01.
Некатегоризовано

Дејан Анастасијевић
Страх Срба од екстремних Срба

"У ПОСЛЕДЊИХ ПАР ГОДИНА У МИТРОВИЦИ СМО ИМАЛИ ПРЕКО ПЕДЕСЕТ СЛУЧАЈЕВА ПАЉЕЊА АУТОМОБИЛА, БАЦАЊА РУЧНИХ БОМБИ И ДВА НЕРАЗЈАШЊЕНА УБИСТВА. СВЕ СЕ ТО ДЕШАВА НА ТЕРИТОРИЈИ ОД ДВА И ПО КВАДРАТНА КИЛОМЕТРА, КОЈА ЈЕ ПОТПУНО ПОКРИВЕНА СИГУРНОСНИМ КАМЕРАМА. ОЧИГЛЕДНО ЈЕ ДА СЕ ПОЛИЦИЈА БОЈИ ДА СЕ НЕ ЗАМЕРИ ПОЧИНИОЦИМА, ИЛИ СУ ПОЧИНИОЦИ УВЕЗАНИ СА БЕЗБЕДНОСНИМ СТРУКТУРАМА"

Оливер Ивановић је необична политичка зверка. У младости је желео да буде пилот, али је због урођене очне мане морао да напусти студије на Ваздухопловној академији у Загребу и вратио се на Косово, где је постао инжењер и шампион у каратеу. Шира јавност је за њега чула након завршетка косовског рата 1999, где се појавио као један од лидера "чувара моста" који су контролисали мост који спаја северну и јужну Косовску Митровицу. Након октобарских промена био је једно време на челу Српског националног већа, али је брзо пао у немилост Београда, између осталог зато што се отворено залагао за излазак Срба на косовске изборе. У два наврата био је посланик у парламенту Косова, а од 2008. до 2012. и државни секретар у Министарству за Косово и Метохију док је министар био Горан Богдановић. Сем тога један је од ретких српских политичара који течно говори албански.

У јануару 2014. Ивановић је изненада ухапшен на основу оптужнице за ратне злочине коју је против њега подигао тужилац Еулекса, правосудне мисије Европске уније на Косову. Ово је за многе био шок, јер Ивановића до тада нико, чак ни екстремни албански националисти, није доводио у везу са ратним злочинима. Оптужница га је теретила да је као члан српских паравојних формација у два наврата (1999. и 2000.) организовао малтретирање и убиства албанских цивила у Митровици. Током већег дела суђења, које је трајало три и по године, Ивановић је боравио у затвору, најпре у Приштини, а затим, после штрајка глађу у Митровици, да би последњих шест месеци провео у кућном притвору. Првостепено је по једној тачки оптужнице осуђен на девет година затвора, док је по другој ослобођен. Пуштен је на слободу тек у јуну ове године, након што је косовски Апелациони суд потврдио ослобађајућу пресуду, док је осуђујућу поништио и наложио поновно суђење. Иначе, огромна већина сведока оптужбе одбила је да на суду терети Ивановића, а већина посматрача оценила је процес као монтиран.

Ко год је мислио да ће се Ивановић након овог третмана повући из политике, грдно је погрешио: прошлог месеца је најавио да ће се на локалним косовским изборима, који ће се одржати крајем октобра, кандидовати за градоначелника Митровице, што је изазвало нови талас невоља: запаљен му је аутомобил, а поједини чланови његове странке (Грађанска иницијатива СДП) изненада су одлучили да му окрену леђа.

Разговор са Ивановићем вођен је у Београду где, како каже, проведе бар неколико дана сваког месеца како би се на кратко одморио од атмосфере тескобе и страха која у последње време обавија Митровицу.

ВРЕМЕ: Када сте након три и по године коначно изашли на слободу, да ли сте уочили да се нешто променило на северу Косова?

ОЛИВЕР ИВАНОВИЋ: Да, ситуација се променила на горе. Невероватан је осећај угрожености, страха код народа. Од стотинак људи са којима сам разговарао током првих пар недеља на слободи, нема ниједног који у првих пар реченица није поставио питање безбедности. Да се одмах разумемо: ти људи се не боје Албанаца него Срба, локалних кабадахија и криминалаца који се возе у џиповима без таблица. Дрога се продаје на сваком ћошку, сваки родитељ стрепи због тога. Било је тога и раније, али не у оволикој мери и нису се ти људи понашали бахато као сада. Полиција све то гледа и не реагује, па се грађани осећају незаштићено, иако су у косовској полицији на северу све наши људи, Срби. Неки од њих су искусни полицајци који су раније радили за МУП Србије, али ни они не раде ништа.

Илустрације ради, у последњих пар година у Митровици смо имали преко педесет случајева паљења аутомобила, бацања ручних бомби и два неразјашњена убиства. Све се то дешава на територији од два и по квадратна километра, која је потпуно покривена сигурносним камерама. Очигледно је да се полиција боји да се не замери починиоцима, или су починиоци увезани са безбедносним структурама. Неки кажу да је полиција просто неспособна, али тешко ми је да поверујем у то. Мислим, јесу они неспособни, али не баш толико.

И вама је недавно запаљен аутомобил, а починиоци нису нађени.

Да, аутомобил су ми запалили чим сам најавио да ћу се кандидовати за градоначелника. Прво су запалили аутомобил Драгиши Миловићу, доктору из Звечана са којим сам разговарао о састављању заједничке листе за ту општину, а одмах затим и мени. Било је довољно да нас виде заједно пар пута како разговарамо.

Ко су људи који раде такве ствари?

То су криминалне структуре увезане са политиком у којима влада паничан страх од наше кандидатуре. За некога ко има инфраструктуру, ко располаже огромним новцем и има подршку Владе Србије, наша мала странка не би требало да представља проблем. Они, међутим, знају шта народ о њима мисли и боје се да ће изгубити ако грађани буду имали алтернативу. На прошлим локалним изборима алтернативе није било – ја сам био у затвору, а Миловић се није кандидовао. Сад су паници.

Неки од људи са ваше листе су се напрасно предомислили...

Да, најновији пример је доктор Зоран Спасојевић, који је био шести на нашој листи. Доктору Спасојевићу су седам дана пре него што се повукао са листе укинули специјализацију. Преместили су га пред крај специјалистичких студија у Београду које је платио из свог џепа у Лепосавић, наводно због хитне потребе. То је био сасвим очигледан притисак на њега да се повуче. Он тада није попустио, али је, након што су га два дана ломили, ипак одустао од кандидатуре и јавно подржао Српску листу. Могу само да замислим чиме су му претили јер једног таквог човека није лако сломити.

Народни посланик Славиша Ристић је недавно у интервјуу за "Време" изнео сличне оптужбе и рекао да су те криминалне структуре директно повезане са Српском напредном странком, али ни он није поменуо никога по имену и презимену. Сами сте рекли да је север Косова мала средина, зашто се нико не усуђује да јавно каже ко су ти људи од којих сви стрепе?

Зато што у оваквим случајевима не треба спекулисати ако немате чврсте доказе, а ако их имате, морали бисте да их изнесете правосудним органима пре него што их изнесете у јавност. Имам утисак да су и судије и тужиоци у страху од њих. У мом случају, очигледно да тога није било, него су ме одмах стрпали у притвор и држали тамо три године без икаквих доказа. Могли су слободно да ме оптуже и за земљотрес у Мексику, јер сам за то исто онолико крив као за оно за шта ме терете.

Да ли су и вас убеђивали да повучете кандидатуру?

Не, они добро знају да би то било бесмислено. Ни ауто ми нису запалили да би уплашили мене, него људе око мене. У томе су у извесној мери и успели јер је четворо кандидата са листе СДП досад одустало. Жао ми је што морам да кажем да су неки моји бивши страначки другови из СДП, прелетачи, у томе играли нечасну улогу, преносили су поруке и упозорења... Поднео сам кривичну пријаву против Н.Н. лица због три случаја застрашивања, прво српском а затим и косовском тужилаштву. Очекујем да неко реагује, јер ако се овако настави, биће тешких последица.

Трагично је да после осамнаест година живота у страху од екстремних Албанаца Срби сада страхују од екстремних Срба и исељавају се због тога. До те промене је дошло док сам био у затвору и ја је можда боље уочавам него они који су то проживели постепено, али је очигледно: људи су преплашени и ћуте или се пакују за селидбу.

Ако држава не предузме нешто да се овај тренд заустави, постоји озбиљна опасност да се север Косова сруши и да све што смо чували свих ових година нестане. Раније смо знали где је фронт, али сад не знамо јер је фронт међу нама.

Очигледно се иде на то да се на северу успостави монопол Српске листе на политичко представљање Срба, а то је странка чији лидери поносно изјављују да су"глас и рука Александра Вучића на Косову"...

За разлику од Београда, где се политички сукоби углавном одвијају на вербалном нивоу, ми на Косову смо преки, склони да планемо и жестоко реагујемо... Можда смо због те своје особине и опстали. То су јако опасне ствари, поготово кад се сукоби потпирују из Београда. Нико не би смео да партијски интерес ставља изнад националног, а национални интерес је да Срби остану на Косову и да их Србија третира равноправно са осталим својим грађанима.

Српска листа је на протеклим парламентарним изборима узела девет од десет посланичких места резервисаних за Србе и очекују сличан резултат на локалним изборима.

То могу да остваре само крађом гласова. Они, у ствари, уопште не воде кампању, само се спремају да краду. Стално понављају да су они државни пројекат, али досад од њих ни једну нову идеју нисам чуо. Ако избори буду поштени, не могу да победе.

Како је међу косовским Србима примљена подршка Српске листе формирању владе Рамуша Харадинаја, у којој главну реч воде бивши команданти Ослободилачке војске Косова?

Примљена је лоше. Прво морам да укажем да је од почетка било јасно да ће та "ратна коалиција" највероватније формирати владу, тако да је било довољно времена да се грађани и јавност припреме за тако нешто. Уместо тога, кренуле су приче да је Харадинај кољач и монструм, чак смо Француској увели дипломатске санкције због њега. А онда, одједном идемо у коалицију са Рамушом као премијером. Што је још горе, нису ни учествовали у преговорима о формирању владе, као да се подршка Срба подразумева, уместо да су водили проактивну политику. Уместо што су чекали да се преговори заврше и да Беџет Пацоли промени страну, требало је одмах да истакну своје захтеве. Наш народ каже да се договор прави на дну њиве, а не на врху кад је све готово.

Србе на Косову треба да представљају способни, озбиљни политичари, а не партијски активисти. Није да способних нема, али кад погледате Српску листу, тамо нема ни једног професора универзитета, правника, инжењера, лекара... Људи који нису поштовани у својој средини не могу да рачунају да ће их поштовати Албанци и стране дипломате. Њих они једноставно игноришу, јер зашто би разговарали са њима кад се о свему одлучује у Београду? Сетите су како је претходна косовска влада сменила министра Јаблановића непуних месец дана након што је постављен, због једне неспретне изјаве, а Српска листа није учинила ништа да га заштити. Зашто тада нису иступили из коалиције? То што они раде није политика, него чиста импровизација.

Председник Вучић је подршку Харадинају образложио практичним разлозима, јер без уласка у владу Срби не би добили Заједницу српских општина...

Харадинај је управо објавио да се формирање ЗСО одлаже за 2021. годину. О томе сам говорио још кад је потписан Бриселски споразум: они то једноставно неће спровести. Ако Иса Мустафа, који је имао значајну скупштинску већину, то није смео да уради, како очекујете да то спроведе Харадинај, који има већину од само пар посланика? Не мислите ваљда да ће да ризикује да му падне влада због неке ЗСО?

На албанској политичкој сцени влада став да Србима више не треба давати никакве уступке и да је сваки такав чин раван издаји. Тај став је веома изражен и у јавном мњењу: они просто неће да дозволе да Срби добију неку структуру која би стајала између централне власти и општина.

Због тога сам још 2014. из затвора апеловао да се одмах приступи формирању органа ЗСО, а не да се чека дозвола из Приштине. Реч је о нечему што је потписано у Бриселу и што је требало једнострано да применимо, као што смо једнострано применили неке друге ставке. Могу то да буду привремени органи, назовите их како хоћете, али треба да буду функционални. То је требало урадити из два разлога: да покажемо да нећемо одустати и да би се уштедело на времену, јер је реч о новој институцији која тек треба да се разради. И ако би се ЗСО сутра формирала, проћи ће године пре него што проради пуним капацитетом јер треба институционално повезати све те општинске службе.

Да ли је уопште било мудро улазити у коалицију која је и међу самим Албанцима непопуларна због корупције и непотизма и која због танке већине и унутрашњих сукоба може да се распадне за пар месеци?

Није било мудро ући у било какву коалицију без неких гаранција. Они не само што нису учествовали у преговорима него ни од страног фактора нису добили гаранције да ће ЗСО бити формирана. Ако се коалиција распадне, никаква обећања која им је дао Харадинај неће више важити, јер ће доћи нова влада. Да су тражили гаранције од амбасадора најважнијих земаља, чланова Квинте у којој седи и представник Русије, то би нешто значило. Они такву гаранцију нису ни могли да траже јер их нико не схвата озбиљно.

Али Вучића схватају озбиљно и у Бриселу и у Москви и у Берлину, а сада се, ево, четири пута руковао са америчким председником Доналдом Трампом у Њујорку. Зар то ништа не значи?

У овом случају не, јер се ради о ствари од локалног значаја, у коју централне владе неће да се петљају, већ то препуштају својим амбасадорима. Амбасадори земаља које су признале Косово су ту да развијају што боље односе са властима у Приштини, и они неће да их кваре због ЗСО. Једини начин да то питање ставите на дневни ред је да промените ситуацију на терену, односно да сами формирате ЗСО.

Имали смо вест да је и руски председник Владимир Путин преко своје странке(Јединствена Русија) подржао улазак Српске листе у косовску владу.

То је била превара. Они су, у ствари, у делегацију СНС која је отпутовала у Москву уврстили човека из Српске листе, а онда то представили као подршку Путина уласку у коалицију са Харадинајем и, што је још горе, подршку Путина Српској листи на локалним косовским изборима. Русија је преко свог Министарства иностраних послова ту "вест" одмах демантовала.

То је таква срамота да се не може речима описати. Пролазио сам пре неки дан поред споменика Шчедрину (руском конзулу који је почетком двадесетог века убијен на Косову) у Митровици и учинило ми се да се и он зацрвенео од стида. Нико нема право да се зарад јефтиних политичких поена поиграва са Русијом ни са било којом државом чија нам подршка треба.

Како вам изгледа Вучићев позив на унутрашњи дијалог о Косову?

Мислим да је то добра идеја, мада је могло и раније. Немам разлога да сумњам да ће тај дијалог бити отворен и свеобухватан као што је најављено, али мислим да није добро да буде временски ограничен. Косово је сувише осетљива тема да би се решавала на брзину. Сем тога, важно је да се укључе све странке, велике и мале, невладине организације, Црква... То је неопходно да би се спречило да садашња власт, а сутрашња опозиција, донесе неку одлуку коју ће нова власт поништити, па онда све из почетка. Потпуни консензус се никада неће остварити, али важно је да се што више политичких субјеката слози. Управо су нас честе промене политике према Косову довеле довде где смо стали.

Понављам да не треба журити, јер у овом тренутку ионако немамо озбиљног преговарачког партнера у Приштини пошто је тамошња власт нестабилна, и проћи ће бар година или две док се ствари не рашчисте. Ако будемо журили, једино чему можемо да се надамо је признање независности Косова.

Бриселу се, међутим, жури, а темпо нормализација односа са Косовом је одлучујући фактор у европским интеграцијама Србије...

Да, али ми у процесу европских интеграција пре свега треба да се усредсредимо на унутрашње реформе, да уредимо државу тако да она личи на чланице ЕУ. Уосталом, и да сутра признамо Косово, у ЕУ свакако не бисмо ушли пре 2025. Према томе, чему одмах жртвовати нешто што је толико битно за наш идентитет само да бисмо после годинама седели у магарећој клупи ЕУ?

Ви сте недавно изнели став да би најбоље било да се Косово решава по кипарском моделу. Зашто мислите да би то било прихватљиво за Брисел, када они стално понављају да неће нови Кипар у ЕУ?

Кипарски модел није решење, али је добар начин да се приступи једном деликатном питању. Брзоплети потези би лако могли да доведу до неконтролисаног сукоба, а то никоме није у интересу.

Ја знам да они Косово виде као темпирану бомбу и хтели би да кроз процес нормализације што пре уклоне детонатор, али могло би да се деси да уместо детонатора изваде осигурач, па да дође до детонације. Не треба чачкати тако осетљиву ствар. А сем тога, све док је КФОР присутан, нема опасности да дође до озбиљног српско-албанског сукоба

Не видим ниједан озбиљан разлог да се постојеће стање, које није идеално али је стабилно, не одржава све док се не нађе трајно решење, па нека то траје још десет година ако треба. У ствари, жури се само појединим чланицама и неким бирократама у Бриселу, а ЕУ нема усаглашен став и неће га имати док све чланице не признају Косово.

Сами сте на почетку овог разговора указали да постоји разлог да се север Косова сам уруши, због лоше политике и тешке економске ситуације која подстиче исељавање. Да ли сте сигурни да ће за десет година на северу уопште бити довољно Срба да би се одржали као заједница?

То је реална опасност, и ја овај интервју дајем у нади да ће га неко прочитати и да ће држава почети да третира Косово као стратешко, а не партијско питање. Општине на северу морале би да буду пример законитог рада и добре управе. Уместо тога, Влада Србије указом смењује ректора Универзитета, што нигде на свету није дозвољено. Одлазе интелектуалци, лекари, инжењери, јер не виде перспективу, а не виде је ни многи други.

У Београду као да не схватају да Срби на Косову, без обзира на унутра-шње разлике, нису и никада не могу да буду опозиција власти у Србији. Ако наставе да нас третирају као до сада, може да се деси да исцуримо, па ћемо сви бити у Србији, а Србија ће имати много озбиљнији проблем са Косовом. Крајње је време да престанемо да се играмо са озбиљним стварима.

Original

"U POSLEDNJIH PAR GODINA U MITROVICI SMO IMALI PREKO PEDESET SLUČAJEVA PALJENJA AUTOMOBILA, BACANJA RUČNIH BOMBI I DVA NERAZJAŠNJENA UBISTVA. SVE SE TO DEŠAVA NA TERITORIJI OD DVA I PO KVADRATNA KILOMETRA, KOJA JE POTPUNO POKRIVENA SIGURNOSNIM KAMERAMA. OČIGLEDNO JE DA SE POLICIJA BOJI DA SE NE ZAMERI POČINIOCIMA, ILI SU POČINIOCI UVEZANI SA BEZBEDNOSNIM STRUKTURAMA"

Oliver Ivanović je neobična politička zverka. U mladosti je želeo da bude pilot, ali je zbog urođene očne mane morao da napusti studije na Vazduhoplovnoj akademiji u Zagrebu i vratio se na Kosovo, gde je postao inženjer i šampion u karateu. Šira javnost je za njega čula nakon završetka kosovskog rata 1999, gde se pojavio kao jedan od lidera "čuvara mosta" koji su kontrolisali most koji spaja severnu i južnu Kosovsku Mitrovicu. Nakon oktobarskih promena bio je jedno vreme na čelu Srpskog nacionalnog veća, ali je brzo pao u nemilost Beograda, između ostalog zato što se otvoreno zalagao za izlazak Srba na kosovske izbore. U dva navrata bio je poslanik u parlamentu Kosova, a od 2008. do 2012. i državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju dok je ministar bio Goran Bogdanović. Sem toga jedan je od retkih srpskih političara koji tečno govori albanski.

U januaru 2014. Ivanović je iznenada uhapšen na osnovu optužnice za ratne zločine koju je protiv njega podigao tužilac Euleksa, pravosudne misije Evropske unije na Kosovu. Ovo je za mnoge bio šok, jer Ivanovića do tada niko, čak ni ekstremni albanski nacionalisti, nije dovodio u vezu sa ratnim zločinima. Optužnica ga je teretila da je kao član srpskih paravojnih formacija u dva navrata (1999. i 2000.) organizovao maltretiranje i ubistva albanskih civila u Mitrovici. Tokom većeg dela suđenja, koje je trajalo tri i po godine, Ivanović je boravio u zatvoru, najpre u Prištini, a zatim, posle štrajka glađu u Mitrovici, da bi poslednjih šest meseci proveo u kućnom pritvoru. Prvostepeno je po jednoj tački optužnice osuđen na devet godina zatvora, dok je po drugoj oslobođen. Pušten je na slobodu tek u junu ove godine, nakon što je kosovski Apelacioni sud potvrdio oslobađajuću presudu, dok je osuđujuću poništio i naložio ponovno suđenje. Inače, ogromna većina svedoka optužbe odbila je da na sudu tereti Ivanovića, a većina posmatrača ocenila je proces kao montiran.

Ko god je mislio da će se Ivanović nakon ovog tretmana povući iz politike, grdno je pogrešio: prošlog meseca je najavio da će se na lokalnim kosovskim izborima, koji će se održati krajem oktobra, kandidovati za gradonačelnika Mitrovice, što je izazvalo novi talas nevolja: zapaljen mu je automobil, a pojedini članovi njegove stranke (Građanska inicijativa SDP) iznenada su odlučili da mu okrenu leđa.

Razgovor sa Ivanovićem vođen je u Beogradu gde, kako kaže, provede bar nekoliko dana svakog meseca kako bi se na kratko odmorio od atmosfere teskobe i straha koja u poslednje vreme obavija Mitrovicu.

VREME: Kada ste nakon tri i po godine konačno izašli na slobodu, da li ste uočili da se nešto promenilo na severu Kosova?

OLIVER IVANOVIĆ: Da, situacija se promenila na gore. Neverovatan je osećaj ugroženosti, straha kod naroda. Od stotinak ljudi sa kojima sam razgovarao tokom prvih par nedelja na slobodi, nema nijednog koji u prvih par rečenica nije postavio pitanje bezbednosti. Da se odmah razumemo: ti ljudi se ne boje Albanaca nego Srba, lokalnih kabadahija i kriminalaca koji se voze u džipovima bez tablica. Droga se prodaje na svakom ćošku, svaki roditelj strepi zbog toga. Bilo je toga i ranije, ali ne u ovolikoj meri i nisu se ti ljudi ponašali bahato kao sada. Policija sve to gleda i ne reaguje, pa se građani osećaju nezaštićeno, iako su u kosovskoj policiji na severu sve naši ljudi, Srbi. Neki od njih su iskusni policajci koji su ranije radili za MUP Srbije, ali ni oni ne rade ništa.

Ilustracije radi, u poslednjih par godina u Mitrovici smo imali preko pedeset slučajeva paljenja automobila, bacanja ručnih bombi i dva nerazjašnjena ubistva. Sve se to dešava na teritoriji od dva i po kvadratna kilometra, koja je potpuno pokrivena sigurnosnim kamerama. Očigledno je da se policija boji da se ne zameri počiniocima, ili su počinioci uvezani sa bezbednosnim strukturama. Neki kažu da je policija prosto nesposobna, ali teško mi je da poverujem u to. Mislim, jesu oni nesposobni, ali ne baš toliko.

I vama je nedavno zapaljen automobil, a počinioci nisu nađeni.

Da, automobil su mi zapalili čim sam najavio da ću se kandidovati za gradonačelnika. Prvo su zapalili automobil Dragiši Miloviću, doktoru iz Zvečana sa kojim sam razgovarao o sastavljanju zajedničke liste za tu opštinu, a odmah zatim i meni. Bilo je dovoljno da nas vide zajedno par puta kako razgovaramo.

Ko su ljudi koji rade takve stvari?

To su kriminalne strukture uvezane sa politikom u kojima vlada paničan strah od naše kandidature. Za nekoga ko ima infrastrukturu, ko raspolaže ogromnim novcem i ima podršku Vlade Srbije, naša mala stranka ne bi trebalo da predstavlja problem. Oni, međutim, znaju šta narod o njima misli i boje se da će izgubiti ako građani budu imali alternativu. Na prošlim lokalnim izborima alternative nije bilo – ja sam bio u zatvoru, a Milović se nije kandidovao. Sad su panici.

Neki od ljudi sa vaše liste su se naprasno predomislili...

Da, najnoviji primer je doktor Zoran Spasojević, koji je bio šesti na našoj listi. Doktoru Spasojeviću su sedam dana pre nego što se povukao sa liste ukinuli specijalizaciju. Premestili su ga pred kraj specijalističkih studija u Beogradu koje je platio iz svog džepa u Leposavić, navodno zbog hitne potrebe. To je bio sasvim očigledan pritisak na njega da se povuče. On tada nije popustio, ali je, nakon što su ga dva dana lomili, ipak odustao od kandidature i javno podržao Srpsku listu. Mogu samo da zamislim čime su mu pretili jer jednog takvog čoveka nije lako slomiti.

Narodni poslanik Slaviša Ristić je nedavno u intervjuu za "Vreme" izneo slične optužbe i rekao da su te kriminalne strukture direktno povezane sa Srpskom naprednom strankom, ali ni on nije pomenuo nikoga po imenu i prezimenu. Sami ste rekli da je sever Kosova mala sredina, zašto se niko ne usuđuje da javno kaže ko su ti ljudi od kojih svi strepe?

Zato što u ovakvim slučajevima ne treba spekulisati ako nemate čvrste dokaze, a ako ih imate, morali biste da ih iznesete pravosudnim organima pre nego što ih iznesete u javnost. Imam utisak da su i sudije i tužioci u strahu od njih. U mom slučaju, očigledno da toga nije bilo, nego su me odmah strpali u pritvor i držali tamo tri godine bez ikakvih dokaza. Mogli su slobodno da me optuže i za zemljotres u Meksiku, jer sam za to isto onoliko kriv kao za ono za šta me terete.

Da li su i vas ubeđivali da povučete kandidaturu?

Ne, oni dobro znaju da bi to bilo besmisleno. Ni auto mi nisu zapalili da bi uplašili mene, nego ljude oko mene. U tome su u izvesnoj meri i uspeli jer je četvoro kandidata sa liste SDP dosad odustalo. Žao mi je što moram da kažem da su neki moji bivši stranački drugovi iz SDP, preletači, u tome igrali nečasnu ulogu, prenosili su poruke i upozorenja... Podneo sam krivičnu prijavu protiv N.N. lica zbog tri slučaja zastrašivanja, prvo srpskom a zatim i kosovskom tužilaštvu. Očekujem da neko reaguje, jer ako se ovako nastavi, biće teških posledica.

Tragično je da posle osamnaest godina života u strahu od ekstremnih Albanaca Srbi sada strahuju od ekstremnih Srba i iseljavaju se zbog toga. Do te promene je došlo dok sam bio u zatvoru i ja je možda bolje uočavam nego oni koji su to proživeli postepeno, ali je očigledno: ljudi su preplašeni i ćute ili se pakuju za selidbu.

Ako država ne preduzme nešto da se ovaj trend zaustavi, postoji ozbiljna opasnost da se sever Kosova sruši i da sve što smo čuvali svih ovih godina nestane. Ranije smo znali gde je front, ali sad ne znamo jer je front među nama.

Očigledno se ide na to da se na severu uspostavi monopol Srpske liste na političko predstavljanje Srba, a to je stranka čiji lideri ponosno izjavljuju da su"glas i ruka Aleksandra Vučića na Kosovu"...

Za razliku od Beograda, gde se politički sukobi uglavnom odvijaju na verbalnom nivou, mi na Kosovu smo preki, skloni da planemo i žestoko reagujemo... Možda smo zbog te svoje osobine i opstali. To su jako opasne stvari, pogotovo kad se sukobi potpiruju iz Beograda. Niko ne bi smeo da partijski interes stavlja iznad nacionalnog, a nacionalni interes je da Srbi ostanu na Kosovu i da ih Srbija tretira ravnopravno sa ostalim svojim građanima.

Srpska lista je na proteklim parlamentarnim izborima uzela devet od deset poslaničkih mesta rezervisanih za Srbe i očekuju sličan rezultat na lokalnim izborima.

To mogu da ostvare samo krađom glasova. Oni, u stvari, uopšte ne vode kampanju, samo se spremaju da kradu. Stalno ponavljaju da su oni državni projekat, ali dosad od njih ni jednu novu ideju nisam čuo. Ako izbori budu pošteni, ne mogu da pobede.

Kako je među kosovskim Srbima primljena podrška Srpske liste formiranju vlade Ramuša Haradinaja, u kojoj glavnu reč vode bivši komandanti Oslobodilačke vojske Kosova?

Primljena je loše. Prvo moram da ukažem da je od početka bilo jasno da će ta "ratna koalicija" najverovatnije formirati vladu, tako da je bilo dovoljno vremena da se građani i javnost pripreme za tako nešto. Umesto toga, krenule su priče da je Haradinaj koljač i monstrum, čak smo Francuskoj uveli diplomatske sankcije zbog njega. A onda, odjednom idemo u koaliciju sa Ramušom kao premijerom. Što je još gore, nisu ni učestvovali u pregovorima o formiranju vlade, kao da se podrška Srba podrazumeva, umesto da su vodili proaktivnu politiku. Umesto što su čekali da se pregovori završe i da Bedžet Pacoli promeni stranu, trebalo je odmah da istaknu svoje zahteve. Naš narod kaže da se dogovor pravi na dnu njive, a ne na vrhu kad je sve gotovo.

Srbe na Kosovu treba da predstavljaju sposobni, ozbiljni političari, a ne partijski aktivisti. Nije da sposobnih nema, ali kad pogledate Srpsku listu, tamo nema ni jednog profesora univerziteta, pravnika, inženjera, lekara... Ljudi koji nisu poštovani u svojoj sredini ne mogu da računaju da će ih poštovati Albanci i strane diplomate. Njih oni jednostavno ignorišu, jer zašto bi razgovarali sa njima kad se o svemu odlučuje u Beogradu? Setite su kako je prethodna kosovska vlada smenila ministra Jablanovića nepunih mesec dana nakon što je postavljen, zbog jedne nespretne izjave, a Srpska lista nije učinila ništa da ga zaštiti. Zašto tada nisu istupili iz koalicije? To što oni rade nije politika, nego čista improvizacija.

Predsednik Vučić je podršku Haradinaju obrazložio praktičnim razlozima, jer bez ulaska u vladu Srbi ne bi dobili Zajednicu srpskih opština...

Haradinaj je upravo objavio da se formiranje ZSO odlaže za 2021. godinu. O tome sam govorio još kad je potpisan Briselski sporazum: oni to jednostavno neće sprovesti. Ako Isa Mustafa, koji je imao značajnu skupštinsku većinu, to nije smeo da uradi, kako očekujete da to sprovede Haradinaj, koji ima većinu od samo par poslanika? Ne mislite valjda da će da rizikuje da mu padne vlada zbog neke ZSO?

Na albanskoj političkoj sceni vlada stav da Srbima više ne treba davati nikakve ustupke i da je svaki takav čin ravan izdaji. Taj stav je veoma izražen i u javnom mnjenju: oni prosto neće da dozvole da Srbi dobiju neku strukturu koja bi stajala između centralne vlasti i opština.

Zbog toga sam još 2014. iz zatvora apelovao da se odmah pristupi formiranju organa ZSO, a ne da se čeka dozvola iz Prištine. Reč je o nečemu što je potpisano u Briselu i što je trebalo jednostrano da primenimo, kao što smo jednostrano primenili neke druge stavke. Mogu to da budu privremeni organi, nazovite ih kako hoćete, ali treba da budu funkcionalni. To je trebalo uraditi iz dva razloga: da pokažemo da nećemo odustati i da bi se uštedelo na vremenu, jer je reč o novoj instituciji koja tek treba da se razradi. I ako bi se ZSO sutra formirala, proći će godine pre nego što proradi punim kapacitetom jer treba institucionalno povezati sve te opštinske službe.

Da li je uopšte bilo mudro ulaziti u koaliciju koja je i među samim Albancima nepopularna zbog korupcije i nepotizma i koja zbog tanke većine i unutrašnjih sukoba može da se raspadne za par meseci?

Nije bilo mudro ući u bilo kakvu koaliciju bez nekih garancija. Oni ne samo što nisu učestvovali u pregovorima nego ni od stranog faktora nisu dobili garancije da će ZSO biti formirana. Ako se koalicija raspadne, nikakva obećanja koja im je dao Haradinaj neće više važiti, jer će doći nova vlada. Da su tražili garancije od ambasadora najvažnijih zemalja, članova Kvinte u kojoj sedi i predstavnik Rusije, to bi nešto značilo. Oni takvu garanciju nisu ni mogli da traže jer ih niko ne shvata ozbiljno.

Ali Vučića shvataju ozbiljno i u Briselu i u Moskvi i u Berlinu, a sada se, evo, četiri puta rukovao sa američkim predsednikom Donaldom Trampom u Njujorku. Zar to ništa ne znači?

U ovom slučaju ne, jer se radi o stvari od lokalnog značaja, u koju centralne vlade neće da se petljaju, već to prepuštaju svojim ambasadorima. Ambasadori zemalja koje su priznale Kosovo su tu da razvijaju što bolje odnose sa vlastima u Prištini, i oni neće da ih kvare zbog ZSO. Jedini način da to pitanje stavite na dnevni red je da promenite situaciju na terenu, odnosno da sami formirate ZSO.

Imali smo vest da je i ruski predsednik Vladimir Putin preko svoje stranke(Jedinstvena Rusija) podržao ulazak Srpske liste u kosovsku vladu.

To je bila prevara. Oni su, u stvari, u delegaciju SNS koja je otputovala u Moskvu uvrstili čoveka iz Srpske liste, a onda to predstavili kao podršku Putina ulasku u koaliciju sa Haradinajem i, što je još gore, podršku Putina Srpskoj listi na lokalnim kosovskim izborima. Rusija je preko svog Ministarstva inostranih poslova tu "vest" odmah demantovala.

To je takva sramota da se ne može rečima opisati. Prolazio sam pre neki dan pored spomenika Ščedrinu (ruskom konzulu koji je početkom dvadesetog veka ubijen na Kosovu) u Mitrovici i učinilo mi se da se i on zacrveneo od stida. Niko nema pravo da se zarad jeftinih političkih poena poigrava sa Rusijom ni sa bilo kojom državom čija nam podrška treba.

Kako vam izgleda Vučićev poziv na unutrašnji dijalog o Kosovu?

Mislim da je to dobra ideja, mada je moglo i ranije. Nemam razloga da sumnjam da će taj dijalog biti otvoren i sveobuhvatan kao što je najavljeno, ali mislim da nije dobro da bude vremenski ograničen. Kosovo je suviše osetljiva tema da bi se rešavala na brzinu. Sem toga, važno je da se uključe sve stranke, velike i male, nevladine organizacije, Crkva... To je neophodno da bi se sprečilo da sadašnja vlast, a sutrašnja opozicija, donese neku odluku koju će nova vlast poništiti, pa onda sve iz početka. Potpuni konsenzus se nikada neće ostvariti, ali važno je da se što više političkih subjekata slozi. Upravo su nas česte promene politike prema Kosovu dovele dovde gde smo stali.

Ponavljam da ne treba žuriti, jer u ovom trenutku ionako nemamo ozbiljnog pregovaračkog partnera u Prištini pošto je tamošnja vlast nestabilna, i proći će bar godina ili dve dok se stvari ne raščiste. Ako budemo žurili, jedino čemu možemo da se nadamo je priznanje nezavisnosti Kosova.

Briselu se, međutim, žuri, a tempo normalizacija odnosa sa Kosovom je odlučujući faktor u evropskim integracijama Srbije...

Da, ali mi u procesu evropskih integracija pre svega treba da se usredsredimo na unutrašnje reforme, da uredimo državu tako da ona liči na članice EU. Uostalom, i da sutra priznamo Kosovo, u EU svakako ne bismo ušli pre 2025. Prema tome, čemu odmah žrtvovati nešto što je toliko bitno za naš identitet samo da bismo posle godinama sedeli u magarećoj klupi EU?

Vi ste nedavno izneli stav da bi najbolje bilo da se Kosovo rešava po kiparskom modelu. Zašto mislite da bi to bilo prihvatljivo za Brisel, kada oni stalno ponavljaju da neće novi Kipar u EU?

Kiparski model nije rešenje, ali je dobar način da se pristupi jednom delikatnom pitanju. Brzopleti potezi bi lako mogli da dovedu do nekontrolisanog sukoba, a to nikome nije u interesu.

Ja znam da oni Kosovo vide kao tempiranu bombu i hteli bi da kroz proces normalizacije što pre uklone detonator, ali moglo bi da se desi da umesto detonatora izvade osigurač, pa da dođe do detonacije. Ne treba čačkati tako osetljivu stvar. A sem toga, sve dok je KFOR prisutan, nema opasnosti da dođe do ozbiljnog srpsko-albanskog sukoba

Ne vidim nijedan ozbiljan razlog da se postojeće stanje, koje nije idealno ali je stabilno, ne održava sve dok se ne nađe trajno rešenje, pa neka to traje još deset godina ako treba. U stvari, žuri se samo pojedinim članicama i nekim birokratama u Briselu, a EU nema usaglašen stav i neće ga imati dok sve članice ne priznaju Kosovo.

Sami ste na početku ovog razgovora ukazali da postoji razlog da se sever Kosova sam uruši, zbog loše politike i teške ekonomske situacije koja podstiče iseljavanje. Da li ste sigurni da će za deset godina na severu uopšte biti dovoljno Srba da bi se održali kao zajednica?

To je realna opasnost, i ja ovaj intervju dajem u nadi da će ga neko pročitati i da će država početi da tretira Kosovo kao strateško, a ne partijsko pitanje. Opštine na severu morale bi da budu primer zakonitog rada i dobre uprave. Umesto toga, Vlada Srbije ukazom smenjuje rektora Univerziteta, što nigde na svetu nije dozvoljeno. Odlaze intelektualci, lekari, inženjeri, jer ne vide perspektivu, a ne vide je ni mnogi drugi.

U Beogradu kao da ne shvataju da Srbi na Kosovu, bez obzira na unutra-šnje razlike, nisu i nikada ne mogu da budu opozicija vlasti u Srbiji. Ako nastave da nas tretiraju kao do sada, može da se desi da iscurimo, pa ćemo svi biti u Srbiji, a Srbija će imati mnogo ozbiljniji problem sa Kosovom. Krajnje je vreme da prestanemo da se igramo sa ozbiljnim stvarima.

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018