15.
Прича

Милован Шавија
Ванкувер
ЈЕДНА НЕОБИЧНА ПРИЧА

У маленој кафани код Михе на Едмондсу већ скоро две године, сваког другог уторка у месецу, окупљају се ванкуверски љубитељи писане речи на језику који још увек постоји под именом србски. То невелико друштво овог јануара одлучило је да тај скуп уприличе не другог уторка већ среде и да га тематски посвете оним писаним књижевним траговима које су оставили у аманет будућим генерацијама ствараоци потекли са територије некадашње југословенске републике Босне и Херцеговине. А повод да се окупе баш тог дана могао се докучити пажљивом анализом календара, како оног секуларног, тако и православног црквеног. Тога дана свој државотворни празник славила је Република Српска, оно што је, игром несретних и сретних околности, остало народу српском западно од реке Дрине да се имају где склонити и преживети још једну од крвавих и рушилачких епизода учитељице историје која је, од памтивека, према њима, својим невиним и наивним штићеницима, испољавала исувише строгоће.

Говорило се те кишовите ванкуверске вечери о људима који су, сем што су умели лепо да пишу и да та своја писанија уобличе у књижевна дела, били истовремено и патриоте, и родољуби, и борци за слободу и права обесправљених, те сходно томе, како то обично бива у историји, били и губитници, а на крају и мученици који ће, ако им је за утеху, будућим генерацијама постати и неканонизовани свеци. Јер, како је говорио творац ”Јаблана”, ”Јазавца пред судом” и ”Мрачајског проте”: ”Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас”.

Прочитана је и она бесмртна прича о дједу Ради и његовом наивном унуку Бранку, коју написа  касније његов брат по перу, али и муци, онај песник и слободар, што сконча у болници за умоболне,“презрен и гладан као пас”.  Та прича и дан-данас интригира читаоце када се ње понекад, с пролећа, сете у тренутцима кад иза неке “потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио”, питајући се истовремено зашто тај љупки цвет што је просинуо иза ограде није ни црн, ни бео, ни љубичаст, већ једноставно сљезове боје. Ни творац те велике загонетке нажалост није скончао боље од свог брата му по перу и муци.

Рецитовене су и песме оног песничког великана, дипломате, љубитеља вредних уметничких дела и писца можда најлепших строфа икада написаних на језику србском, који, на срећу, не сконча тако ”гладан и презрен као пас”, али, ипак, не на мање тужан начин:у туђини, далеко од вољене отаџбине и његовог родног Требиња.

У паузи читања одломака, стихова и оних покаткад мучних и тужних прича уз пратњу гитаре зачула би се повремено нека лепа песма попут оне:

 Тамо далеко, далеко од мора

Тамо је село моје, тамо је Србија

Тамо далеко, где цвета лимун жут

...

Тек толико да се главе, уморне од лепоте, страдања и метафизике, на тренутак опусте препуштајући се чаролији музичких акорда и песама из чијих речи се нису слутила она тешка питања као што су: да ли је онај лимун заиста био жуте, или можда лимунове боје?

Како је време одмицало мисли су лутајући разиграно по прошлости, знале понекад да се изненада врате у садашњост па, чак, на тренутак, узлете и у будућност трагајући неуморно за надом да би она ипак могла да донесе нешто лепше од онога што је било. А напољу невреме као да је добијало на интензитету претварајући се у једну од оних потопских киша по којим је Западна обала на далеко позната. Кишне капи су се у потоцима сливале низ вањску површину великог прозорског окна стварајући на њој ону замрљану водену скраму која као да је штитила то топло духовно скровиште од материјалности вањског света и физичке нелагоде тешке јануарске кише.

А уз гутљаје хладног пива и црног вина који су се у тренуцима одушка сливали низ жедна грла стварала се постепено у главама чланова те малене дружине она недостајућа слављеничка димензија која се онако спонтано и несвесно и прижељкивала. Јер, изнад свега, био је то 9. јануар, Свети Стефан. Била је то слава, и то не обична слава, државна слава Републике Српске, не обичне државе, једне од само неколико у поново поробљеној Европи чији председник није обавезан да по своје мишљење редовно одлази у америчку амбасаду. Како је већина присутних те вечери осећала и веровала било је то за утеху оном песнику који је тачно пре 102 године умро,

”презрен и гладан као пас” на ползу народу србском.

 

У Ванкуверу, на Светог Стефана 2019.

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019