Душан Давидовић:
Одломак из рукописа “Родослов породице Давидовића”

 Ада 31- VII-1988 године

Као дете увек сам волела кад старији причају нешто из прошлости, па пошто и ја сад имам моју децу и унучад можда ће они бити заинтересовани да некад ово прочитају. Прво што ћу написати то ће бити сећања која су ми причали моји старији, неће бити весела јер почињу 1914 год. па кроз време првог светског рата.

Прво о мојим родитељима. Они су се венчали почетком 1914 г. Обадвоје су били без родитеља јер су им родитељи млади умрли па су живели са стричевима. Мој отац Обрен имао је две старије сестре. Сви су били са стрицем Марком. Он је био старији човек врло угледан па су га скоро сви у селу звали стриком те ћу га и ја кроз ово моје писање тако ословљавати. Очеве сестре обадве су биле удате у истом селу. Очева мајка умрла је моментално кад је добила глас да су јој Турци два брата убили. Она је била од Бошковића, а отац му је умро природном смрти. 

Моја мајка Стоја била је од Супића и она је имала две сестре. Мајка јој је била од Вуковића са Меке груде, како ми је Стрико причао од врло угледне породице. Ту могу унети да је Стрико причао да је и он ишао у сватове и да су имали незгоду јер су довели доста мањи број сватова од договореног, пошто су тог дана из села ишли троји сватови. Вуковиће је ово увредило, неко од њих је рекао «Водите ово троје четверо момчади...», а кад су их увели у просторију где је то било припремљено на столовима је било 40 овчијих глава. По томе се види да је то била једна богата кућа.

Пошто је наше село Врба, Чемерно и још  оних села у Гатачком срезу, било све на самој граници са Црном Гором а под Аустроугарском власти, то су Швабе помоћу својих плаћеника шпијуна будно мотрили на кретање народа. Прво је било регрутовати најугледније момке и послати их на руску границу, у томе првом позиву отишао је  мој отац а и још њих из нашега села о којима ће бити речи касније. Мој се отац један пут однекле јавио али то је било касније јер је писао мајци да чува мене, то значи да су на неки начин одржавали везе јер је знао да су ми дали име Љубица. 

Кад је настао рат народ је масовно бежао из ових пограничних села у Црну Гору тако да је и моја мајка стигла тамо. Те избеглице су некако размештене по тим Пивским селима. Мајка је била смештена у селу Сињцу близу Пивског манастира у кућу Мате Бакрача и ту је мене и родила, то је било 22 фебруара 1915. Ту сам и крштена у Манастиру. У томе времену Швабе су поватале све виђеније људе по тим селима из којих се бежало. Онда су настала она вешања и све муке српскога народа. Том приликом обешени су поред осталих и мужеви ових сестара мога оца. Дуња је била удата за Супића. Њојзи су остала два синчића, а друга сестра Јела била је удата за Јевта Суџума и кад су њега обесили она је умрла за пет дана. Чула сам да кад су Јевта повели на вешала да је рекао, чините шта хоћете али живеће Русија и велика Србија. Да се још мало вратим на ове избеглице у Црној Гори. Они су већином претерали стоку и носили што су могли. Мајка је била са Стриком тј. његовом фамилијом. Они су се међусобно посећивали све док није Аустрија ушла у Црну Гору а онда све избеглице покупили и ко је био за стрељање стрељали а остале натрпали у вагоне и однели у Мађарску у онај злогласни логор Шопроњ. Морам још један детаљ написати из избеглиштва. Кад сам се родила долазиле су жене да ме виде али је једна посета била изузетна па је морам описати. Дошла је Петра Давидовић да ме види (ово ми је лично мајка причала кад сам била већ одрасло дете) и донела ми пелене. То је у то време велико значило, а та Петра је мајка чији је син био друг са мојим оцем и заједно су отишли у рат. Мој се отац никад није вратио а овај његов друг ми је причао о њиховом животу о чему ћу касније писати. Сада још о Петри. Стигла је у Шопроњ са два сина и кћерком. Једног су јој сина тамо убили а она је умрла а после сам дознала да је била осуђена на смрт од стране аустријске власти као покретач народа на буну али ето је смрт дошла на други начин. Петра је била родом од Зиројевића. У Шопроњу су многи поумирали а који су преживели враћали су се у своју земљу али на згариште.

 Овде почињу моја прва сећања. Прво чега се сећам то је била једна кућа на избу.

Патос јој је био од неких исцепаних жиока које нису биле добро састављене и мајка ме је стално држала да не бих заглавила ногу између њих. Чељади је било доста али се ја из тога доба сећам само лика моје мајке, Стрика и његовог најмлађег сина Гојка, који је био рођен 1913. Сећам се да ми је нека жена донела мало пиле које сам јако волела а оно је пропало између тих жиока а доле су били коњи и погазили га. То ми је остало незаборавно из те куће јер сам јако жалила за пилетом. Не знам колико смо времена живели у тој кући док је стрико направио колибу. Била је у страни. Сећам се огњишта па кад се добро разгори ватра увече се покажу велике сенке и ја сам се дуго плашила од тих сенки док нисам навикла. Као велику радос из те колибе памтим кад би падала киша па би вода потекла низ колибу а Гојко и ја правили смо на том поточићу млин, направимо мали вир па ставимо један буков лист и он нам се окреће. Ми се радујемо а старији уздишу. Тих дана купили смо буков жир па смо се нас двоје такмичили ко ће накупити више. Мајка је брала зеље и кувала, сећам се да није било брашна, млела се реса са леске и кости. Нас двоје нисмо били свесни да су то гладне године. Бар ја нисам знала да може бити другачије. Онда сам чула реч фасун. То се однекуд добијало помало брашна. Знам да су жене позајмљивале једна од друге у малим кутијама од конзерве само да би могле направити скроб. А имати скроба то је била велика ствар. Стрико је имао осим Гојка још троје деце два сина и једну кћерку. Они су тада били послати на прехрану у Војводину. Стрикова жена је била болешљива и умрла је баш у време тих гладних година.

 Поред нас је било још наших блиских рођака, то су били све наши Грковићи. Сви смо се добро слагали а између свих морам издвојити Васу. И њезинога мужа обесили су швабе у Автовцу. Она је имала два сина, Божа који је рођен 1913 год. и старијег Марка кога су звали Бећом. Она је била родом из Михољача а то село није било попаљено у рату па је она понекад одлазила код њезине родбине и доносила би неке слатке репе а тек кад би донела колач од првога брашна то је била неописива радос. Све што би донела све би са нама поделила. То се не може заборавити. О њојзи ће бити још речи у току мога писања. Време је пролазило, Стрико је почео правити малу кућу сећам се спољна врата била су скоро при ћошку. Улазило се у тај ходник доста широк и ту је било огњиште а из ходника улазило се у доста велику собу која је имала два прозора. Патоса није било било, а ускоро Стрико набави шпорет. Кроз неко време дођоше деца из Војводине. Тонка Стрикова кћерка донесе лутку и пуно шарених крпица. Ми смо се деца радовали али не и старији. У то време почеше се враћати преживели борци из рата и као по некој обавези који год дође сваки дође да нас посети. Ја већ старије дете прислушкујем сваку реч: рат, ослобођење, Солункски фронт, Одеса, добровољци, борбе, Кајмакчалан, Крф, Плава гробница. Те су речи остале неизбрисиве у моме сећању. За мога оца нико није знао тачно. Сви су мислили да има још наде. Спомињали су се неки одреди, знало се само толико да је дошао са добровољцима из Русије у првој српској дивизији која је организована у Одеси. Пошто кажу да има још наде ја сам сваки дан гледала како залази сунце преко једнога брда на којему су се виделе неке зидине, а то је управо било према нашој кући и мислила сам отуда ће мој отац доћи. Али време је пролазило. Понекад се чује да је неки дошао, неки погинуо, неки рањен а о моме оцу нема гласа. Ја се стално надам. Прошло је дуго времена кад једнога дана Стрико и моја мајка дођоше из Гацка, ја трчим пред њих јер већ тада је било да се понешто купи у граду. Чим сам их видела осетила сам нешто тешко. Мајка ме ухвати и стеже и кроз плач рече: «Сироче моје немој више оца очекивати неће нам никад доћи». Стрико путем узима ме на крило и кроз плач теши и мене и мајку. Ово је било дотле моје најстрашније сећање.

 Шта се може, живот тече даље. Код нас долазе повратници из рата, мене сви некако са тугом милују и мазе а кад ми неко рече да личим на оца ја кроз тугу осетим неки зрачак утехе. Тих дана већином сам се држала за мајку да јој не дам да плаче, а после она је морала радити а ја сам се играла са децом.  У томе засеоку није било више деце него ова два дечака, Гојко Стриков најмлађи син и Божо син напред поменуте Васе која је и тада ако би нешто имала делила нама све тројема. Тако је пролазило време, сећам се свих тих дечијих игара, мешења колача од блата па их поредамо на камене плоче а они нам се лепо осуше и трају док не падне киша. Кад сам била старија ишла сам са косцима на ливаду доносила им воде и то ми је чинило велико задовољство. На ливадама које су биле прошаране шумом било је пуно јагода па сам брала и низала их на дугачке сламке па их носила да обрадујем мајку. Тако је то било док није дошло време да деца иду у школу. Ова два моја рођака су били дорасли да буду редовно уписани у школу а ја сам тада имала пет и по година. Кад су они пошли у школу ја сам трчала за њима и плакала да и ја хоћу у школу. Мајка ме је тешила, умиривала, али све је било забадава. Кад ме нису могли смирити мајка оде са мном код учитеља, била сам сићушна – дете које је прошло кроз логор, али сам била упорна да оћу да идем у школу. Школа ми се учинила јако лепа, велика учионица са јако великим прозорима, доста деце- све ми се свиђало. Учитељ ме питао што волим да идем у школу, ја сам рекла оћу и ја да учим. Одвраћао ме је да чекам док још порастем али то је све било бадава. Онда је рекао добро да идем у школу али у школи се мора слушати и учити као и сви други ђаци, ја све хоћу само да ме пусте у школу. Учитељ је мојој мајци објаснио да ме не може уписати али да дозвољава да долазим са децом с обзиром да нема деце код куће с ким бих се забављала а узимајући у обзир да сам дете палог борца а и учитељ је био солунски добровољац. Звао се Коста Вуковић. Ја сам тада била срећна, мајка је отишла кући, ја сам остала у школи и тај исти дан сам научила песмцу које се још и сада сећам. Сви су ђаци певали и мени је то била радос, а кад сам пошла кући уз један брег, зове се Брљево,  певала сам

                          О мој Боже драги

                           Мален ти се молим

                           Поучи ме како

                           Да све људе волим !

                           Док сам још овако

                           У данима младим

                           Од јутра до мрака

                           Да весело радим.

 Кад сам дошла кући радовали су се што сам ја постала весело дете. Стрико ме стављао на столицу да му певам, и ако је имао сина у школи као да се сва пажња морала поклањати мени. У школи сам јако брзо сваћала задатке, била сам мало брзорека па кад неко не зна да срече два слога у једну реч а ја одма искачем. Учитељ ме опомиње, узме ме из клупе па ме метне на прозор да ту ћутим иначе ће ми зашити уста, а ја мало ћутим  а кад видим да тај не зна ја опет проговорим. Кад сам одрасла било ми је јасно да сам тада секирала учитеља али ме је трпео. Из школе имам лепих сећања. Сећам се кад је била зима па се ђаци почну гурати око пећи. Неки су били одрасли а пећ је била велика нека тучана а на њојзи је био лик неког бркатог великана, не знам ко је био али знам да сам га пуно гледала и у томе гурању ја малецна шмугнем између њих и станем испод цеви јер сам била најмања а ту није нико други могао стати. Тако сам ја ишла до полугодишта а кад је касније учитељ видео да ја могу редовно да учим онда ме је и уписао. Сећам се добро кад је био крај школске године. То је било велико славље, прослава у ослобођеној држави. Ја сигурно  тада нисам била свесна тога значаја али се сећам како је то било спремљено и организовано. У ту нашу школу долазла су деца из пет околних села, све се то окупило, родитељи а и остали. Столови су били постављени испод Гаја у Кушићима, ту је било свега, печених јагањаца, пита, сирева, погача колача и не знам шта свега још. Ми смо ђаци посебно дошли са учитељем упарађени и носећи карте са оценама, карте су се разликовале и по боји, црвена одлично, поморанџаста врло добро, зелена добар и бијела слаб. Ја сам добила црвену карту и ишла сам најпрва зато што сам била најмања. Ту су онда била честитања и тада сам видела да је моја мајка плакала, чуло се са стране да је неко рекао види Љубице Стојине са црвеном картом. Кад смо се вратили кући мајка ми је рекла да кад ме неко пита чија сам, немој рећи Стојина него по имену свога оца пок. Обрена Грковића и то ми је остало у сећању да је и онда плакала. Тако се завршио први разред који је по свему био интересантан. У другом разреду није се догађало ништа интересантно. У трећем разреду опет тежак доживљај, било је нешто око полугодишта десило се нешто што нисам очекивала. Мајка се удала, то је за мене било толико тешко да о томе не могу ни писати. Било ми је страшно. Дошла је по мене кроз недељу дана. Отишла сам с њом. Дете сам била па сам најрадије била поред ње и тамо су ме примили добро. Мајчин муж није био лош човек, према мени је поступао уљудно, био је сиромах одвојен од његове мајке. Мала кућа – ми смо били смештени у једну врло малу собицу. У Врби остаде добри мој стрико и његова фамилија, то је мени све било моје рођено. Његови синови већ одрасли људи, остаде ми оно место у којем ми је све било драго, остаде школа са великим прозорима где ме је учитељ стављао као по казни а у ствари он ми пружао оно што је знао да ми недостаје. Сад је све друкчије. Поред мене је само мајка и све друго туђе. Одма сам пошла у школу исто у трећи разред. Учитељ ме лепо прихватио, некако ми се чини да ме и заволео, увек је нашао неку лепу реч да ми рече. Звао ме је Гачанка зато што је Врба била у Гатачком срезу. Он се Звао Машан Шуковић а школа то је била приватна кућа. У ствари то је била само једна соба у којој је живело двоје стараца, деда и баба, и нас ђака 4 разреда не знам колико нас је било. Знам да сам и тамо била најмања. Доста брзо сам се навикла у новој средини, са децом сам се лепо дружила а људи су ме некако љубазно прихватили, ту су била два разлога прво што се мајка убрзо снашла у њиховом друштву а друго ипак што су имали осећај према мени као сирочету. Углавном ја сам их заволела а и они мене тако да и до данас ако се некад видимо, сретнемо се као велики пријатљи. Место мога новога боравка зове се Равно, мало сеоце Криводо.   Отуда имам пуно сећања јер сам тамо живела до моје петнајесте године. За све то време мајка је одржавала везе са Стриком и његовом фамилијом увек смо се посећивали нарочито за крсну Славу. Мене је очух увек пратио за св. Николу код Стрика а исто тако он или неко од његових синова долазили су код нас за славу о св. Стевану то је 9 – I. Кад сам завршила основну школу била сам одлична ученица, желела сам да идем у гимназију и уписали су ме у гимназију у Гацку. Није било могућности да се та намера оствари. Било ми је јако жао а и мајци исто тако, онда ми је за тај спремљени новац који је требало употребити за моје школовање купила шиваћу машину сингерицу која још и данас постоји као спомена на те дане само је за време другог светског рата оштећена, поломљена јој нога приликом неког бегства али ето још траје.

Пошто ми се не оствари жеља да одем у гимназију онда сам једну годину дана била код куће онако без неког посла. Мајка ме је тих дана учила ручне радове. У то време у селима се радило о вуни. Жене су преле, ткале, правила су се мушка одела од сукна, то је све моја мајка радила и ја сам гледајући то некако сватила како се то ради, помагала сам јој то сновање и кад би требало ткати ја сам јој то увек рачунала како се то треба увести у нити и брдо (брдо је један део у разбоју којим се сабија ткање) она се радовала како ја то брзо сваћам и онда ми је дала да везем на платну и после сам почела и да плетем. У селу је било доста девојчица мога узраста и онда нам је то било право задовољство радити разне мустре и у бојама народне шаре. Тако је прошла једна година а већ следеће године била сам мала чобаница. Пошто је Равно планинско место становници се баве сточарством. Већином два домаћинства саставе стоку и једни дају једнога чобана а други другога то се онда звало сумјес, тако сам ја те године добила да чувам јањце. У чобанству има увек разних догађаја, али сад прво оћу да опишем Равно. Равно је једна лепа висораван, равно је, има два блага брега, а около је опкољено планином  и кршом, има неколико извора доста лепих који се већином  разливају низ ливаде и туда је добар сенокос. Само један извор мало је јачи који извире под једним већим брегом који се зове Орјача. Од тог извора поток не тече далеко него понире испод тога поменутог крша. При понирању ту се вода донекле задржава и прави мало језерце које је пуно жаба, и кад дође пролеће оне ту изводе  разне мелодије и крекетање да је то мене толико   занимало да ми је и до данас остало у сећању. На Равном сви сељаци рано у пролеће излазе из села. Сви имају колибе које су направљене на саоницама и њих људи сваког пролећа превозе на друго место, па онда настаје права милина, колиба поред извора на чистој ливади. Људи направе неке пољске кревете около полице за млеко и на средини огњиште. У таквом амбијенту сам ја постала чобаница и баш нам је била колиба под том Орјачом. Тада сам чувала јањце, по тој Орјачи још су били шанчеви и ровови јер је туда била граница између Црне Горе и Херцеговине. Било је пуно остатака испаљене муниције и још су се видели трагови рата.

Као што напред рекох да у чобанству има разних доживљаја врло су интересантне дечије ужине макар колико да смо удаљени кад је време ужине онда приближимо стада и сви заједно на ужину а ако је неко даље онда га дозивамо или вичући гласно или звиждећи. Обично сваки чобан треба да научи да добро зна звиждати или кроз прсте или кроз зубе углавном некад се можемо на тај начин помало и разговарати. Кад сам већ код звиждања морам описати један мој доживљај где ме је бар како ја мислим спасило то што сам знала добро звизнути. Једног дана дечак који је са мном чувао, чувао је овце а ја јањце. Јањци су били још мали и још нису лучени од мајака. Ми смо чували по неким барицама близу планине и шуме и видели смо вука како комотно иде према једној групици јањаца који су се поигравали око извора. Ми смо пошли према њему и викали онако чобански али он није обраћао пажњу на нас  ухватио је јагње и однео. Три дана после тога нисмо терали крај шуме него у другом правцу. Ја сам пошла да погледам кроз једну дољу да нам није остало оваца тамо, кад сам била на крају те долине и излазећи на брег, из друге долине је излазио вук колико сам ја могла видети био је исти онај који нам је пре однео јагње. Ја сам се изненадила а изгледало ми је да се и он изненадио јер смо се погледали и ја њега и он мене, у том моменту ја сам се сетила да треба да звизнем и кад је он чуо тога момента скочио је у страну и одјурио натраг. Ово ми је био најинтересантнији доживљај као чобаници. Време је пролазило и даље сам била чобаница али старија јача и нисам се бојала вука навикла сам да их видим и у групи али то ми није било страшно. Некада смо у јесен догонили коње из   планине па сви и девојчице и дечаци појашемо па све трком преко оних брда. Тако је то било до 1930 године. Тада су код мене настале велике промене и ту је завршено моје детињство.

 Моја је мајка имала у Врби наследство од њезиних родитеља. Она се договорила са мужем да би се они  преселили у Врбу. Тада је и њезина старија сестра била направила кућу у Врби и уселила у њу. План је био да ми сви дођемо у кућу те мајчине сестре (моје тетке) и да ми правимо кућу у близини ње. Тако је и почело. Почетком марта ми смо се доселили и одма се почело припремати грађа за кућу. За мене је то био најсрећнији догађај. Мислила сам то је моје најсрећније пролеће али није било. Мајка је већ имала два сина и кћерку у другом браку и баш у то време била је трудна. 7 маја роди дете и умре. Дете је оостало живо. Прихватила га сестра овог мога очува, живело 3-4 месеца, после  није могла   више да га чува те је и оно умрло а изгледа ако би и мајку имао ко пазити у оно време кад је требало не би умрла. Какав је то био доживљај за мене  умрла ми је на рукама, ја нисам ни знала да је то смрт. тражила је да донесем воде да је умијем - то сам урадила- онда је рекла да јој мало измасирам груди, то сам урадила, затим је рекла да седем и да је мало подигнем ја сам села иза ње и онако је узела као преко крила она се само стресла. Ја помислих можда од ове воде што сам је масирала, у томе моменту уђе тетка и она је видела шта је. Шта да пишем даље. То је била жалосна слика. сахранили смо је дошла је мајка овог мог очуха. (Он се звао Милован лакше ми га је тако ословљавати.) Она је била стара неспособна а ја шта ћу. Плачем ја плачу ово троје и привијају се око мене. Они су мене јако волели а и ја њих. Престаде градња куће настају други планови. Напред сам негде рекла да је Милован био доста сиромашан. У то време била је нека колонизација у Пећ и Косово и пошто је њих доста са Равног решило да иде онда се реши и Милован. Сад је то за мене био још један ударац. Како се растати са овом децом које је моја мајка родила како да они остану без мене сад кад мајку немају па да ни мене немају.  Али шта се може. Кад је Милован јавио Стрику да он оће да се сели у Пећ онда је он дошао као да се договоре. Стрико је рекао ако би ишао на Равно не би рекао ако ја желим да не идем али не бих никако могао дозволити да она иде у бели свет и тако падне одлука да ја не идем на Равно. Њих смо испратили. Ја отишла са Стриком. Тога лета удала се Стрикова кћерка Тонка у кући само мушкарци. Гојко и кува и пече хлеб - све. Онда почињем и ја као да му помажем и ја сам знала лепо радити око млека, направити сир, ја сам то све поред мајке научила али нисам могла дићи кото на вериге него сам прво стављала са мало млека па онда досипала а кад је био Гојко код куће онда смо то заједно радили. Хлеб сам ја месила а пекли смо под сачем па он је морао да подиже сач а ја сам требала да знам кад је довољно загрејан и колико треба жеравице на њега нагрнути. То сам ја све поред моје мајке научила. Неко време смо се тако уходали да је све било добро док није мене нешто ухватило да не могу да једем чак нисам могла ни да гледам у храну као да ми се све гадило. Почела сам слабити сви се забринули за мене. Стриков најстарији син Ђорђо већ је био осдлужио војску он каже да ме воде лекару а неке стрине кажу скратила сам од туге треба ми осећи скрату. Он ми је донео од лекара неке прашкове а једна ми је баба у комшилуку секла неке пређе око мене и неко олово ми растапала па ставила ми у воду изнад главе. Мени је кроз неко време било боље не знам или од прашка или од олова. Ја сам се полако полако опорављала ваљда време лечи све. Те године крајем октобра ожени се најстарији Стриков син Ђорђо. Његова је жена била врло добра и вредна жена и из добре породице. Тада је постао сређенији живот. Нисам напред написала да је за време док сам ја била код мајке Стрико је са синовима направио лепу велику кућу на спрат тако да се могао водити нормалан живот. Мене су сви лепо пазили а и ова нова млада звала се Зорка и она ми је била врло љубазно наклоњена. Она је била завршила неки течај за шивење и кројење па је и мене приучавала.  Тада сам увелико користила шиваћу машину коју ми је мајка купила. Ја сам се приучавала да и сама понешто скројим и сашијем и тако је време пролазило. Да би била јаснија слика мога будућег живота морам мало више описати Врбу. Врба је врло лепо сеоце. Налази се између две планине. Са источне стране Лебршник а са западне Живањ. Кроз село протиче лепа речица која се зове Мушница а поред које је још и у то време био колски пут који се завршавао на Чемерну. Врба и Чемерно то је било као једно село. Становници који су живели у Врби имали су поседа и на Чемерну исто и обрнуто. Само је Врба ипак била центар, не само за ова два сеоца   него за већи број ових како се тамо каже површких села.

 Као што сам већ напред рекла да је Врба имала лепу школу а после је направљен соколски дом. Соколство је у то време било јако развијено, у дому је била библиотека, читаоница и сала за разне приредбе. Младеж се недељом окупљала, одржавана су разна предавања и такмичења у разним витешким надметањима - бацање камена с рамена, разних скокова и тако даље. Радило је културно аматерско друштво. Некад су долазили и глумци из Гацка а после су понекад наши аматери приређивали. Приредбе су обично одржаване за дан Св. Саве, понекад на бадње вече, а некад обична сијела. Памтим да се дуго говорило како је успешно изведена приредба кад су наши аматери приказивали јазавца пред судом. То су већ сва деца у селу знала Јаблана и Луја      ....

Овдје се прекидају Љубичине биљешке. Као што се види, имала је намјеру и  план да записе настави али јој је смрт отргла перо из руке.

Љубица је по програму ондашње државе послата у домаћичку школу у Сремску Каменицу коју је завршила са великим успјехом.  Као ђак Домаћичке школе у Каменици имала је част да буде примљена у Двору код Краља Александра (са  групом других ученица), да се са њиме рукује и разговара. На ово је свакако утицала чињеница што је била ратно сироче Солунског добровољца. Након завршетка Домаћичке школе, млада, црнокоса дјевојка, средњег стаса, лијепа изгледа, убрзо се удала у породицу Давидовића 1933. године.

Са супругом Митром започела је нови живот у Ади, саградивиши нову кућу у којој су провели 8 срећних година брачног живота кад су добили два сина и кћер. Ратни пожар II Свјетског рата прекинуо је миран живот већине српских породица у Војводини. Љубица се почетком априла 1941. године са троје малољетне дјеце и заовом Маром враћа у Врбу гдје настављају доста тежак и мукотрпан живот у породичној кући, јер је рат доносио нове невоље и страх. Током љета 1941. године Врбљани су се склањали у збјег на Лебршник због опасности од усташа из Борча. Љубица са дјецом нашла је уточиште у Шљивовици у кући Вуковића, гдје их је смјестио Новица Апрцовић, Митров познаник. (Новицу су стријељали партизани у Врби 1942. године.)

Ратне 1942. године Љубица је једно вријеме боравила у Гацку са дјецом, а почетком априла 1943. године кратко вријеме у кући Митра Бошковића у Драмешини. Бјежало се од партизана који су дошли у Врбу послије IV офанзиве. Из Драмешине се вратила у Врбу у своју кућу. У кући је било једно одјелење партизана IV Црногорске бригаде. Послије петнаестак дана партизани су отишли према Црној Гори. Тако су пролазили ратни дани и године у сталном страху шта ће донијети сјутрашњи дан.

У љето 1943. године породица је добила новог члана, родио се син Драгомир, који није имао срећу да запамти оца.

Крај рата Љубица је дочекала у Врби са четворо малољетне дјеце и заовом Маром. Почетком априла 1945. године стигао је у нашу кућу најтужнији глас да су погинули Митар и Чедо на Лијевчу пољу. То је био ненадокнадив губитак за нашу ужу породицу!

У јесен 1945. год. Љубица се са дјецом и Маром враћа у Аду у породичну кућу настављајући тежак живот. Са Љубицом су у Аду дошли Ђева, Јеша и Душан. Путовали смо 11 дана теретним возом од Мостара до Аде.

Тадашњи живот у Ади није био тежак само због опште послератне материјалне биједе него и услед тадашњег великог тлачења сељака у Бачкој огромним обавезама и порезима. У то вријеме у Ади је предсједник општине био родом из Изгори па су обавезе за Давидовиће биле знатно веће него стандардно, са објашњењем предсједника: "Нека знају ђе им је Митар осто!" Упркос томе кућа је као и док је Митар био жив, пружала гостопримство не само најближој родбини него и свим земљацима. Тако је на примјер послије рата више пута у Аду код нас долазио и Пеко Мастиловић. Та традиција је настављена и послије Љубичине смрти тако да су у кући нашли уточиште и најновији прогнаници Срби  из Крајине и остали у њој неколико година све док се нијесу скућили у Ади.

Љубица школује дјецу у веома тешким економским условима. Основну школу завршавају у Ади, гимназију у Сенти, а факултете у Београду. Љубичина велика радост била је што су јој сва дјеца са највишим успјехом завршавала школовање на свим нивоима. Тиме је она успјела и да оствари Митров аманет а и да им омогући оно што је њојзи лично, мада је то жарко жељеле,  било ускраћено услед разних несрећа живота.

Љубица се увијек храбро носила са свим животним недаћама, а претурила их је много преко леђа. Била је разборита и насмијана и кад јој је било тешко.

Сјећам се једног догађаја у јесен 1944. године. Љубицу позвали у партизански штаб који се налазио у кући Стевана Давидовића. Кад је дошла пред Стеванову кућу пред кућом је био професор Коста Грубачић са Баљака који је био главни у штабу.

Љубица је смијући се пришла рекавши  "Што ме зовете?". То је Коста разљутило како се храбро њему обраћа жена четничког команданта и наредио је да Љубицу затворе у нужник гдје је провела неколико сати. Мара је морала донијети малог Драгомира (бебу) да тамо сиса.

Последњи пут је  Љубица боравила у Врби у љето 1989. године. Разговарали смо о свему као да је предосјећала да је  то њен последњи боравак у Врби.

На крају ми је  рекла да су на видику политичке промјене, да обавезно организујем ужу родбину да пронађемо Митров и Чедов гроб што смо касније и реализовали. Нажалост тај дан Љубица није дочекала.

Испратио сам је до Херцег-Новог,  до кћерке Раде не знајући да је то последњи растанак.

Живот је завршила у болници у Сремској Каменици, ( која је недалеко од зграде бивше Домаћичке школе у коју је ишла као дјевојка), почетком фебруара 1990. године у 75-ој години живота.  Сахрањена је у Ади гдје су дјеца подигла споменик изузетио заслужној мајци која је успјела, под тешким условима, да их изведе на прави животни пут.

Оставила је крупна, незаборавна дјела по којима ће је ужа родбина увијек  памтити.

Митар и Љубица имали су три сина и кћер. Синове: Радомира, Благоја и Драгомира и кћерку Радмилу. Сва три сина су постала доктори наука, док је кћерка постала веома успјешан правник.

на огромне тешкоће. Ево једног од његових последњих рукописа.