14.
Поезија

Александар Марић
ПЕСМЕ

ЗАВЕТ

 

Држите отаџбину у клети

У дубини душе чувајте мало луча

Ако вам негде очевина или дедовина

Грца у остриги и дивљој купини

Ако је багрење прекрило њиве

Изникле јасике из темеља куће

Куће из које су потекли сви

Ваши

 

Пронађите брзо ковача који кује

Иза трећег брда иза сваког времена

Од њега купите косир закривљен

Са дугом и јаком држаљом

И удрите по врзини

Као по хорди азијатској

Која поље ваше Косово роби

И по багрењу секиром и тестером

Као по латинским витезовима

Који прекршише завете крста

И узеше завет пљачке и уништења

 

Држите веру своју у клети

У дубини душе чувајте пламен

Ако вам негде црква лежи

Слободно узмите своје ослобођене

Домове и васкрсле дедовине

И слажите камен по камне

У клети својој у којој борави Лик

Лик из кога су потекли сви

Ваши

 

 

МЕДИОЛАНСКИ ЗАПИС

Александару Сањи Илићу

 

Уплети, заплети, расплети

Отвори спис под покровом

Урони у ситне ретке црних слова

У мошти древности забележене

Уплети, заплети, расплети

Разби закључане окове књиге

Чији се кључ крије у звездама

У вођењу васионе и задатку

 

Завет црвено исписан

У насловима светих књига

Садржаних од коња и јунака

Извијених од тела писара

Међу биволима, међу травама

Читај спис на глас сричући

Непојамни стих, лахор срмни

Кроз који проговара благовест

 

Уплети, заплети, расплети

Разиграј срце инструмента

Преношеног вековима као наука

О хлебу и вину, о врту и рекама

Уплети, сваку влас у израз

Казуј заплете, казуј трагове

Растуће драме када цар пати

Растопи осињак запитаности

 

Проговори језиком зрелим

Шифарником векова прегорелих

Одакле сила продисалој глини

И руци одакле моћ и пркос

Расплети замршене векове

Кад један се цар отвара

Док тражи лека у промени неба

У поклоњењу пред распелом историје

Уплети, заплети, расплети

Отвори срце под покровом

 

 

ЗАПИС ПЕТРА ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

 

Постоји дан којем сам дужан

Остао је без преке песме

Иако се укрштају брвна

Јер родио се у робљу тесар

Обилази пропланке, црквишта

Његова рука на мишици је Господњој

 

Позива се прво на Прокопија

Па на Малу Госпојину, Тројицу и Свету Недељу

Укршта брвна у тишини гора

Тиме шуме постају крштене

Јер родио се у робљу презвитер

Његова рука у благослову је Господњем

 

Стада се појављују као галаксије

Рађају се и умиру звезде

Јер родио се у робљу цар-пастир као Давид

Штап његов воља Господња задржава

Док не испуни се времене спасења

Када песма слободе улази у дах

 

Постоји језик којем сам дужан

Да без насушне песме не остане

Јер родио се у робљу песник

Певач чији глас је у хору вишњем

Укрштај тесаре, закрштај презвитеру

Царе у посту чекај, ево почињем да певам

 

 

ЖИЧА, СВЕТЛОСТ, ПРИЧЕШЋЕ

 

Поново је о светлу реч

Свањава октобар и дан краља

Кога брат подиже из смрти

А задужбина црвена

Опет у светлу само пребива

Поринута у потезу вечном

Са мноштвом бродовља око себе

 

У храму коме Спас је у имену

Деца једино власна су за игру

Првином од створених твари

Јер поново је о светлу

Све време реч и о њеном саздању

Која улази крунисана

Кроз јужне двери

 

Претачу младенци фотоне

Из шаке у шаку

Она се простире по поду

Обузима им косу, бежи у очи

Док непропадљива светлост

Која увек иза је вида

Пада на престо примајући дарове

 

На крају кушамо преточену

Светлост из путира

Дајући смисао свакој твари

Док мала деца трче

Кроз игру светла и сенке

И тама не обузима њихову сушт

Позвање наше у светлу запечаћено

 

На дан Светог Симона Монаха 2012.

 

 

САН ОЦА МИРОЉУБА МАРИНКОВИЋА

 

У дане оне јунске

Када цар Константин

Са мајком својом

Излази у поља

Да га поздраве

Узреле траве

У дане када

Се уморни просци

Претварају у косце

У водоше и косбаше

Уснио поп Мирољуб

Опијен травама

И опаљен сунцем

Сан тешке службе своје

 

Никако јадан све овце

Да сакупи

Беже оне као обузете

А она најбоља

Најраснија и најпризорнија

Бежи пашњацима

И јаругама

Прескаче потоке

А он угледан Пастиру Добром

За њом кроз сутон

И оглашавање

Пробуђених ноћних птица

 

Бежи она упорно

Право у чељусти вука

Он је одвраћа наредбом

Па умилним зовом

Најпосле молитвом

И уто разбукти се зора

 

Сунце разбуди пастира

А она овца и онај вук

Дуго му остадоше

Урезани у дан и корак

Као печат невидиме борбе

 

 

ОДЛАЗАК МИЛУТИНА ЗУВИЋА

 

Чекао си стрпљиво

Да се над светом

Зароби небо у гвожђе

И земља постане друга

Од мједи тешка

Па тек онда да кренеш

У кише дошле из књига

Библијских и пророчанстава

 

Отишао си смерно

Кроз ноћ у коју ниједан

Непријатељ ни гонилац

Не сме да крочи

Кроз плашт водени

Који претвара питоме њиве

У дубока језера

Кроз ноћ у којој звер

И шумски дух заједно дрхте

 

Није те видела стража

Иноплемника око куће

Куће твоје и предака ти

Ни пас шарпланинац

Који се од времена покрета

Од младенца преметнуо у старца

Није ти мирис осетио

Од воде која носи куће

И ствара од људи нишче

 

Отишао си сабран

Као и сваки изгнаник

Удомовину човечанства

На своје

Што ти по жизни и следује

Оконча се странствовање твоје

 

 

ЗОРА НА СВЕТУ ПЕТКУ ПАРАСКЕВУ

+ О. Сави Студеничком

 

Небо је било отворено

Од почетка светогорских служби

Над белом лавром Симеоновом

Променио је светом

Отац наш Сава љубљени

Који ме једини привио

Онако очински на своје раме

И загрлио као отац блудног сина

Када се овај решио на повратак

У окриље дома Цркве своје

 

Небо је било отворено

Од ситног сата и прве прозбе

У сан дошао ми је и отац

Милутин Пантелић, почивши

Да ме посети у новом дому

Који свијам као ласта после селидбе

Речи сваке утехе да ми каже

У сну који нестао је у додиру са светлом

И вратио се у наосу цркве Спасове

У Жичи по примању тела и крви

Господње и сузе преко потребне

 

Јер небо је било отворено

Као и оног дана под куполом

Милутинове цркве у Студеници

Када је старац наш Сава

Седео међу нама са испруженом руком

Руком миловања за повратника

Из земље немира и страна иних

 

 

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019