Миланка Кузмић
БОРИ СЕ ЗА СВОЈА КРИЛА, ЈЕР НЕБО НИЈЕ ГРАНИЦА

 

Пробудио је тупи бол у глави. Полако је отворила очи и погледала око себе. Налазила се у непознатој соби. Зачула је кораке, а затим се врата собе тихо отворише. У собу је ушла жена у бијелом одијелу. Схватила је, налази се у болници, али како је доспјела ту.                                                                                                                              „Како си Милице?“ зачула је тихи глас медицинске сестре. Само је простењала, а онда се сјетила свега. Били су у дворани за физичко васпитање. Весела граја њених другова и другарица одјекивала је двораном. Осјетила је оштар бол у грудима, након тога тама. Више се ничег не сјећа.                                                                                                     „Молим вас, реците ми, шта се десило, откуд ја овдје?“ прошапутала је.                      „Не брини Милице, доктор ће ти све објаснити.“

Врата се поново отворише. Угледала је своје родитеље, иза њих је ушао у собу мушкарац у бијелом, доктор. Мајка узе столицу и сједе поред кревета. Отац полако, некако превише њежно узе њену руку међу своје дланове. Поносан и снажан човјек, сада је изгледао другачије, сломљено и тужно. Слутила је, предосјетила да се иза крупног скривеног погледа, крије нешто ружно и тешко.                                                                                                                                   „Милице, ја сам доктор Радишић, Оливер Радишић. Како се осјећаш Милице?“  Само га је нијемо погледала. Није имала ни снаге, нити воље да било шта каже.

„Бићу искрен са тобом. Већ сам разговарао са твојим родитељима. Ти си сада велика дјевојчица, и можеш да разумијеш неке ствари“.                                                 Ишчекивала је, слутила невољу.  Само је полако климнула главом.                                                           „Милице, нажалост морам да ти кажем, болујеш од леукемије“ коначно је доктор рекао.  Није могла, није хтјела да вјерује у оно што је чула. Била је ученик медицинске школе, већ је чула за ту болест, знала је шта та болест са собом носи, али је вјеровала да се дешава другима, не њој. Погледала је оца. Гледао је негдје на страну и хладним длановима стискао њене руке. Затим је погледала у мајку. Тражила је утјеху, жељела је да чује ријечи спаса, да чује да су доктори погријешили. Умјесто тога угледала је сузе на мајчином лицу, сузе којих вјероватно ни она сама није била свјесна.               „Милице, ову болест можемо побиједити, али је веома важно да имаш вољу, и да будеш храбра. Ниси сама, борићемо се заједно. Корак по корак. Пут до побједе је тежак, трновит, али ми то можемо. Јеси ли спремна се ухватимо у коштац са овом напасти?“ слушала је како јој доктор говори, а није жељела да чује.

Истина, дуже вријеме осјећала је слабост у тијелу, повремено имала температуру, мислила је да је грип, чак су то и доктори тврдили код којих је ишла. Па шта, и до сада је неколико пута имала грип, ништа страшно. Међутим, ово је било другачије. Добила је право у лице горку пилулу истине коју ће морати да попије, сама. Коначно се тихо осмијехнула, скупила је сву снагу иако је осјећала пецкање суза у очима. Жељела је да покаже родитељима да се не боји, да је храбра. Жељела је да она њима да снагу да издрже сву бол коју им је живот донио, а када би само знали колико њој сада треба снаге. Поново је погледала своје родитеље. Одлучила је, бориће се, колико ради себе, толико и због њих. Прочистила је грло, а затим се обратила доктору:                                                  „Докторе, желим да оздравим!“                                                                                       „Браво Милице! Заједно ћемо се борити, у ову битку идемо заједно. Одмах почињемо са хемотерапијом.“

Њена борба је почела. Пут пун успона и падова пријећи ће храбро, корак по корак. Неће дозволити да је ова подмукла болест побиједи. Добила је многе битке, добиће и ову. Дани су пролазили. Кроз прозорско стакло гледала је како се точак живота котрља изван зидова ове собе. Највише времена проводила је сама. Понекад би размишљала да одустане, да се преда. Осјећала се као птица у кавезу којој су забранили да лети. Онда би се сјетила својих родитеља, суза на мајчином лицу, очева сломљеног погледа, и наставила би даље. Најтеже је било када је због хемотерапије изгубила косу. Они дани када није могла да хода, кретала се у колицима. Како их је само презирала. Тада је мрзила себе, овај живот, своју болест. Вријеме када су јој пресадили коштану срж никада неће заборавити. Оне дане бола, ишчекивања и молбе, жеље да њено тијело прихвати дио туђег. Са осмијехом на лицу корачала је даље. Није жељела да буде заробљена птица у кавезу болести. Борила се за своја крила, борила се и побиједила. Кроз ову борбу научила је нешто важно, схватила је да када нешто желиш јако, ни небо ти не може бити граница.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018