Раде Антонијевић
629. Видовдан у Крушевцу

Рационалним разлозима не можемо објаснити зашто је небо плакало три дана и три ноћи док су трајале Видовданске свечаности у Крушевцу, лета Господњег 2018.

Патријарх српски Иринеј служио је видовданску литургију у пречасној цркви Лазарици, уз саслужење крушевачког владике Давида, са свим монаштвом и свештенством ове епархије. Иако наткриљена кишобранима, велелепна и богоугодна је била овогодишња видовданска литургија. Парохијани свих крушевачких и околних цркава, хор, војници и официри (војни и полицијски), политичари, привредници, уметници и просјаци испунили су Порту лазаричку. Причестило се доста верника. И проповед патријархова била је смиреноумна. Поменуо је све жртве српске, од Косовске битке до данас, и молио се за душе њихове. Више пута поменуо је и данашње страдање Срба на Косову и Метохији који још увек живе под окупацијом у арнаутском, америчком и европском ропству, али ниједном није бар окрепио српски народ да не дигне руке од ових светих српских земања и своје поробљене браће и сестара у њима. Помену је и српска празна села у највећем делу Србије, нерађање деце, одлазак младих у туђе земље и трагично предвиђање да ћемо ускоро бити мањина у сопственој земљи. Бираним речима, његова светост, архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски поменуо је све, ама баш све жртве и трагедије косовске и српске, и Косовску вечеру, и жртвовање кнеза и свих витезова, косовских подвижника, властеле и простог народа, и наизуст казао стихове Шантићеве песме „Остајте овде“, али не и разлоге зашто се Српчад не рађају, зашто млади напуштају отаџбину, ни значај Косовског завета ни речи Кнежеве клетве, бар као идеале одбране Србије и светих земаља Косова и Метохије које ми данас не бранимо него издајемо. По томе нам је личила патријархова видовданска проповед пред  дворском црквом кнеза Лазара у Крушевцу на честе, претерано кооперативне са захтевима непријатеља, актуелне дефетистичке говоре председника Србије које свакодневно преносе поданички медији.

„Шта је ово има неко доба // што су наше горе замучале, // не одлежу ратним покличима“, питао би се Његош, српски песник Косовског завета. Питамо се и ми задојени тим заветом и косовском епопејом, поготово што наш председник и министар војни често изјављују да смо „највећа војна сила у региону“. Ово питање нас није напуштало ни док смо корачали у процесији до Споменика Косовским јунацима, ни док смо давали помен овим бесмртним подвижницима. Ни овде патријах не помену Косовски завет ни Кнежеву клетву.

После шест векова врати се свом двору и часна и верна жена честитога кнеза, мајка осмеро деце њихове, међу њима и витеза Високог Стефана, чијем се јунаштву и непријатељ дивио, образованог деспота, државника и песника српског, мудре Маре, удате за Вука Бранковића, господара Косова, и песникиње Јелене, удате за Балшу, господара Зете, и трагичне Оливере која је дата у харем убици свог оца као залог за слободу Србије. Врати се књегиња Милица у свој град Крушевац у лику монументалног споменика вајара Зорана Ивановића који јој овдашњи Крушевљани подигоше у паркићу поред  Старе пијаце, где народ свакодневно долази, на почетку Миличине улице, на улазу у порту пречасне Лазарице, где је споменик кнезу-мученику Лазару. Тако је Крушевац комплетирао српски акропол косовске епопеје: Црква Лазарица, Споменик кнезу Лазару, споменик књегињи Милици и Споменик Косовским јунацима, све у једној линији од свега триста метара, изузетно значајан Србима Косовског завет (као четири оцила у грбу Србије), посебно Крушевљанима - и по значају и по лепоти.

Оста  жал следбеницима Косовског завета што ни градоначелница Крушевца ни патријарх српски ни при откривању овог прелепог споменика у својим надахнутим и умним, свечаним беседама не поменуше ни Косовски завет ни Кнежеву клетву. Постајемо претерано кооперативни с нашим непријатељима који нам отимају свету српску земљу Косово и Метохију и поробљавају најчеститији део нашег народа. Уместо стихова Косовског завета и Кнежеве клетве пред овим новим светим спомеником чусмо стихове извесне савремене српске песникиње Љ. Х. Ђ.: 'Од првог корака следим твоје стопе, Књегињо', а ми, савременици наречене песникиње, сведочимо својим животима да је следила стопе комунистичке вождинице Мире Марковић. Засмета нам и што не могасмо тог свечаног часа фотографисати тек откривени, заиста блистави споменика књегињи Милици, без заклона крушевачких пјевуна и полувековних уредника који нагрнуше да се сликају испред књегиње.

Лиле су непрестане кише и при отварању изложбе „Моја ћирилица“ Олгице Стефановић, и при извођењу програма посвећеног завршетку Првог светског рата који се морао одржати у Крушевачком позоришту, уместо на зидинама Лазаревог града, у порти Лазарице, поред Митрићевог Споменика кнезу Лазару, како је било предвиђено. Лиле су кише за све време видовданске литургије, процесије, давања помена Косовским јунацима и откривање Ивановићевог Споменика књегињи Милици. Лиле су и по ћивоту кнеза Лазара кога су носили официри Српске војске. Плакало је Небо! И Бог је плакао над данашњим Србима и Србијом и полатиниченом Крушевцу! „Ко има очи видео је; ко има уши чуо је“ да се Бог драги на Србе расрди што се не придржавају Косовског завета. Стигла нас је  Кнежева клетва. Господ нас опомиње апостолским гласом:

„Не вуците у туђем јарму!“

На Видовдан, Господње 2018.