05.
Полемика

Радомир Батуран, Торонто
Бугарски – нож у леђа српској ћирилици

 

 

Данас, када је изворна српска култура и просвета дошла до ивице амбиса, када је печат (језик) српског народа разбијен и његов кôд (писмо) погажен и згњечен, српски лингвисти су, коначно, заузели став да се мора донети закон о заштити српског језика и писма. Ни ту српски лингвисти нису јединствени: србисти су за ћирилично једноазбучје, а англисти, германисти, италијанисти, кроатисти ... – речју латинисти – залажу се за очување двоазбучја: латинског и ћириличног писма само у Србији. Тако, таман када је Одбор за стандардизацију српског језика и писма предложио Влади Србије измене Закона о језику и писму, у складу са Уставом Србије, дежурни српски латинисти то оспоравају. Њихови поступци откривају им трагове. Србистима је догорело до ноката гледајући како се полатиничује српска култура и просвета и тако мења свест српског народа, а латинисти су на задатку да то, коначно, и финализују.

Полатиничење српске културе и измена свести српског народа вековни је пројекат Ватикана и актуелних центара моћи Запада. У томе су им добрано помагали српски латиничари међу језикословцима и српски протестанти међу политичарима у Србији.

На том трагу је и актуелна полемика данашњих србиста и латиниста у Србији:

 

Срето Танасић:

Измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма нужан је. Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одредба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица српско национално писмо. Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици: Мирослављево јеванђеље, најзначајнији споменик на српској редакцији старословенског, бисер писане баштине у светској културној ризници, и толики други њему слични писани споменици, дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији писани споменик на српском народном језику, Душанов законик...

Ко би се одрекао такве баштине. Латиница није српско писмо, иако је у 20. веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурена после Другог светског рата у име српско-хрватског заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није било тако, ћирилице није било чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога, нити потребе, да се латиница озакони као равноправна ћирилици.

Ранко Бугарски:

Предлог измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писма још није видео нико од стручњака. Противим се протеривању латинице из јавне употребе.

... да ли ће људи моћи уопште да се снађу у томе?

Многи људи неће знати шта је дозвољено, а шта кажњиво. Унеће несигурност, можда и хаос у целокупну писану комуникацију која је јавног карактера. Све што је јавно, по овоме би требало да буде на ћирилици. Противим се протеривању латинице из јавне употребе.

Ко ће то да контролише, ко ће да тужи, за шта ће да тужи, кога ће да суди? Све су то озбиљња питања...

 

Нудимо нашим савременим србистима и латинистима да се огледају у ставовима истакнутих српских и хрватских научника и уметника кроз историју чије је основно изражајно средство био српски језик:

 

Исидора Секулић:

Ја сматрам да је хрватски језик страшан, немогућ, и ми треба да чувамо чистоту нашег језика. Не кажем, није ни код нас све у реду, али нека свако чисти код своје куће. И латиница. Ја сам европски образован човек, једини можда у овој земљи, познајем много језика, читам их на латиници. Али ја знам оно што код нас нико не зна: латиница није једна, њих има осам, које ја знам. Ова наша је девета. И како је – страшна са оним њеним кукама и dj, gj, dž. А ови овде мисле: када уведу латиницу, интернационализовали су језик. Глупости. Ћирилица је много лепша, она је наша. И шта мисле они! Зар је то писмо којим пише само шака Срба? Сто педесет милиона Словена пишу ћирилицу. Још ће Руси дати још по једног Толстоја и Пушкина. И неће вечито бити овакви односи између нас. Не дам! То ја кажем. Наравно, ја овде нисам нико и ништа, али имам права да вичем између ова четири зида: Не дам! Гледам неки дан: ”Политика” цела штампана ћирилицом, а у сред ње дречи оно ругло од латинице – диплома Титу. С тим се ја помирити не могу… (”Апостол самоће”, стр.178-179)

 

Томо Маретић:

Ко управо зна што се хоће писму да буде што једноставније и што лакше, он мора признати да у читавој Европио, а ваљда и у читавом свијету, нема писма које би се са те стране могло мјерити с азбуком коју је Вук сложио и употребљавао. Нема ни једног језика којему би човјек азбуку брже и лакше могао научити него ли је Вукова. Вјечну славу заслужује Вук у свом народу што му је створио савршену азбуку у којој је таман толико слова колико је у језику гласова, и то тако да свакоме гласу одговара своје слове, и то само једно (Граматика хрватског или српског књижевног језика, Загреб, 1963. Стр. 26).

 

Радомир Лукић:

Запостављање ћирилице је ниподаштавање национане традиције, културе и осећања...

 

Огледао сам се у ставовима ових честитих и умних људи пишући полемике последње две деценије из српске дијаспоре и уређујући двојезични српски часопис ”Људи говоре/People Say”, на српској ћирилици и енглеској латиници, на близу 400 страна, са сталном рубриком ”Језик и писмо”. Непрестано сам се питао како то ми у Торонту не ”ниподаштавамо националну традицију, културу и осећања”, а већина српских часописа (сем часних изузетака) у Београду чине супротно штампајући српски језик на туђем писму. Зато ћу и овог пута јасно саопштити свој став у вези полемике Срета Танасића и Ранка Бугарског. Став Танасића о српском писму је јасан, посве логичан и самерљив србистичкој науци о језику, а став Бугарског је мутан, заобилазан и самерљив социолингвистичким разлозима, с правном амбицијом, којим забија нож у леђа српској ћирилици.

Ћирилица је изворно и вековно српско писмо на коме су написани сви темељни споменици српске културе. Латиница је уценама и преварама наметнута Србима у логорском 20. веку фашистичких и комунистичких идеологија и неолибералног новог поретка на почетку 21. века. Све их је изнедрила западноевропска просперитетна цивилизација која је запалила свећу са оба краја. Никаква апанажа, лојалност и интересна припадност страним лобијима не могу оправдати српске латинисте који разбијају печат (језик) и кôд (писмо) српског народа. И у најширем и у најужем значењу речи издаја и актуелни издајници српског печата и кода корачају тим срамним путем који се презире и законски сакционише и на страни оних које издају и на страни оних којима користе.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018