Јегор Холмогоров
ЗАШТО НЕ ПРОГОНЕ НИ КИНЕСКО, НИ ЈЕВРЕЈСКО, НИ ЈЕРМЕНСКО ПИСМО већ само – ћирилицу

ОДУСТАЈАЊЕ ОД ЋИРИЛИЦЕ ЗА НЕКЕ ПОСТАЈЕ И СИМБОЛ ТЕЖЊЕ КА „ЕВРОИНТЕГРАЦИЈАМА“

Ћирилица је најпрогоњенија азбука на свету, а многима и – најмрскија.

Тако је момента када је настала, јер су тада Св. Константина-Ћирила прогониле присталице „тројезичне јереси“ које су сматрале да је хришћанско богослужење могуће само на три језика – на ивриту, грчком и латинском.

Тако је било и када су његовог брата, Светог Методија, Немци заточили у манастиру Рајхенау, а Ватикан забранио „словенску литургију“.

Тако ствари стоје и данас.

Демонстративно одустајање од ћирилице постаје симбол стремљења ка „евроинтеграцијама“…

Интересантно је да оваква мржња постоји само према ћирилици.

Нико од јапанских самураја, који су се успешно уденули у Запад, нити од кинеских комуниста, који се нису ништа мање успешно укључили у капиталистичко тржиште, не тражи да се одрекну од хијероглифа и свог слоговног писма.

Победник Песме Евровизије, Израел, све до данас се користи својим писмом и својим древним језиком који је у прошлом веку доживео прави процват.

Нико ни од Јермена и Грузина не тражи да се због „евроинтеграција“ одрекну својих писама.

Само су Руси и простор Руског света, заједно са другим народима који су сачували ћирилицу, под притиском антићириличне кампање без преседана која није од јуче.

Сви разговори о ћирилици почињу од тога да она и није ћирилица. Наводно, Свети Константин је измислио глагољицу коју је убрзо потиснула азбука коју је саставио Св. Климент Охридски, а коју ми називамо ћирилицом.

Хипотезу да је прво настала глагољица лансирао је истакнути словачки научник Шафарик средином 19. века, а за њу је било колико научних толико и религиозних разлога.

Свети Ћирило се у Шафариково време већ доживљавао као симбол словенског јединства и самобитности. Зато би признавање да је он створио писменост православних народа значила да је управо православље словенско хришћанство, а то није одговарало ни лично Шафарику, сину евангелистичког пастора, ни западним панславистима, који су се са подозрењем односили према православној Русији.

Зато је неутрална глагољица – коју нико није користио, а још је у формама имала подударности са латиницом – мирила западне, источне и јужне Словене, православне, протестанте и католике у улози „аутентичног Ћириловог писма“.

Међутим, теза да је „глагољица – Ћирилова азбука“ наилази на неразрешиве противречности.

Солунска браћа су имала задатак да учврсте византијски утицај међу Словенима који су већ користили грчко писмо. Зато нема одговора на питање: због чега би они измишљали несхватљиво писмо са елементима латинице уместо схватљивог и ближег грчком?

Питање је и како су се Ћирилови ученици, а он је већ после смрти био поштован као светитељ, усудили да униште већину књига са писмом које је наводно он створио, а и да му припишу азбуку коју није створио?

Глагољица је или словенско писмо, које је постојало пре Ћирила, или локална прерада ћирилице настала због прогона ћирилице од стране немачких „тројезичника“.

У сваком случају, постоје сви разлози да се сматра да је управо Св. Ћирило створио писмо које називамо ћирилицом. Ово потврђују и археолошки подаци.

Св. Климент Охридски, ученик солунске браће, којем заступници глагољичке теорије приписују стварање ћирилице, умро је 916-те године, а ћирилица до тог момента била свуда проширила.

Код Смоленска је нађен ћуп са ћириличним натписом који је настао најмање десет година пре Климентове смрти. А то сведочи да ћирилица није била Климентова новотарија већ раширеним наслеђем Св. Ћирила.

Руски језик је на ћирилици постао један универзалних језика светске културе и то – не упркос ћирилици већ управо захваљујући њој. Јер, ни један од суседних словенских језика није на латиници достигао ни близу такву културну висину и интензитет.

Уз сво уважавање, Сјенкевич није Толстој, Хашек није Достојевски, а Кафка је на чешком написао свега неколико писама.

Ћирилица се за руски језик показала својеврсном заштитном граматом, раздвојном линијом која је истовремено имала две функције.

С једне стране је била брана позајмицама из иностранства, па је руски језик, захваљујући њој, туђице или прежвакавао или их одбацивао.

Упркос свим новотаријама Петра Великог, ми не говоримо „викторија“ већ победа…

Притом, руском језику корисне позајмице ми себи можемо дозволити захваљујући управо ћириличном прекодирању. То позајмице се већ самим писањем на ћирилици већ напола русификују.

Наша ћирилична азбука је декларација наше цивилизацијске независности, она волшебна баријера која прави ограду око светиње руског говора и чува га од растварања у глобалном „пиџин-инглишу“.

Ћирилицу управо због овога љуто мрзе, чак и у Русији. Они који су уверени да је код „белих западних богова“ све боље.

Колико ли је само тона отрова и мастила потрошено на трактате… против ћирилице и на доказивање како би је било добро заменити латиницом.

Једном су то безмало и покушали.

У новембру 1929-теа Народни комесаријат за просвету Луначарског формирао је био специјалну комисију за латинизацију руског језика. Задатак је био јасно постављен: дерусификација, деклерикализација, раскид са азбуком која је „азбука самодржачког угњетавања, мисионарске пропаганде, великоруског национал-шовинизма… азбука национал-буржаске великоруске идеологије“.

Та комисја је већ била одлучила да је неизбежан „прелазак у најскорије време на „јединствено интернационално писмо“.

А само је латинична абецеда одговарала „задацима истинског интернационализма“.

Међутим, совјетске вође су се замислиле када су 1933. на власт у Немачкој дошли полудели национал-реваншисти. Помислили су: а шта ако пролетери без отаџбине не пожеле да штите своје бољшевичко руководство?

Тако је започео дозирани заокрет од интернационалистичког космополитизма ка „совјетском патриотизму“.

Пројекат латинизације био је затворен. Заједно са њим је угашен и покрет есперантиста чији поклоници су са поносом – на питање „Ко си?“ – одговарали: „Ја сам сатан“. То јест: члан САТ – Светског Анационалног Савеза…

Зато је Политбиро одлучио да се ћирилизују чак и језици оних неруских република СССР који су принудно претходно били преведени на латиницу.

Али, опет се около чује: ћирилица нам смета да се сјединимо са „цивилизованим светом“.

Фанатици латинизације признају да она не чува националне језике већ да их брише идући у смеру енглеског, а да је ћирилица језике неруских народа СССР водила ка руском.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018