06.
Некатегоризовано

Радомир М. Давидовић
ДРУГО ЛИЦЕ СРЕБРЕНИЦЕ

 

»Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и   Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас. «

Петар Кочић

                             

          Када је у БиХ почео очекивани грађански рат, осетио сам се прозваним и позваним да као хирург одмах притекнем у помоћ своме народу у борби за опстанак. У рат ме нико није звао, нити ме је у рат ко слао. Моја одлука је била мотивисана дубоким емоцијама према народу мога херцеговачког завичаја. Почетком јуна 1992.године основао сам Ратну болницу »Свети Никола« у Милићима, градићу који има изузетан стратешки положај, на магистралном путу Зворник-Сарајево. Болница је за своју делатност награђена највишим одличјима – »Орденом Св. Саве« II. Степена, »Орденом Крста милосрђа« и низом војних признања.

         Повод мога обраћања јавности, што иначе ретко чиним, јесте незапамћена антисрпска харанга »неинформисаних«- расрбљених Срба, непатриота, који су за Дучића најпре глупи, а затим лоши људи. На истој гомили су корумпиране јавне личности, »политичари«, »хуманитарци«, квази интелектуалци, понајмање обични смртници, који су олако прихватили, очигледно наручену, фотомонтажу ратне порнографије стрељања шесторице сребреничких Муслимана. (Ивона Живковић, »Огледало« од 8. јуна 2005), Џаред Израел, 25. јуни 2005. e-mail: emperors1000@aol.com

 

         Лично сам организовао санитетско обезбеђење акције Сребреница што ми даје за право да компетентно проценим шта говоре и пишу други о Сребреници.

»Нема разлога да се више троши вријеме на побијање вјешто изведене пропаганде око »масакра« у Сребреници. Штовише, може се рећи да је Запад у току задњих десет година, лагао о свему осталом: српским »логорима за силовање« и »логорима смрти«, о масакрима Маркале, о пекари у улици Васе Мискина, o »Масакру у Рачку«, о наводној смрти 100.000 или чак 500.000 Албанаца на Косову »убијених од стране Срба«, итд. Према томе, зашто не би лагао и о Сребреници?                                                                                                                         Дакле, проблем није у истинитости чињеница о Сребреници, у сваком случају не за нове тоталитарне владаре. За њих су Сребреница и Маркале били само нека врст крваве али неопходне метафоре, пут до Дејтон споразума, до колонизације Балкана, до остваривања нељудских геополитичких циљева.« [Емил Влајки, Демонизација Срба]

 

        Алија Изетбеговић је, сходно својој »Исламској Декларацији«, платио крвљу својих сународника логистику западних моћника у остваривању својих војних и политичких циљева.

» У данашње вријеме догађаји типа »масакр« не морају се уопште догодити. Довољно их је само замислити. Остало је ствар тајних служби, чаробњака из агенција за односе са јавношћу и савезништва елита, медија и публике. Амерички филм »Wag the Dog« сјајно показује како је постојећа стварност све више илузија , а илузија све више постаје неподношљива реалност« [Исто, стр. 299.]

      

         Постоји ли рат без окрутности, насиља, погибија? Колико ми је познато такав рат није забележен у историји ратовања. Зашто би Сребреница била изузетак?

 

         Овако је било у време пада Сребренице у Милићима у Ратној болници »Св. Никола«.

        

         Те ноћи небо је било тмурно, градић утонуо у мрклу помрачину и глуву непријатну тишину. Пре два дана НАТО авиони су бомбардовали оближњи заселак Зелени Јадар, па смо због тога на кров болнице поставили велики црвени крст на белом платну. Слаба корист од тога кад знамо да су код Горажда гађали наше санитетско возило и побили наше медицинаре. Јуче су у болницу донели посмртне остатке чувара водовода, старијег човека, којег су претходне ноћи убили Орићеви борци пребацујући се из сребренице у Кладањ, по договору Алије Изетбеговића и Клинтона. Плач, јецање и уздаси као небројено пута до тада, кад су у болницу доносили унакажена тела невиних житеља околних српских села и заселака.Према расположивим подацима поименце је евидентирано више од 3000 настрадалих Срба у зони деловања јединице Насера Орића, пре »масакра« у Сребреници. Истовремено до сада је нађено и идентификовано око 2000 Бошњака из Сребренице. Где је осталих 5000 или 6000 сребреничких »шехида«?! Ено их где као осведочени џихад ратници сеју кости по ратиштима на Алаховом путу од Косова и Метохије до Чеченије, или као терористи завршавају у ланцима кампова у далекој Аустралији.

 

       Сан ми не долази на очи, и као ретко кад у протеклим ратним годинама, обузима ме некаква зебња и страх. Осећало се да ће се десити нешто важно и опасно. Позвао сам свог возача »Мицка« и замолио га да ме полако провезе улицама Милића.Све спава дубоким сном, не чује се ни лавеж паса. Будан је једино дежурни полицајац који буновно промрмља: »Иди Профо у болницу и мирно спавај«. Послушао сам.

         Ујутру звони телефон - из команде места наређује ми мајор ВРС да одмах са сарадницима и санитетским возилом одем у Стару Касабу, данас Душаново, и укажем медицинску помоћ заробљеним муслиманским рањеницима! Наређеноучињено.Затичем стравичан призорпо четворица носе једнога, овом »виси« нога, ономе рука, онај трећи је прострељен и » блед као крпа«, очигледно хеморагични шок. И тако, то пре подне, датума се не сећам, вероватно негде између 12. и 13. јула 1995. године, проведох тријажирајући непријатељске рањенике, дојучерашње Орићеве борце. У болницу је превезено и у наредна 24 часа оперисано између 20 и 30 тешких рањеника. Ни један од њих није подлегао! Наредних десетак дана су се опоравили и у пратњи лекара и медицинске сестре, аутобусом одвезени у Зворник. Касније сам чуо да су сви они размењени за наше заробљенике. Да је тако било сведочи један »мој« пацијент у интервју сарајевској телевизији. На питање »гдје си лијечен« , одговорио је »у ћетнићкој болници у Милићима«, а »како су те гледали« - »добро, исто ко и њихове«. Поштен неки човек, што јесте јесте.  

     Тако сам у време пада Сребренице доживео снажно осећање поноса стога што сам са својим сарадницима испоштовао Хипократову заклетву лечећи и непријатељске рањенике.

         Муслимански рањеници су и раније лечени у болници »Св. Никола« у Милићима. Ово ће потврдити и двојица лекара странаца, Марк Матис, анестезиолог из Белгије и Ђузепе Валентин, Италијан. Они су нам притекли у помоћ преко организације »Лекари без граница«. У драгој успомени ми је остао Ђузепе, иначе врстан општи хирург, који је после једномесечног рада у болници »Св. Никола«, одмах отишао у међународни прес центар у Београду и том приликом изјавио да долази из »четничке« болнице у којој оперишу и непријатељске муслиманске рањеника. По повратку у своју Италију, Ђузепе је поновио ову изјаву у неком листу и послао ми фотокопију исте.

         И овога пута, лажи о рату и из рата у БиХ упорним понављањем, постадоше »истина« - невине осуђују, траже ратну одштету од српске агресије, после десет година затварају осумњичене за учешће у »геноциду у Сребреници«, Конгрес САД демонизује Србију, хоће да затру Републику Српску и српство у целости.

       Скерлићева синтагма да је »Запад закон живита« актуелна је као да је јуче изречена.

Верујмо народној мудрости да »ничија није до зоре горела«!

 

 

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018