Слободан Антонић:
„Усне које лажу“

Косово за Србију не сме да буде „изгубљено“. Оно није Атлантида па да нестане. Косово је окупирано и одузето. А свако ко подржава окупацију зна се шта је

Слободан Антонић (Извор: Јутјуб)

„Да Срби, попут Индијанаца, дају човеку име по карактерној особини, његово име би било: Усне-Које-Лажу“ (овде).

Он након преговарања о Косову с Тачијем (24. мај 2018):

„Ми смо све одавно изгубили, данас немамо ништа. А то ништа смо добили 1999, 2004, 2008, а онда смо то потврдили 2010. и 2011. Боримо се да (од Косова) имамо нешто, а не ништа“ (овде).

Исти човек о истој теми, недељу дана доцније:

„Да један метар (од Косова) добијемо, добитак је, јер сада немамо ништа“ (овде).

Немамо ништа? Зашто нас онда Брисел, а иза њега и Вашингтон, терају да с Приштином склопимо „правно обавезујући споразум“?

Немамо ништа, „још од 1999“? Зар је Резолуција СБ УН 1244 баш „ништа“?

То што државе у којима живи 5,3 милијарди људи нису признале приштински НАТО-нарко-патрљак – такође је „ништа“?

Зеленом бојом означене земље које су признале тзв. Косово (Фото: Википедија)

То што „Kосово“, после деценију лобирања Империје, још није ни близу чланства у УН – исто тако је „ништа“?

„Спречен пријем самопроглашеног Косова у Светску царинску организацију, у корист Србије говорили представници Русије, Kине, Индије, Бразила, Аргентине, Kипра, Словачке, Белорусије, Грузије, Чилеа, Азербејџана, Kубе и Индонезије, а у виду писаних нота подршка је стигла од Kонга, Сирије, Анголе, Kамбоџе, Kиргизије, Сијера Леонеа и Шри Ланке“ (овде).

То је било само дан пре изјаве да, када је реч о Косову, данас „немамо ништа“? Баш неко чудно а моћно „ништа“.

Шта тек да се каже за тврдњу да је „добитак“ ако од Косова спасемо „макар метар“? „Метар од Косова“, пошто је аутор те исте реченице претходно широкогрудо – Бриселским споразумом (2013) – дао 50 километара Севера Косова?

Лепа трговина, нема шта. Прво даш 50км, а да за то не добијеш ништа. (Да подсетим, ЗСО коју је, по потписивању Брисела 1, поменути преговарач најавио за „вечерас“, ни после пет година није формирана; нити је на видику.)

А онда, пошто се пре пет година низашта дало 50км, сада се „лавовски бори“ за макар 1м?

Од једног метра „брзе пруге“ до једног метра Косова (Фото: Танјуг/Тања Валич)

Браво за наше преговараче!

Најзабавније је што је, ступајући на дужност Председника, тај исти човек дао следећу заклетву  (Устав, чл. 114):

„Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности.“

Не само да су ове речи изговорене с руком на Уставу, него је још Председник тражио да му под десницу ставе и Јеванђеље, и то оно најстарије српско – Мирослављево.

Али, зашто се неко 2017. заклињао на Јеванђељу да је Косово „саставни део Србије“ ако је мислио да је Косово „одавно изгубљено“, па „данас немамо ништа“?

Или је другачије мислио онда, а другачије данас? Да ли то значи да је његова заклетва из 2017. године сада неважећа?

А ако је заклетва неважећа – да ли се и даље може бити Председник републике?

Заклетва је поднета пред судијама Уставног Суда. Пред представницима Војске и Полиције. Сви они су се, такође, заклели на Устав. Дата је пред Владом и Скупштином који су и сами исту такву заклетву положили.

А данас се Председник одриче своје заклетве. И не само то, најављујући могућност да Србија призна сецесију тзв. Косова („Нећете ући у УН, осим ако ми нечим не будемо задовољни“), он угрожава и саму државу, њено основно начело – сувереност и територијалну целовитост. Смеју ли остали актери који чине систем и чувају га да то немо посматрају?

Заклетва на Јеванђељу (Фото: Пинк.рс)

Потписивање „споразума“ којим се легализује насилно отимање дела територије означава почетак легалног распада државе о којој је реч. Наиме, конститутивно начело државе јесте сувереност и територијална целовитост. Па ако се власти и народ одрекну тога, држава престаје да буде држава и постаје пука територија. А територија се, по начелу јачега, може комадати од стране свих који то реално могу.

„Неће моћи да нам узму ни један метар Косова, ни по коју цену. Срећније решење би било замрзавање конфликта. Суверенитет и територијални интегритет Косова неће бити угрожени ни са једне стране, нема тих пара. Ни сад, нити икад.”

Тако је изјаву нашег Председника о метру добитка прокоментарисао шеф преговарачког тима „Косова”, Авни Арифи (овде).

Е, то је државотворни начин размишљања. С територијом нема шале. Кад даш један метар можда си тиме дао све. Ено примера Судета и Чехословачке (овде).

Косово, дакле, за Србију не сме да буде „изгубљено“. Оно није Атлантида па да нестане. Косово је окупирано и одузето. А свако ко подржава окупацију зна се шта је.

Лично се срамим пред својим прецима – Антонићима, домаћинима-земљоделцима из села Вукона, задња пошта Бањани, општина Уб, јер сам део генерације која данас предаје Косово. Мој отац Чедомир (1933) био је први Антонић који није био ратар, попут мог деде Момира (1893-1971), прадеде Милисава (1870-1903), чукундеде Петра (1827-1875), наврдеде Марка (1792-1842) и свих осталих наших курђела и аскурђела. За шта су сви ти српски сељаци живели и крварили? Због чега су нас учили да је „Косово грдно судилиште“ и да је „земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека“?

Вукона (з.п. Бањани) на мапи Србији. (Извор: Гугл мапе)

Да би неко све то бацио у блато, е да би напредни паразити наставили да сисају животне сокове из умирућег српског друштва, и како би наша главна преокупација и даље били „Слоба и Кија“ и „како најбрже аутом до Ситоније“?

Не, ма колико да живимо у постистини и постисторији, не може се најпре заклињати на Јеванђељу, а после потписивати признање сецесије и комадање сопствене државе.

Напредњаци намеравају да направе 54 фонтане у Београду. Да ли су свесни шта све у њима може да буде удављено?

Не само тај папир, него и сам дух издаје

Извор: "Стање ствари"

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018