09.
Некатегоризовано

Светлана Ђурђевић
Крушевац

 

ИСКОН

На почетку беше Реч

И настаде свет

Душа и тело

Светлост и тама

Добро и зло

Живот и смрт

И би воља Његова

Кроз сузу кроз росу

Кроз кишу кроз пахуљу

Преко потока преко река

Преко океана

Из изворишта

Из увира

До слапова до глечера

До каскада

Бујица која време надвлада

На почетку беше Вода

 

ПАРЧЕ ДУШЕ

 Ако ти осмислим стих

     Најискренији

Од ког ћеш се најежити у врелом

     Јулском дану

Уколико ниси заборавио јединствени

Мирис покошене траве

     Хоћеш ли ми дати

     Откуцај срца

 

Ако ти посветим строфу

     Неисказану

Због које ћеш пустити сузу

     У сиво свитање

Уколико ти маска неискрености

Ледом није оковала око

     Хоћеш ли ми дати

     Недосањан сан

 

Ако ти напишем песму

     Једноставну

У којој ћеш се као у огледалу

     Препознати без страха

Уколико си према себи искрен

И ниси алтер Доријана Греја

     Хоћеш ли ми дати

     Парче душе

 

ОСТАТИ СВОЈ

...А ја сам само пуста стена

окрњених црних суза нечијих.

Упијам сав задах ове трошне,

избушене и опустошене планете,

а ипак и даље стојим на бедемима

неких старих измрцварених и давно

заборављених појмова Правда и Истина.

 

...А ја сам камен спотицања

изопачених, некад бриљантних мисли.

Окужена и упрљана грешним и

бесмисленим визијама среће, и

давно покопаним исконским осећајима

бола и патње некод другог Ја.

 

...А ја – еликсир – плутам

у безграничном вихору крика птице

злослутнице, улаштених златних пера,

док ми вапај црних слутњи загушује

кликтај осакаћене, прегрубо дефлорисане

тајне – остати свој.

 

ЈА

У сиво свитање мрзим себе.

Двоумим се, ломим, кидам душу

и вапим за далеким, чврстим

и сигурним дланом безбрижности.

 

У том утрнулом часу бесне борбе

благословеног мрака и раздевиченог дана,

олуја бола струји и пустоши ме

и боли, како само сурово боли!

 

И боли, и носи, и губим,

губим највреднији део себе,

а подмукло кукавичко свитање

цери ми се у лице и

све више разголићује.

 

И осећам како ме бесна олуја бола

истискује из мирног мора спокоја

и одваја од усидреног брода равнотеже и

варљиве, као кула у песку, изграђене среће.

 

У сиво свитање стојимо, голе,

једна наспрам друге –

истина и ја.

 

ИСКРА

Живот живим пуним плућима

Живим живот измаштани

Јер сада је једина истина

За сутра и јуче ја не марим

 

А шта када сутра не постоји

Ако је јуче само приказ луди

За вечност одавно Бога не молим

Јер се сутра у ствари не буди

 

Сав ми је живот у једноме фрејму

И тако га живим јер ми је једини

Све се зацрни ил' обасја у трену

Чега су свесни само изабрани

 

Свакога јутра кад отворим очи

Захваљујем се Богу јединоме

И славим Сунце до доласка ноћи

Између данас и сутра јуче је изгубљено

А сутра – ко зна да л' постоји

 

IN VINO VERITAS

    Да не остане празнина

услед недовршеног стиха,

кажеш несигурно, испотиха,

налиј ми чашу вина

јер, у њему је истина.

 

Када ме испуни нигдина

и немам сна ни смираја

кажем, на ивици бескраја,

налиј ми чашу вина

јер, у њему је истина.

 

Ако те победи тишина

и крене суза издајица

у зору помраченог месеца,

налићу ти чашу вина

јер, у њему је истина.

 

А док на љубав пада прашина,

жељни занесености и страсти

ти и ја, у времену расути,

попијмо чашу вина

јер, у њему је истина.

 

И нек постанемо давнина

кад је душе обузео страх,

а жудњу пепео и прах

јер, испили смо чашу вина

у коме је Истина.

 

КАКО ДА ТИ КАЖЕМ

Како да ти кажем
да ми је жао
због неразумног ћутања
због бесмисленог разговора
због изговорених речи које
никада само речи нису
изговорене онако успут

Како да ти кажем
да ми је жао
за ништа
за све
за суморно јутро
за предугу ноћ
испуњену кошмаром
неизреченог кајања

Како да ти тражим
да ме волиш
када ја не волим
себе саму
због суровости
због искључивости
и бесмислене себичности

Како да ти тражим
да ме волиш
а да те не окујем заувек
бременом тежим од
неподношљиве тежине битисања

Како да ти кажем
да те волим
а да те не избезуми
дубина моје туге
која долази однекуд
из праискона

Како да ти кажем
да те волим
а да знаш да
ако те изгубим
угасиће се свемир

 

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Миришу ноћи по увелом лишћу.

Осећам, умрећу ноћи једне,

Модре, јесење,

Уморне од вина и суза тешких,

Непроливених.

 

Умрећу ноћи једне тихе, бесплодне,

када јалов сан у недоходе црне води,

када те требам,

крвавим срцем вапим

за твојим додиром,

лелујавом сеном.

А тебе нема.

 

О ноћи, крвава, пуста, недодирљива

јесења ноћи!

Желим да те осећам крај себе

у тренутку овом немом, неодлучном,

када се тло пода мном у ништавило мрви.

 

Само ноћас, у часу овом блудном

и разголићеном – требам те!

Чуј вапај душе неоскрнављене

и упрљај је варљивим смислом.

О само ноћас, последњи пут,

буди крај мене!

 

Пијана сам од вина набујалих

осећања у овој ноћи без дна.

Штропот боли и душевне кризе

све је јачи, и зов:

помози ми!

Да у овом бескрајном мртвилу

коначно пронађем себе!

Да поверујем, да сам и ја неодвојиви,

недељиви део свемира.

 

... Али тебе нема. Никада те и није било

када сам уснама црним од неиспуњења

дозивала вечност да се усели у мене.

И зато је ово последња песма коју

посвећујем теби.

 

ИЗНОВА

Бејах сам. У неком 
изгубљеном тренутку
мадригала.
Уморан од стена безнађа 
сурваних у маховину
дозивах узалуд светињу изгубљену,
а шала, гле, зар је све то шала 
избачена у празну тмину?... 

Назваше ме - живот. 
Ако неко, 
у било ком тренутку вечности
имађаше макар један трен 
чврсте воље, остадох то.
У самоћи загубљеног трена 
осетих задњи траг сласти.

Бејах изгубљен. Ту мрачну силу
преврелог идиотизма не могах спречити. 
Васкрснула је давно уснула правда.
И онда, разломљен, као под продорним
погледом бела призма,
осетих да се борим са бесним валовима
измрцвареног сада.

Сада - беше нешто мутно и страно моме
летаргичном модром оку...
Док тамно око зачуђено 
у бескрај заборава тоне
и без борбе предаје се јучерашњем
сипљивом току.

Бејах, а бејах некада нешто што се
животом звало,
а сада постало терет космичке пресе,
у самртни ропац доспело...

 

ПАРАЊЕ ДУШЕ

Не парај ми душу,
као изношену блузу.

Не даруј ми олако
изнуђене милоште,
јер моје је срце
залеђено стакло
и за себе само
једну искру иште.

Не говори ништа,
нека туге тону,
од наше љубави
остала су згаришта,
а пепео је
испунио васиону.

И не кај се лажно
због промашене среће;
јутро је од суза влажно,
оних, које више тећи неће.
И само то
на крају је важно.

Не парај ми душу,
као поцепану блузу.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018