Раде Антонијевић
629. Видовдан у Крушевцу

 

Рационалним разлозима не можемо објаснити зашто је небо плакало три дана и три ноћи док су трајале Видовданске свечаности у Крушевцу, лета Господњег 2018.

Патријарх српски Иринеј служио је видовданску литургију у пречасној цркви Лазарици, уз саслужење крушевачког владике Давида, са свим монаштвом и свештенством ове епархије. Иако наткриљена кишобранима, велелепна и богоугодна је била овогодишња видовданска литургија. Парохијани свих крушевачких и околних цркава, хор, војници и официри (војни и полицијски), политичари, привредници, уметници и просјаци испунили су Порту лазаричку. Причестило се доста верника. И проповед патријархова била је смиреноумна. Поменуо је све жртве српске, од Косовске битке до данас, и молио се за душе њихове. Више пута поменуо је и данашње страдање Срба на Косову и Метохији који још увек живе под окупацијом у арнаутском, америчком и европском ропству, али ниједном није бар окрепио српски народ да не дигне руке од ових светих српских земања и своје поробљене браће и сестара у њима. Помену је и српска празна села у највећем делу Србије, нерађање деце, одлазак младих у туђе земље и трагично предвиђање да ћемо ускоро бити мањина у сопственој земљи. Бираним речима, његова светост, архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски поменуо је све, ама баш све жртве и трагедије косовске и српске, и Косовску вечеру, и жртвовање кнеза и свих витезова, косовских подвижника, властеле и простог народа, и наизуст казао стихове Шантићеве песме „Остајте овде“, али не и разлоге зашто се Српчад не рађају, зашто млади напуштају отаџбину, ни значај Косовског завета ни речи Кнежеве клетве, бар као идеале одбране Србије и светих земаља Косова и Метохије које ми данас не бранимо него издајемо. По томе нам је личила патријархова видовданска проповед пред  дворском црквом кнеза Лазара у Крушевцу на честе, претерано кооперативне са захтевима непријатеља, актуелне дефетистичке говоре председника Србије које свакодневно преносе поданички медији.

„Шта је ово има неко доба // што су наше горе замучале, // не одлежу ратним покличима“, питао би се Његош, српски песник Косовског завета. Питамо се и ми задојени тим заветом и косовском епопејом, поготово што наш председник и министар војни често изјављују да смо „највећа војна сила у региону“. Ово питање нас није напуштало ни док смо корачали у процесији до Споменика Косовским јунацима, ни док смо давали помен овим бесмртним подвижницима. Ни овде патријах не помену Косовски завет ни Кнежеву клетву.

После шест векова врати се свом двору и часна и верна жена честитога кнеза, мајка осмеро деце њихове, међу њима и витеза Високог Стефана, чијем се јунаштву и непријатељ дивио, образованог деспота, државника и песника српског, мудре Маре, удате за Вука Бранковића, господара Косова, и песникиње Јелене, удате за Балшу, господара Зете, и трагичне Оливере која је дата у харем убици свог оца као залог за слободу Србије. Врати се књегиња Милица у свој град Крушевац у лику монументалног споменика вајара Зорана Ивановића који јој овдашњи Крушевљани подигоше у паркићу поред  Старе пијаце, где народ свакодневно долази, на почетку Миличине улице, на улазу у порту пречасне Лазарице, где је споменик кнезу-мученику Лазару. Тако је Крушевац комплетирао српски акропол косовске епопеје: Црква Лазарица, Споменик кнезу Лазару, споменик књегињи Милици и Споменик Косовским јунацима, све у једној линији од свега триста метара, изузетно значајан Србима Косовског завет (као четири оцила у грбу Србије), посебно Крушевљанима - и по значају и по лепоти.

Оста  жал следбеницима Косовског завета што ни градоначелница Крушевца ни патријарх српски ни при откривању овог прелепог споменика у својим надахнутим и умним, свечаним беседама не поменуше ни Косовски завет ни Кнежеву клетву. Постајемо претерано кооперативни с нашим непријатељима који нам отимају свету српску земљу Косово и Метохију и поробљавају најчеститији део нашег народа. Уместо стихова Косовског завета и Кнежеве клетве пред овим новим светим спомеником чусмо стихове извесне савремене српске песникиње Љ. Х. Ђ.: 'Од првог корака следим твоје стопе, Књегињо', а ми, савременици наречене песникиње, сведочимо својим животима да је следила стопе комунистичке вождинице Мире Марковић. Засмета нам и што не могасмо тог свечаног часа фотографисати тек откривени, заиста блистави споменика књегињи Милици, без заклона крушевачких пјевуна и полувековних уредника који нагрнуше да се сликају испред књегиње.

Лиле су непрестане кише и при отварању изложбе „Моја ћирилица“ Олгице Стефановић, и при извођењу програма посвећеног завршетку Првог светског рата који се морао одржати у Крушевачком позоришту, уместо на зидинама Лазаревог града, у порти Лазарице, поред Митрићевог Споменика кнезу Лазару, како је било предвиђено. Лиле су кише за све време видовданске литургије, процесије, давања помена Косовским јунацима и откривање Ивановићевог Споменика књегињи Милици. Лиле су и по ћивоту кнеза Лазара кога су носили официри Српске војске. Плакало је Небо! И Бог је плакао над данашњим Србима и Србијом и полатиниченом Крушевцу! „Ко има очи видео је; ко има уши чуо је“ да се Бог драги на Србе расрди што се не придржавају Косовског завета. Стигла нас је  Кнежева клетва. Господ нас опомиње апостолским гласом:

„Не вуците у туђем јарму!“

 

На Видовдан, Господње 2018.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018