Сава Крнета:
О збирци „Овај живот” Олге Стевановић Сјеклоће
(Граматик, 2017)

 

Збирка „Овај живот” Олге Стевновић Сјеклоће јесте магијским дахом и гласом враћање овом строваљеном животу узвишености и светости које су му намењене. Супстрат, основна подлога збирке је препознавање савечног. Језички, естетички, онтолошки, аксиолошки, свеобухватно, разноликост божанских манифестација, некад процурела из религије, овде се је на непатворен, Олгин начин, опет нашла у јединству. Религаре, поновно повезивање, основа је сваке религије. Преци и нација су тек неки жљебови овезивања, али ту су и канали енергије колективног. Наши преци нису у неслућено јакој вези само са нама већ и са својом околином, васцелом васионом, као што смо и ми сад, или како би требало да смо и ми сад. Архетипско, велике синтезе.

Олга је издвојена и усамљена, исихаста, ван књижевних клика и свита. Сва је у препознавању вертикале по којој је, несвојевољно, сишла у своју чулну стварност коју опевава из пете димензије-јединственог поља сила, менталног времена, простора и осталих својстава свести, снова, неслућеног које познаје древна мудрост:

„О чему ћути”

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

„о петом годишњем добу тајном

у сваком од четири

о петој посвудашњој страни света” (стр 118)

Није ли то она димензија мања од језгра атома, а у коју се може сместити највеће? Олга поставља суштинска питања поштујући теолошко правило да се о Вишњем не говори оно што Он сам о себи није рекао. Сва од питања не пита, нема код ње конфликта између вере и разума, јер зна да је познавање божјих енергија ограничено пре свег због ограничености људског језика и то је за њу „стање духа растргнутог божанства”, „кошмар без краја из којега нема пробуђења/осим откровења” (110. стр).

Олга пише са одра, али који је пре зачећа и не зачећа у материној, већ у пра-океанској плодовој води.  Овој поезији треба дорасти, па са њом узрастати препознавајући душу која, старија од материје, снује своју материју, своје оваплоћење. Борхесовски, Хамвашевски, Румијевски је овде слито историјско време у космичко безвреме, антивреме, шта ли:

„тутњи у магли над водама пре постања

док у мраку утроба у плодовој води праокеанској

поступно и споро душе снују

удове и органе заметака и клица

за телесни свој боравак у земаљском свету” (130. стр)

Процес стварања је сталан :

„У сваком зачећу

Постање раздваја светлост од таме” (79. стр)

Кроз целу збирку се провлачи, а можда је то и њена основна тематска нит, мисао да Бог непрестано ствара, уздржава и раствара, а само постојање да се на „разбоју дисања тка” (107. стр)

Успавани смо већ зачећем, смрт ће нас разбудити, происходи да смрт креација је:

„Али обузети мором оном што нас

из мајчиних утроба дочекује

за живота ми се не будимо”(85.стр)

Врзмам се по свом напабирченом знању о традиционализму, креационизму (Аристотел ли), стоицима, Тертулијану, Бергсону (исконска целовитост-стварност ту путем интуитивног бљеска). Да л за Берђајева вечност није време, него квалитет? У првом човеку, прабићу, живела је „ јасна свест о божанском пореклу. Древни човек је хомо аетернус, вечни човек и да је тај човек поседовао „космичко достојанство”, да је древни човек био „божански човек”, а не примитивни човек, размишља Хамваш. Пева ли то и Олга о одлагању враћања у свој древни облик, у „древну хармонију света”. Где ли се све одјеци не губе и налазе и њеним питањима некако једноставно поравнавају. Но и без ових енциклопедијских имена, и овде непоменутих, а најмеродавнијих, учења наших Светих Отаца („Бог се открива у творевини својим енергијама, а оне дају могућност уздизања ка Богу као према извору свега што постоји“, учи Свети Василије Велики), Олгина поезија је питка сваком ко има снаге, или воље, или дара за осаму како би се вратио себи или оном делићу себе који није пристао на примитивизам, себи који чека „одложени живот”.

Андрић вели да „од ретких уживања које човек има од сопственог дела, то је налажење аналогије код других писаца” као „дубоке и неслућене везе са сродницима”. Посветом „Баште сезове боје“ - писмом мртвом другу, Зији Диздаревићу , страдалом у Јасеновцу, Ћопић  рачуна на непознатог читаоца као духовно најприснијег сродника, као и сваки писац, уосталом: „Драги мој Зијо, пишем ти ово писмо иако знам да оно неће стићи до свог адресанта, али се тјешим тиме да ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу“. Тако, а и са пренатално јаком везом између леве и десне мождане хемисфере, Олга Стевановић Сјеклоћа је у сродству са филозофима самоће још од учења Тао-а, неподводљива под „женско перо”. Она припада најбољима врсте, а не пола. И пева  за најбоље врсте - који слуте да је њихов живот овде само преноћиште:

„Зашто се у изненадној великој радости плаче

Њена нахочад тада заједно са њом

одблесци смо далеке иза последње сузе

и даха насмејане Истости

коју овде под све ређим и све блеђим звездама

у скученом устајалом коначишту не осећамо

И одакле овај повремени уздах

као да се сопствено биће у далеком прогонству

под еонским заборавом бори за дах”(111. стр)

„У изненадној великој радости”, дакле а, такође, у првом стиху једне друге песме (125. стр) изненаднa је „жива тишина”. „Изненадна” је заправо трен, благодатна манифестација, мистериум фасцинанс у ком се овај живот ослика као

. . . . . . . . . „издужено острво

у безобалном океану

Острво- привиђење

од мразних кристала на прозорском окну

чаробна све блеђа слика која се отапа

и пре задњег даха”

Песма са 114.стране,  постструктуралистички  ( без подвргавања довољној анализи, због губитка значења) тражи да цела буде цитирана:

„У дугим поларним ноћима у земуницама од леда

у пустињама и пешчаним олујама опстају

и у затишјима између смртничких невоља

радују се чак и таквом животу

Радујући се њему радују се уствари чему

Као да мимо свог знања жеље и намера

у незамисливу даљину или још неоткривену близину

светова и времена стреме

ка постигнућу нечег што не потиче

из људског ума и хтења

Као да је живот према таквој мети одапета стрела

којом се и лососи уз речне брзаке и водопаде

кроз глад јачих пробијају не марећи за цену

и смоква опстајући на стрмини раствара стену

и узраста бор насупрот земљиној тежи

и узмасима крила соко јој се отима у висину

и руски ратник уз одговор:

„Свеједно други за мном стижу”

излази уз кишу куршума на чистину

Не бројећи тренутке и еоне

и упркос готово свему што људска врста чини

свим живућим неко даноноћно истрајава да се то

неземаљско постигнуће на земљи обистини

И расуту свест стрпљењем усмерава

да се то увиђа и саопштава”

„Јер нико се не рађа сасвим”, вели Олга у претходној збирци, „Пето годишње доба”. Значи да нисмо сасвим пали, од овог живота зависи да ли ћемо се откинути од бесконачности и овде скончати. Не може нас привлачити нешто чега нема, што није. Она јабука из раја није сасвим поједена? И шта је са семенкама! Један део нас је изван пролазног, земног, палог. Један непали део може се ојачати „тесном стазом”, али је лакше тандркати ширим путем, не бдети. Олга нас питањима самој себи и прећутаним одговорима преслишава и учи да одговор у књигама, сем у једној, не постоји и да од нас зависи да ли ћемо, судњег дана, кад оживе наше матрице, поново бити скрућена енергија и да од тога тренутка, због којег је Кнез Лазар причестио војску у Самодрежи, зависи наша вечност. Њена упоришна тачка је у кћерима мудрости. Она се хвата за било коју са небом непрекинуту нит верујући да ће се спасти, да човек ма и једним делићем бесмртан може остати, поново постати бесмртан, да овај живот може бити само шав, зашивање попуцале бесмртности. А у школи су нас већ на „Гилгамешу” учили да човек, ма колицко смртан, не може бити бесмртан, па био краљ Урука, ма се запутио преко вода смрти да нађе траву бесмртности и ма нашао траву бесмртности, и на чему нас све, кроз светску књижевност нису обесхрабривали да нема, ама баш никаквог, превоза за у вечност.  Обожење у овом животу је и идејно спорење  Борхеса који каже да је био Хомер, сад да је Борхес који ће бити Сви,“бити Нико“. По Олги, вечност је срећа које смо се одрекли, коју смо окрњили својом палошћу и која се нас сећа и „чезне за нама можда и више него ми за њом“(113.стр.).Тамо смо недостатак. Та истост са вечношћу су, у овом животу, срећно детњство и сви тренуци „порива“ не среће, него сетне радости: „На голој времодерини опстаје неуништиви порив“ “...све живо/и дубоко црно и неизлечиво да се преобрати/у радост која превазилази ум и речи и од које/срце пресвисне од милине“(112.стр.),“Али музиком каткад старинском песмом/младог грла из небилог ил ишчезлог света/то заборављено нас се сећа“(109.стр.):

„Дивоте у које се више не верује

о којима нико више и не сања

однекуд зову вапију за нама

и празнина из које су истргнуте

у одазив радосно одзвања“(98.стр.)

„Ал нико од нас неће имати снагу / која се славујима удвара“, певао је Мињковић.

У циклусу „Мајстори певачи“, којем би за мото пристајао Миљковићев стих „кад исто је певати и умирати“, и птице, и трава, и дрвеће, и облаци су у дослуху са Творцем, али не и људи обузети „пролазним тричаријама“ које их „глођу као псето одбачену кост“.

И најрадоснија песма и најжалоснија запевка из исте су муке – да се надомешта, а не да се надомести, да се преброђује, а не да се преброди, јер нити се може пребродити, нити се може надоместити, реч је о трајној радњи, стању и збивању који су начини одлагања, валери сете “приче у коју смо пали“, а која се зове живот.

Многе Олгине мисаоне дескрипције о палости људског бића пословично звуче и значе, нпр.: „Зашто је најстарије и најдубље трајно осећање/ људског рода да нечега нема (108.стр),“Свако од нас свакодневљем затрпава/сопствену и смртну рану тињајућу у примирју/а на ратиштима врелу и крваву/њен је ово живот њој смо на рођењу позајмљени“67.стр), у песми са 59,стране и фетус има облик заблуделог сина који „на коленима  пред оцем моли за милост“.

Песма са мотом из „Откровења Светог Јована Богослова” је о каквоћи везе са бесмртним –„ нејасно осећање немира струјећег из позадине свега што се животом назива”, „бледи навештај нечијег присуства”...

Андрић у „разговору са Гојом” пише да је прави уметник „сумњиво лице”,  преиспитује се, двоуми, „маскирани човеку у сумраку”. Ако је поезија „контемплативна стаза самоповратног типа”, онда се та самоповратност у Олгиној песми уочава и постављањем питања, самој себи, а као одговор на мото песме који је овде узет такође као питање - понуда да се врата отворе. Овај својеврстан мајеутички метод, чини да је и Олгина синтакса особена. Њена питања су страшна кушања, и нису реторичка, нижу се разним упитним начинима. У једној песми експлиците (125. стр) „жилава биљка лоза свијена у упитни знак”. Логички акценти, смисаонице су на упитним речима, а и када упитних речи нема, интонација је упитна:

„Како тај немир не јењава а ја се не досећам

одакле надолази и шта означава

кроз мнење да ми се то причиња или да сањам

пробија се помисао да „(ли)” то неко куца на врата

Али не знам где су на којој страни света

ни како се отварају

Ни да ли ћу кренути према њима

Не успевам да смогнем снаге или не желим

или из сасвим друкчијег

још непознатог разлога одлажем сусрет

који можда одувек предстоји

који се можда и призива али нечујно

на неком мутном дубоком дну

Одлажем живот ко зна где прекинут давно

и препуштам се овом успореном тумарању

Колико још дуго треба да траје

то нелагодно осећање тај повремени

нечујни звук па да се из дубине

овог безобличног несванулог стања расаним

освестим стигнем до тих врата и отворим их”

Олгина природа је умна, а, ама свака њена песма је и врхунски интелектуална вежба, ни разуђен, ни загушен, потпуно јединство ознаке и означеног, речју, склопом, стихом. Недовољност и недореченост људског бића овде је притиснута до кристализације у тврдоћу масе дијаманта, по густини рефлексија, њиховом великом индексу преламања, фасетама, али и по провидности пропорције у структури песме. Избрушено, исполирано, чега Олга и није свесна, јер је то и њеном иманенцијом и објавом - одозго, и спознајом и занатом-одоздо. Медитативно, дискурсивно и мистички интуитивно. Достојанственог ритма. Олгин и најдужи стих нема неносиве речи, сваки епитет је јасан и неопходан, иако тематски тежак материјал. Честа опкорачења и неинтерпункција  у вези су са невидљивом арматуром стабилног здања:

„. . . . . . . . . . . . . . . . одлажем сусрет

који можда одувек предстоји”

Упитна интонација не појачава емоцију чак ни кад је у функцији анафоричности у нпр. песми са стр. 18. „Распродаја старог света јагма за свако стабло сенку”, која је о изгубљеном споју са човеком, са собом, са природом, са истином, и која је најузвишенији чин одбране српског језика и српске свести. У духу је писма индијанског поглавице председнику САД, с краја осамнаестог века, а овде и данас иронија, већ у првом стиху алузија-зашто јагма, кад је распродаја, ко се јагми, ко ли распродаје? А потом о поништеном: самилости, сигурности бића ишчупаног из завичаја, закону срца, безусловности човековања, породици, традицији, оданости вери, обичајима и тиме  „широј завичајности”, домовини. Лирском привилегијом поезије, вештином избора детаља који дају осећање присности, њиховим повезивањем у слике, све је то изнесено на ширину историјског простора и времена:

„за сусрет с мудрошћу из прича и снова

за преље и ткаље у покрајњој соби из које изаткане

птице с дрвета живота у радост и сузу одлећу

за мрклу зимску ноћ и шиштање ледене сиге низ реку

за дивље гуске што прелећу у бајку

превисоку и предалеку

остављајући нас у мраку недорасле и саме

за дубоки сеоски снег и спори наук

трпљења и стрпљења”

Ова песма је задушнички помен, ходочашћење, славословљење свему што је песникињу изнедрило, одржало и опесмило „усред”, стихом Миодрага Павловића,” овог рата који сећање брише”. Олгин основни тон је тон мудрог посматрача. Преболела непребол.  Аналогно сетих се Исидориних речи да је „све биће народа у његовом језику” и да је Госпа Нола „имала ону севдалински једну сузу која стоји у оку непомично, светли, нити отиче нити усахњује”, а тиме чиме Олга постиже тако стабилну (попут Нолине сузе ) и велелепну архитектуру стиха, песме, циклуса, збирке, симетричношћу, паралелизмима, синтезом различитих душевних стања, итд, посебно се треба бавити. Погледајмо само из микројезичког, фоностилистичког угла сам почетак збирке, прве песме, која се, да ли с правом, најчешће узима за програмску:

„С прага наше куће којом се завршавало село

и почињала дивљина видела се речна долина

и источна падина Гледићких Планина

иза којих је у сутон успорено и наочиглед свих

залазила наша велика дневна звезда

Нисмо знали да нас је повлачила са собом

и у чему смо све изван дневног хоризонта

поостајали уплетени”

Чини се наративни тон, опис за инспирацију најреалистичкијем сликару. Антејска ужљебљеност у небо и земљу, а то што врхуни ове једноставне, еуфоничне стихове о виђеном оком детета, постигнуто је пре свега струјним, зујавим, а у фонологији која све посматра у паровима, парњацима –безвучним „с” и звучним „з” (четири та гласа). Првим стихом са прага куће навештен струј живота кроз зуј детињства. Велика је то фреквенција „с” и „з”, у односу на укупан број гласова у првом стиху, а вокали су иначе у језику чешћи од невокала, па овом алитерацијом, обогаћеном меким и топлим „ћ” и „ш”, и онај ко не зна наш језик осетиће расположење, а асонанцом од учесталог, компактног, ниског, лако изговорљивог „а” (пет пута), и средњих или неутралних по висини „е” (четири пута) и „о” (четири пута) подражава се безбрижност детињства. И даље, у другом и трећем стиху:

„и почињала дивљина, видела се речна долина

и источна падина Гледићких Планина”

атмосферу мења асонантност високог по тону гласа „и” (11 пута). На микроструктурном језичком плану како заобићи песме са 10. и 11.стране, или бар неке из њих стихове са доминантним једним од дванаест фонолошки дистинктивних фактора, назалношћу, а ради се о гласу „м“, његовој муци да се отвоти, да се ваздух из плућа кроз уста, а не кроз нос, ослободи, да се двоуснена препрека уклони,  имплозија и експлозија у мукли прасак претвори како би гласови иза потекли: “Немир под именом немир умор и морање“, „ увиремо у Црно Море/ Са умором и морањем мором и умирањем/ немилом значењском родбином њеном/свих Морава и мора“. Да не намећем рецепцију, хоризонт очекиванја тиче се читаоца, овакав приступ нек је само за пример  на језичком микро плану, без претензије за фоно и морфо стилистичку анализу.„Утисак долази од гласова”, сложио би се Хајне. Ово тек гутљај, дегустација. Поезија сама по себи, а башка оваква прилика, није за фрагментарни, фактички, филистарски, раздробљени начин, већ за целину слике, доживљаја, утиска, па нећу ни о Олгином особеном контрасту и контрастацији, али ћу о том упутити на песме са 112. и 107. стране, нећу о симболима, метафорама, функционалности и густоћи њених поређења, али ћу упутити на песму са 125. стране, нећу о апострофама, али ћу упутити на песме са 100., 121., 125. стране... и на полифоност уздуж и попреко збирке.

„С прага наше куће којом се завршавало село

и почињала дивљина видела се речна долина

и источна падина Гледићких Планина

иза којих је у сутон успорено и наочиглед свих

залазила наша велика дневна звезда

Нисмо знали да нас је повлачила са собом

и у чему смо све изван дневног хоризонта

постајали уплетени

Из тог незнања кроз густо зеленило њива

врба и топола приспевала је Морава Западна

наша земаљска река у коју као да смо

из плодове воде падали рођењем

Било нас је четворо”

„Ако икада умрем, не, не реците нестао је/јер Сунце на једну страну зађе/ на другу изађе”, пева велики, Олгин, Руми.

Та „дневна звезда”, Сунце, повлачило је са собом тамо где је настављало бити дневна звезда, допевава Олга, али оставља акценат на оном што није повучено, у чему се је „поостајало” и управу ту, као велики прозни класици што мотивишу радњу, мотивише крај песме у коме ће загонетна збиља, постмодернистички изронити у свој сигнал-сан, исту загонетку, а сада сном умножену и у томе је мајсторство, склад, чврстина брилијанта, брушеност и полираност, прескупе каквоће, а тако лако, једноставно.

Детаљ сна (из прве песме),нпр.  радњу и идеју когнитивном метафором (дечаком) враћа у неку дубоку форму која симетријски , концентричним круговима,  попут прича парабола, нуди омилију да је свака ужљебљеност у овоземно несигурна и привремена, „зиданица на песку”, те је дечак из Олгиног сна  у некој сањаној ми истини, порастао у оног младића Исхака из Мешиног „Дервиша”, који се није затворио у своју муку, већ се одлучује за неизвесно, за ризик слободе. Надтекстуално, затворени простор је претња. Слободан човек, а детињство је само по себи такво, припада отвореном простору,  несвесно смртности безвремено је, из њега, вели Олга: „израњамо у време“.  У песми је све то некако инверзивно, одгонетање сна па сан. Олга пред крај саопштава да је реч о сигналу, сну, који се за разлику од симбола тиче времена и мења се. Али овде и сан постаје, као и дечак у њему, и симбол, простор, време-простор, не мења се, понавља се после педесет (овде), или, није важно колико година, и, и, и...,

А „Морава Западна је стизала одлазећи”

Па апострофира персонификованом апстрактном квалитету, даљини :

„Даља од смрти и ближа од свега даљино

која чекаш непрестано”

и ту где мелодијски покрет, интонација и израз одају и где би се уклопио онај из „ Коштане” глас што „с’с месечину се лепи”, или пусто Сремчево, Олгин достојанствени отклон проницљивим питањем о важном детаљу, дескрипција, и метафора, сливене у алегорију –загонетку:

„Даља од смрти и ближа од свега даљино

која чекаш непрестано шта је то из тебе

једног давног преподнева унео у наше животе

шестогодишњи незнанац док је уоколо

зревала пшеница и зелена кукурузна војска

уз резак звук мачева

борила се с невидљивим душманима

У вече збуњеног ветровитог дана који негде

уз све друге растући траје дивљи мали туђинац

на силу окупан и положен у постељу

док га покривам и ушушкавам

хвата ми се око врата ко у доскоку преко понора

разјапљеног изненада

Одлутао без трага ускоро јавља се после пола века

ноћас у сну поновљена загонетка„

Олгино детињство већ с почетка збирке живи је доказ да „имамо писаца који се хватају за завичај и наткриљују земни шар стихом и духом”, за разлику од оних „који би да обухвате цео свет, а не могу ни завичај” (С. Б. Агнон). Успут упућујем на мотив детета и детињства и одблеске огњишта у песмама на страни 14, - „над колевком прамајко”; 86. - „Шарени жамор деце и цвећа/детињство ја сам ван”; 93. -„пожурујућим пребегом ка одраслима/заборављамо дете у себи”; 101. –„С вечери раног четверочланог детињства” ;126. - „А ипак у узаврелости светског котла огласи се/повремени дечји усклик и птичји клик „ и 128. - „Ове зиме некадашње завејано детињство/ сања као да се сећа”; а могло би се узети да је и последња песма збирке о безазленом, безгрешном детињству као материји,  о детету у сваком правом човеку, вечитом, „Од Еве и Адама старијем”.  Немање „ничег старог под сунцем“ тако је у збирци дато и кроз слике и доживљаје  сопственог детињста , а немање „ничег новог под сунцем“ и кроз мотив истости- синегдошку фигуру детета (парс про тото) - детиљство као укупну свагдашљу енергију детиљства: “Дете чијим сам рођенњем у праскозорје/времена и света рођена и ја/трчи светлим и зеленим пољима/којих нигде више нема“(14.стр) .

На етички аксиолошком, идејном плану збирке, Олга пева из духа општости, саборности као обележја цркве (Никејски „Символ вере“, „Црква је саборна и недељива јер је у њој Христос“).Она пева из укупне енергије бола и кад је смрт властитог детета у питању није суспрегнута и личана него свеобухватана и отворена (циклус „У међуречје-неизречје“):

„Слушајући глас ове жене која пева

о непреболном схватам да сам

одувек туговала за тобом

чак и пре него што сам те родила

И не само ја

У сетној свирци и попевкама

широм света и времена

многи су и не знајући

заједно са ном патили за тобом

Ако би птица у ноћи крикнула изгубљено

неко некога дозивао узалудно

у великој даљини борила се

да не утрне усамљена звезда

ако би јесењи ветар ко зна за чим

бугарио неутешно или тишина

даноноћно ишчекивала заборављена

а тек дан сваки у сумрак одлазио наповратно

-сада знам све је то била жалопојка за тобом“ (74.стр)

 

Песме су без наслова, а у садржају су по почетном стиху. Сваки циклус завређује да је издат као посебна збирка, а девет их је, од којих је један посвећен ћерки, покојној Ивани, чије вињете и украшавају збирку. И нема ни једне песме која није кадра држати вредност целе књиге, свака је антологијска, а бављење Олгином поезијом увлачи у олгологију. Збирка је по свему препознатљиво Олгина, једновита и са претходним њеним збиркама, а то су: „С оне стране”, „Привикавање на таму”,  „Прозир”, „Пето годишње доба”.

Скупоцени ћилим ткан сабијањем најквалитетније пређе у који је пожељно чешће и нетремице загледати и на „пусто острво” га, неподеривог, са собом понети и корачајући понављати: „Одлажем сусрет који можда одувек предстоји”.

„Одлажем живот ко зна где прекинут одавно”- стих у чијем ритму данима дишем и ходам, и цела изједна Олгина поезија, са свим својим аспектима, није ли најсмисленији начин „одлагања живота”, и рука на кваки кад је већ ушао Који је куцао?