15.
Прича

Комнен Бећирoвић
Париз
ПРЕДСКАЗАЊЕ

 

 

Прољеће је у велеграду већ било увелико заузело маха, цвијеће по парковима процвјетало и дрвеће пролистало, кад у расвит једног априлског јутра усних свој далеки горски завичај. Као идем путем про велике стране која се, са десне обале ријеке, пење ка шумовитом брду у чијем се подножју, на омањој заравни, налази једно од два сеоска гробље. Ту почивају покољења прохујала с те стране ријеке, док она прохујала с друге стране, почивају на гробљу под западним врлетима. Некада лијепо родно имање, сем кад би у сушним љетима, због недостатка воде, све сагорело, страна којом иђах сад је пустолина, великим дијелом зарасла у лијеске, грабове, јасење и букве које су се одозго с брда спустиле. Некадашњи власник је млад погинуо у једној од грдних погибија посљедњег рата, не оставивши порода иза себе, док се потом његов брат тужан и јадан поскитао по племену. Ни од брвнаре на заравни, као ни од савардака на подињку више ријеке већ одавно није остало ништа, сем гомиле трулатака у трњу и ламутини. Ту близу, гудуром пролази племенски пут којим сам у сну, као толико пута на јави, ходио.

Таман бијах избио из гудуре и разминуо велику стару крушку изнад савардачишта, кад се преда мном на путу указа извор над којим се сагех да пијем. Не знам да ли већ бијах оквасио уста кад чух иза себе глас како ми говори: “Не пиј на томе извору! Не пиј на томе извору!” Бијаше то глас покојне ми мајке коју, кад се усправих и окренух, доиста угледах. Ишла је на краћој раздаљини иза мене, мала, у црнини, испошћена лица, али нешто млађа и правија но што је била посљедњих година живота. У исту мах прође ми кроз снену свијест да је горе на врх стране гробље и да ме мајка стога опомиње да не пијем на извору што се преда мном наједном бијаше појавио. Као да је наставила да брине о мени и са онога свијета, пошто се бринула на овоме. Обузе ме силно неспокојство кроз које се пробијала тек слаба нада да је страна дугачка, а гробље високо те да вода ипак није нечиста.

Мајке већ неста, а ја, погружен, наставих путем, осврћући се ка старој предачкој кули на заравни с друге стране ријеке. Одатле ме мајка током многих година, приликом мојих одлазака у свијет и долазака у завичај, очима испраћала и пресретала и, кад бих затрајао, надала ми се нећу ли избити. И увијек, кад бих стигао, као да би је златно сунце с истока огријало, како ми је у својој љубави и доброти говорила. А сунце коме се, као оличењу Божијем, сваког јутра, кад би сјајно истицало, молила, управо се рађало иза врлети са те стране одкуда сам долазио.

Кад сам крајем претпрошле зиме, док су дријен и јагорчевина тек навјешћивали прољеће, дохитао да је болесну обиђем, рекла ми је: ”Ђе си, жељо моја жива из свијета!” Дан је био кишан и суморан а планине заодјенуте у магле и сњегове. Ријека се, раздртих и разваљених обала, оглашавала кроз наносе изваљеног камења и ишчупаног дрвећа, што је туда оставила приликом великих јесењих плима и помута. Сестра, која већ бијаше дохитала из друге покрајине, срела ме је на мосту међу ваљем уплакана.

Након мјесец дана, веома издољела, мајка се преставила у рано априлско јутро, док је сунце златило врхове и силазило к селу низ литице и падине. Тога дана, први пут у њеном дугом вијеку, застало је спавајући. Спавала је тврдо без снова ни буђења у пусту вјечност отиснута. Човјек је талас који се дигне и слегне у том безобалном океану у коме су једина крупна збивања настајање и нестајање свјетова, паљење и гашење сунаца, што се протежу на стотине милиона људских вјекова. Па ипак, ма колико незнатан у бескрају времена и простора, човјек је, бар за тренутак који траје, свијест вјечности: она кроз њега к себи долази и саму себе спознаје. Стога је смрт човјекова суноврат вјечности у њен бесвјесни ток праисконски. Да ли простор и вријеме негдје извиру и увиру? Научници су недавно открили иза нашег звјезданог свемира, један готово празан и сумрачан свемир неупоредиво већи од нашега.

Посљедњег дана мајчиног бивствовања на земљи, сјенке облакã су закриљивале и откриљивале предио, док су сњегови настављали да се полако топе а потоци од њих надошли, да хитају низ падине ка ријеци, бијељећи се кроз још неолисталу гору која на висинама завичаја закасни све до Ђурђева дана. Ласте пак рано дођу и савију гнијезда у високим ластавицама куле. Увече, док смо мајку дворали, гледао сам како се сјајне, добро познате ми звијезде из дјетињства, за које ми је говорила да су Божје прилике, смирују ка врлетима. Замишљам како њу, која ме једног далеког, раног прољећа, из небића у биће извела, заувијек прелијећу.

Сјутрадан је била сахрана уз опијело и одаваање поште покојници од стране племена. Из разних села жалбеници су током преподнева пристизали, у мањим и већим групама, испред којих су појединци дошавши пред кулу, по исконском обичају, лелекали из гласа колико их грло носи, као желећи да их чују мртви којима су се уз покојницу обраћали. Бјеху то сви преминули природном или насилном смрћу из наше породице током посљедњих десетљећа. Један од жалбеника, средовјечни горштак приступив покојници, ослови је ријечима: "Сретна ти смрт!" Кад би се као нека велика распра са смрћу, смирио лелек људи, жене су настављале да над одром туже и наричу при чему су се у њима отварали понори бола за њиховим изгубљеним милима и драгима. Неке међу њима су још као дјевојке убрадиле мрку мараму коју отада никада више нијесу скинуле јер су губици стизали једни друге.

Пошто се народ изређа покрај мајчина одра, изнијесмо је на зараван пред кулу гдје, уз јеку ријеке, свештеник поче опијело, чин којим се пориче бесмисао смрти, а душа не препушта глувој вјечности, већ се приводи у окриље Господње. Бог је слово бесловесне вјечности. У смртноме човјеку упаљен је огањ бесмртности што вјечност освјетљава, као што је кроз простор освјетљавају велике ватре васионске. И тај пламен је у човјеку Бог који је стожер човјекова бића и његов највиши и најдубљи доживљај вјечности.

Слушајући ријечи свештеника, многи као да намах схватише зашто мајка, готова сама у племену, бијеше истрајалу вјери у вријеме кад је безвјерје било овладало људским душама. И док је свештеник бесједио задивљеном народу, вјетар нам је повијао пламење свијећа у рукама, пријетећи да их угаси. Али један рођак својим великим шакама отврдлим од сељачких радова, хитро сложи по двије-три свијеће једну до друге те им тако сједињени пламенови вјетру добро одолијеваху. Затим кроз заметнуле дубраве, мајку понијесмо до мјеста вјечног починка под западним врлетима гдје јој, уз посљедње ријечи опроштаја, остатке земљи  предасмо. А кад се све сврши, опет се враћах у свијет с осјећањем које ме сада у сну стаде обузимати, да ме мајчин поглед из куле неће никад више пратити ни сретати. Затим ми се неки призори са сахране појавише и својом збиљом пробудише.

Устах сјетан у сунчано јутро позног априла. Истог дана. крајем поподнева, нађох се у једном великом парку у који радо залазим да потражим мало природе или мира од градске буке и метежа, или, пак, да се разгалим од тешких расположења у која ми се деси да овако, због снова или стварности, западнем. Но тек што бијах ступио под расцвјетале кестенове, видјех како ми долази у сусрет плавокоса, прилично стасита, у свијетло-зелено обучена дјевојка коју обгрлих погледом. У том нам се очи сусретоше, изазвавши обострани осмјех, а на њеном лицу и мало руменила због чега помислих да је чедна. А чедност тражих одавно. Застасмо и поразговарасмо при чему се она показа колико умиљата и осјетљива на моје ријечи, толико и образована, што ме још више надахну јер, осим тјелесног склада, тражих душевни.

Мирне плаве дубине дјевојчиних очију се лагано зањихаше. Како ми рече да станује близу, прихвати моју жељу да свратимо код ње и, кад се нађосмо у пространом стану у коме је становао и њен брат матурант, загрлих је и пољубих, што она сва узбуђена и донекле збуњена прихвати. Иако смо горели од жеље да се предамо крајњој нежности, ипак остасмо чедни. Једно, што се брат могао изненада појавити, а друго, што нијесам хтио да идем тако далеко у невјерству према Чаробници која прелијеће океан да би дошла да ме види. Силазећи сретосмо њеног брата на улазу, а затим настависмо загрљени цвјетним стазама испод кестенова. Прије но што се растасмо, опчињени једно другим, заказасмо састанак кроз неколика дана у кафани наспрам парка која носи једно славно име.

Вратих се као на крилима озелењелим булеваром, затим кроз парк иза велике Богомоље, у пуном прољећној слави, с осјећањем да сам доживио један од оних романтичних сусрета из књига које читах у раној младости кад самовах у мојим горама, немајући прилике да утолим своју бескрајну чежњу за женом и њеним чарима. Управо, као да сам сваким новим сусретом, да не кажем побједом, хтио да проживим тада непроживљено.

Жељно очекивах тај дан, али чим је угледах, видјех да је дјевојка сва измијењена и невесела тако да спонтано изоста обострана нежност коју је природно било очекивати. Одмах ми рече да је, због повременог осјећања умора, управо била на већ дуже заказаном прегледу код љекара и да је овај закључио да има некакво обољење крви, по свој прилици преносиво чак и оним што је, прошле недјеље, било међу нама. Извади из ташне и налог за љекове.

Пренеразих се, завртје ми се у глави. Сину ми да сам се оног дана, пивши на дјевојчиним уснама, отровао. У магновењу ми искрсну мој сан. Видјех себе преко пустолине и нездрави извор преда мном и мајку за мном и као да опет чух њене ријечи: “Не пиј на томе извору!” Спопаде ме зној, раздријеших кравату и збацих капут са себе. Дјевојка осјети мој велики немир па ме, и сама узрујана, упита: “Шта вам је, блиједи сте?” Глас јој доприје до мене, туђ и далек. “Ништа, ништа, сјећам се нечега”, одговорих мало се прибравши, прије но што похитах на ваздух у парк гдје се нађосмо пред једном каменом краљицом.

Колико оног дана бијасмо очарани и надахнути једно другим, толико сада бијасмо разочарани и нијеми. Тако остасмо неко вријеме док ми у један мах дјевојка стави главу на раме и заплака се, прије но што нестаде под кестеновима са којих су прве латице већ одпадале. Колико се прошли пут вратих полетан, толико се сада враћах погружен у себе, јадан и чемеран као не примјећујући ни љепоту здања, ни мостова, ни споменика, ни вегетацију у пуном јеку.

Сјутрадан обратих се свом доктору ради прегледа крви који ми, након два-три дана тешке неизвјесности, саопшти да је све у реду те се умирих и повратих себи. Утјешен, мишљах да се сусретом с дјевојком у парку сан бијаше испунио, али то је била само варка за нову сличну замку коју ми судбина приреди касније на другом простору, замку којом ће се моје сновиђење показати као предсказање за трајно кајање и испаштање.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019