23.
Прича

Мирко Палфи
Торонто 
ЏОАНА

Море ме је одувек привлачило. Још из дечачких дана сам заволео мирисе крема и лосиона за море. То ми је тада било финансијски доступно. Имао сам жељу да заволим и море али сам био далеко од њега. Делила нас је велика дистанца али још више недостатак новца у нашем дому. Када боље размислим, највише нас је делила неслога у нашем породичном дому и недостатак љубави у породици.

Мириси су моћни. Да ли је то у мени остало урезано из детињства? Сећам се да су лети, већина мојих вршњака одлазили са породицама на море. Највише се сећам њихове припреме за тај пут и њихових препуњених цегера и плетених торби које су биле неизоставни део процеса летовања. Свега је ту било, много непотребног су носили,почевши од прашка за веш и детерџента за посуђе, а чини ми се највише је било саламе, сланине, кобасице, сира, лука, паприке, брашна, пиринча, кромпира, резанаца, ајвара, киселих краставаца, нарезака, паштете, пекмеза ... Требало је све то набити у мали ауто - четворочлана породица, кофери гардеробе и залихе хране за три/четири недеље, тј. све време летовања! Ауто полегао од тежине , каросерија само што не додирује асфалт. Али тако се ишло са севера Војводине на далеки пут ка нашем јужном приморју. И најбитније је било да се иде на море, а начин и средтсва су били секундарни! А било је и оних, још амбициознијих, који нису имали свој мали породични ауто па су све те торбетине прво морали довући до железничке станице па онда 12 сати клацкања возом .... Какво је то мучење и теглење било, у обе солуције , малим аутом или спорим,труцкавим и чађавим возом ? Да ли је то било летовање? Сада, кад премотам траку у глави, закључујем да је и боље што у те вруће, летње дане нисам био у могућности да са родитељима и братом кренем у такву летњу авантуру.

Ја сам тада утеху пронашао у центру нашег малог града, локалној продавници спортске и летње опреме ”Југопластика”. Имали су тада на својим полицама и гондолама све могуће летње реквизите и спортску опрему, и ја сам волео да то гледам и додирујем, удишем тај мирис…. Никад нећу заборавити тај специфичан мирис када уђем у продавницу! На моменте сам био у неком другом свету....предивном свету, и море ми тада није било потребно!

Године су прошле, свако је одрастао на свој начин и прилике су се мало измениле. Радећи тешке физичке послове преко омладинске задруге тог варљивог лета 1989. године, са својих 17 година, успео сам да уштедим довољно новца и први пут (и једини), са три другара проведем десетак дана на црногорском приморју. Испоставило се, упркос превеликој жељи, да тегет плава боја Јадранског мора ми није тако прирасла за срце као тиркизна боја Карибског мора, много година касније. Оно што недостаје Јадрану, није само бели,ситни песак, већ и благе нијансе светло зелене и небеско плаве боје мора, а које доминирају на Карибима којима се враћам из године у годину, и по неколико пута годишње.

Стицај околности, али највише жеља за морем која у мени не јењава, овога пут одвела ме у Мексико у новембру 2018. Мексиканци на својој територији имају једно од нових 7 светских чуда: археолошко налазиште, остатке града из 5. века - Чичен Ица (на извору мајанског племена ИЦА). Још једном ми се потврдило да многи туристи посећују разне светске атракције из погрешних разлога. Њих не занимају толико фасцинантни податци историје тог места, колико прилика да себе сликају испред пирамиде 'Кукулкан' , по стотину пута и из стотину углова. На већини тих слика главе, вештачки насмејаних туриста, у крупном плану, испред пирамиде, као да су они већи и битнији од саме пирамиде и свега што се ту издешавало пре 15 векова! Каква заслепљеност, а пре свега - ароганција и бахатост данашњег света!? Огромна количина тако настројених туриста , која се свакодневно, као крдо сјати по остатцима тог града из 5.века , сваком посетом одузима по коцкицу магичности таквом месту.

Најлепши и највреднији тренутак у Мексику сам доживео ипак на самом мору,уз обалу... Мала мексичка девојчица Џоана, 8 година, те новембарске суботе била је са својом мајком на плажи летовалишта у којем сам боравио. Њена мајка кува/припрема , у својој кући , домаћу мексичку храну и доноси на плажу да продаје .То им је једини извор прихода. Увек пронађем место, лежаљку, на крају плаже где има најмање туриста и најмање буке. На исто место, при крају плаже, тог дана су дошле мала Џоана и њена мајка. Привукле су једну лежаљку под палму. Мајка је, из велике платнене торбе, извадила неколико малих стиропор кутија, спремљених за продају, све по један оброк. Седеле су опуштено и проматрале туристе и продавце сувенира који су пролазили плажом. Девојчица је огладнела и мајка јој је отворила једно од паковања хране за ручак . Близу њих две, на лежаљци под палмом, читао сам књигу и посматрао их крајичком ока. Мирис те домаће хране је допирао и до мене , пожелео сам да им се придружим и са њима уживам у том ритуалу. Све што сам видео у том тренутку биле су само њих две. Њихова смиреност и спокојство су изазивали јако пријатан ефекат на мене. Желео сам да тај блажени осећај, ти тренутци трају што је дуже могуће. Када је завршила са ручком, малена Џоана се играла у песку близу мене и стидљиво, али знатижељно, повремено ме осматрала. Изазивала ми је осмех и радост. Позвао сам је и дао сам јој паковање жвака које сам донео из Канаде. Уз стидљиви дечији осмех који није могла да прикрије, захвалила ми се на шпанском језику.

Било је време ручка, огладнео сам и ја. Поред изобиља хране која ми је била на располагању у хотелу, одлучио сам да купим ручак од Џоанине мајке - пиринач, тамнобраон млевени пасуљ, динстано млевено говеђе месо, са љутим хабањеро папричицама, и још увек топле тортиље (палачинке у које се све то умотава). Никад слађе нисам уживао у ручку , у било којем хотелу, на било којем летовању! А чини ми се да је било толико укусно, највише због љубави са којом Џоанина мајка све то припрема. Засладио сам се соком од свеже цеђеног воћа које је, такође, доносила и продавала у пластичним флашама од воде. Са малом Џоаном, због непознавања шпанског језика, изменио сам свега пар речи, посветио јој мало пажње али велику количину позитивне енергије и искрене љубави. Она је то осетила и зато сам ја осетио њену чисту дечију љубав... И то је била та размена која ме је очарала!

Сунце је почело полако залазити на плажи и за собом разливати своје тамнозлатне нијансе. Џоанина мајка је продала свих петнаестак паковања, оброка хране које је донела и време је билода крену својој кући. Цео догађај њиховог присуства на плажи и нашег кратког, али срдачног дружења, учинио ми се као да је протекао за само пар секунди али и то је било сасвим довољно да малена Џоана дође до мене да се поздравимо. Устао сам са лежаљке пожелевши да их посматрам , док су успореним корацима по песку, уз обалу, кренуле својим путем. Дечија интуиција (А шта би било друго?) као да је знала да се више нећемо видети. Малена Џоана се окретала, после сваких десетак корака, и махала ми, док год ме је могла видети. Узвраћао сам на свако њено махање, са задовољством, а нешто око срца ми се стегло. Схватио сам да ме је дирнула тамо где је ретко ко успео, у то најфиније ткање људске творевине. Са лакоћом је дотакла моју душу! Имао сам осећај и ја да се више нећемо видети! Стајао сам још једно време на обали, гледао у њиховом правцу, све док су нестале из мог видика. Помислио сам и пожелео да је опет видим сутрадан, и истовремено ми се једна суза са лакоћом спустила низ образ. Стајао сам на обали пар минута као укопан, не покушавајући да зауставим преостале сузе које су се низале, потпуно се препустивши том блаженом тренутку. У мени су се преливали радост и туга истовремено! Радост, што сам тако нешто доживео, и туга што је све то пролетело поред мене као трен.

Следећи дан, недеља, био сам на плажи опет на истом месту. Није их било, мајке и малене Џоане. Распитивао сам се код чувара плаже и осталих продаваца сувенира . Рекли су ми да је недеља, за многе у Мексику, дан одмора, време за породицу и цркву. Преостало ми је још само пола наредног дана, понедељак до 12:30 , јер тада је било моје време за полазак из хотела и превоз на аеродрум. Поранио сам, доручковао, спремио кофер и отишао на плажу. Имао сам времена до 11:30. У мени је постојала огромна жеља да још једном видим и загрлим малену Џоану, да јој поклоним барем новац за неку играчку или шта већ она пожели, и да јој се захвалим за осећај који је у мени изазвала. Понедељак је откуцавао преосталих пар сати за наш могући сусрет. Није их било а ближило се скоро 12 сати. Морао сам отићи горе у собу да се истуширам, спремим за пут. Када сам све завршио на рецепцији хотела, преостало ми је десетак минута до поласка. Сишао сам до плаже још једном , у огромној жељи за тим сусретом. Срце ми је треперило док сам корачао према плажи. Приметио сам мајку како седи под палмом , на нашем месту. Са великим усхићењем сам кренуо према њој, али малене Џоане није било тамо. С обзиром да је био понедељак,она је била у школи. Звао сам једног од чувара плаже који је добро разумео енглески да одигра улогу преводиоца. Објаснио је мајци, на матерњем шпанском језику, да ми је њена малена Џоана, одлазећи са плаже, махајући својом маленом ручицом, растопила део срца који је дуго био под ледом. И да то нема цену, али да ипак желим покушати узвратити, некако! И још сам напоменуо да ће ми бити велико задовољство , ако та свота новца, кроз неки несвакидашњи поклон успе да пренесе маленој Џоани и само један делић радости који је она у мени изазвала. Мајка ме је нетремице гледала у очи. Уздисала је. И моје и њене очи су зацаклиле. Једна суза као да се назирала у крајичку њеног ока. Без речи ме је само чврсто загрлила. И ја њу још јаче! Ту речи нису биле потребне.

Радостан и са сузом у оку сам кренуо на свој пут...

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019