно ширити историјску истину о реформи нашег језика. Ове године се навршава 235 година од рођења и 185 година од смрти Саве Мркаља, несрећног генија који нам је оставио залог за будућност и могућност лакоће изражавања.

У вези са овом тематиком треба споменути још неколико куриозитета. Чувени ирски писац, публициста и врхунски интелектуалац, добитник Нобелове награде за књижевност 1925. године, Џорџ Бернард Шо, сматрао је да је српска ћирилица најсавршеније писмо на свету и један заокружен и логичан систем. У свом тестаменту је оставио износ од 367.233,13 фунти Енглезу који успе да реформише и упрости енглеску абецеду по узору на српску ћирилицу у којој једно слово означава један глас. То се до данас још није десило.

Коначно, још један нобеловац из 1982, Габријел Хозе Гарсија Маркес, контроверзни колумбијски писац и новинар, који је преминуо пре 4 године, својевремено је на академском скупу у Сакатеци у Мексику захтевао да се „ортографија, као вечита тортура, најзад пензионише“. Тражио је да се, у складу са фонетиком из правописа избаци, на пример, такозвано глуво х на почетку речи, које се не изговара али се пише. Тај његов захтев су сви језички стручњаци оштро критикујући, одбацили.

Ако је логично да је данас друштво напредније, отвореније за промене, за боља и једноставнија решења, а делује као веома конзервативно, окоштало и круто, онда нам мора бити јасно какву је голготу Сава Мркаљ доживљавао пре више од два века.

Зато смо дужни да ширимо историјску истину, славимо генијалност и дело једног несрећног кратковеког српског ерудите и да са сваким изговореним гласом и написаним словом будемо свесни колико смо срећни што имамо такву азбуку и тако савршено писмо – ћирилицу.

[1] Завичајно удружење „Сава Мркаљ“, „Азбукопротрес“, 2017, https://zusavamrkalj.com/azbukoprotres/

[2]Меша Селимовић, „За и против Вука“, Пројекат Растко, 24. априла 2002, https://www.rastko.rs/rastko-bl/umetnost/knjizevnost/mselimovic/mselimovic-vuk_l.html

[3]Исто

[4] Исто

[5] Завичајно удружење „Сава Мркаљ“, „Азбукопротрес“, 2017, https://zusavamrkalj.com/azbukoprotres/

[6] Исто

[7] Мр Владо Ђукановић, „Сава Мркаљ – два века дуга, Политика, 21. октобра 2010, http://www.politika.rs/scc/clanak/341560/Sava-Mrkalj-dva-veka-duga-2

[8] Завичајно удружење „Сава Мркаљ“, „Азбукопротрес“, 2017, https://zusavamrkalj.com/azbukoprotres/

[9] Исто

[10] Завичајно удружење „Сава Мркаљ“, „Азбукопротрес“, 2017, https://zusavamrkalj.com/azbukoprotres/

[11] Меша Селимовић, „За и против Вука“, Пројекат Растко, 24. априла 2002, https://www.rastko.rs/rastko-bl/umetnost/knjizevnost/mselimovic/mselimovic-vuk_l.html

[12] Мр Владо Ђукановић, „Сава Мркаљ – два века дуга (2), Политика, 22. октобра 2010, http://www.politika.rs/scc/clanak/341560/Sava-Mrkalj-dva-veka-duga-2

[13] Мр Владо Ђукановић, „Сава Мркаљ – два века дуга (2), Политика, 22. октобра 2010, http://www.politika.rs/scc/clanak/341560/Sava-Mrkalj-dva-veka-duga-2

[14] Мр Владо Ђукановић, „Сава Мркаљ – два века дуга (2), Политика, 22. октобра 2010, http://www.politika.rs/scc/clanak/341560/Sava-Mrkalj-dva-veka-duga-2

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018