18.
Прича

Радослав Славнић
Рума, Србија
Ђаво без филтера

 

Океан.
Опасан противник, способан да звизне испод појаса. И сада ме изазива, па таласима котрља успомене, као што добра моталица гњечи ресе дувана и полеже их у ризлу.
Сролао сам туце „мршавих“, да ми се нађу уз праву, маснију.
Још пре седам година, мрља на снимцима плућа натерала ме је да баталим пушење. Коју зиму касније – када је, након безуспешног лечења хемијом, болештина престала да напада из непознатог разлога – прешао сам на мотани дуван и смлачио врело под прстима и језиком. Ипак, вечерас обележавам годишњицу. Јубилеј, чак! Мора се запалити једна жестока, „америчке класе“. У знак сећања на све које ми је отела вода, избацивши ме на суво, кривих леђа и трулог задаха.
„Још три су остале у пакли“, смешкам се обали, а дим десет година сушене цигарете ми напада слузокожу и оживљава избледеле визије. „Ако за живота не стигнем да их попушим, победио си!“
Уместо одговора противника, горчина катрана осипа ми се поврх грла, па клизи преко шаптаја прошлости из даљине... или дубине – више се не усуђујем ни да претпоставим одакле гласови нападају.
Врати се...
„Видим... и даље се кријемо у магли... испод дима и плиме“, грцам.
Кашаљ на кратко нађачава хор гласова под таласима и лобањом. Ипак, опирање је узалудно.
Они нестали... корени...
Волшебни пој ме осваја, а слуге зле судбине призивају своје најмилије – годину дана успавана сећања...
Дим и вода.
Увек спремни да ме подсете на најгоре.

*

Чак и те вечери – читаву деценију ружних збивања уназад – пушећи у импровизованој кухињици рибарске колибе, осмелио сам се да повежем укус навлаженог дуванског дима са грчењем утробе и сузама...

Прву цигарету сам запалио на очевом бдењу. Мученика је довршила вода у плућима, након двогодишње борбе против рака. Пар диплома и сломљених носева касније, током епилога студентске журке окончане масовном макљажом, цела пакла је изгорела над леденим облозима и комплиментима размењеним са новом познаницом – зеленооком Соњом, мојом будућом женом. Лепе жеље родбине убрзо плануше у врелини прве брачне ноћи, након церемонијала, и утонуше у зној и дим „кубанке“ што је испратила Робертово зачеће. Знатно више сличних пушачких посластица поделио сам друштву по изласку из породилишта, са здравим новорођенчетом у рукама. Већ следећег месеца, запослио сам се на одељењу за неурологију и психијатрију Клиничког центра Марблхеда, па сам поново частио особље, а спаљени лист најквалитетнијег дувана загорчао је ноћ пацијентима. Ипак, неочекивану смрт мог јединца обавио је најгушћи дим, непрозиран и отежан љутином вискија. Иако сам и даље пушио за двоје, жестину сам почео да точим у једну чашу, јер Соња није могла да издржи бесане ноћи неосноване кривице, па се заштитила миљама удаљености. Додуше, виђали смо се неколико пута годишње, обележавајући различите болне датуме. Још тада ми је скренула пажњу на храпавост кашља и боју пљувачке, а ја сам, не обазирући се, пушио и пушио, док су дани, месеци и године горели у безнађу и претили да ће нагристи филтер...

„Већ пет цигарета траје Томијева патња“, заустио сам, невољно чешући пикавац о накошени довратак између замрзивача и рибарских трофеја. „Да ли ће издржати још коју?“
„Нека те моћ Христова отера, звери“, праћен јауком, махнит глас свештеника нападао је из дубине колибе, дрвеним зидом одвојене од кухиње. Уз речи о спасењу, из судара звукова јасно су испливали још и мржња, огорченост и бол – последице греха утканог у одлуку о извођењу егзорцизма. Неопростивог греха!
У неколико наврата сам напустио спаваћу собу намењену „прочишћењу“, како бих удовољио пороку, а истовремено скренуо поглед са жртве ружних околности и природних поигравања – четрнаестогодишњег Томаса, осакаћеног уклетим хередитетом, а злостављеног суровошћу судбине.
Томи...

Осам година родитељског и дијагностичарског стажа било је иза мене, када ми је у ординацију, на процену, донесена крупна, румена беба. Из социјалне службе јављено је да су дечака на обали тог јутра пронашли рибари. Без колевке, одеће, или старатеља у близини. Истраживачи су покушавали да се информишу о околностима, а сироче је хитно доведено на клинику, на испитивања. Пркосно дерле, на изненађење свих упознатих са случајем, пуцало је од здравља, а колега неуропсихолог и ја смо са осмехом потписали да су му све функције очуване. Комисија из социјалне службе убацила је „неименованог“ у процес и незначила да су услови за предлог о усвајању испуњени. Пар месеци касније, дечак је постао члан породице предузетника са обале – господина и госпође Ворд.
Назвали су га Томас...
Следећи пут сам га видео четири године касније, два дана након Ноћи вештица. Уцвељени старатељи објаснили су да је Томијево безбрижно детињство прекинуто тридесет и првог октобра, конвулзијама карактеристичним за епилептичке нападе. Испад је трајао неколико минута, а од тада се дечаков говор – развијен очекивано за узраст – у потпуности изменио.
На мој предлог, задржан је на клиници ради даљих испитивања.
Госпођа Ворд је била у праву када је рекла да је „мали више не разуме“, иако је било евидентно да чује сасвим добро. Револтирани господин Ворд је такође поменуо да Томи у последња два дана брбља бесмислице, гласом пре налик гргољењу, а дечакови покушаји говора, неартикулисани и сведени на грлене роптаје, то су и потврдили. Чак и оно што се могло разабрати у неповезаним, искашљаним слоговима у репетицији, није личило на матерњи језик. Повремено, у бесциљном низању сугласника и самогласника, као да сам могао да препознам нешто попут „они нестали“, „сенке“ и „корени“, али сам тада сматрао да се највероватније ради о погрешној интерпретацији случајно здружених гласова.
Ипак, најупечатљивије биле су његове очи – водњикаве и бледе, као нетакнуте блаженством детињства...
Иако врло заинтересован за чудновати случај, погођен личном трагедијом тог дана, био сам спречен да се појављујем на послу и посветим се дечаку у наредних неколико недеља. По повратку, дочекале су ме ужасавајуће вести. Клиничка комисија је, у мом одсуству, Томијеву будућност обележила шифром Ф80.3 и преписала му медикаментозну терапију како би се спречили даљи мождани испади. Уз упут логопеду, безбрижно су га отпустили на кућну негу, не обазирући се на јасне белешке о додатним симптомима – проблемима моторике, необичном облику главе, тешкоћама успављивања, као и упечатљивим везикулама распрострањеним дуж дечаковог потиљка. Све то бејаше занемарено, без аргументације...
Иако је одлука комисије била поражавајућа за пацијента, знатно жешће ме је жацнула вест о понашању старатеља. Наиме, речено ми је да је расположење госпође Ворд постало веома нестабилно и да је, таква, неспособна за бригу о другоме. Неопозивим документом, уз мужевљеву сагласност, закључено је решење да се старање о Томију препусти стручњацима Дома за децу са посебним потребама у Марблхеду. Један од коментара колега био је да „поносни родитељи очигледно нису очекивали кварљиву робу када су дали 'оглас' о усвајању“, а једнако зло ођекнула је и сумња да тако нешто може бити и сасвим истинито.
Из властитих сулудих потреба, маскираних хуманошћу, наставио сам наџирање Томијевог развоја, решивши да време ван клинике проводим волонтирајући у дому и спроводећи истраживање. Детериорација Томијевог физичког, а мог душевног здравља обележила је целу деценију мучних покушаја опоравка – како дечаковог, тако и мог.
Томијева коса опала је у печатима, изложивши његово чворновато теме забезекнутим изразима особља. Поглед му је понирао све дубље, иако су очне јабучице претиле напуштањем јама, док су се грлени слогови обртали из дана у дан, а бесаним ноћима се претварали у једва артикулисани, храпави пој. Везикуле су никле и по дечаковим раменима и надлактицама, а чинило се да их покушаји санације само потхрањују, док су му мишићи, ретко активни, ослабили у постељи до границе покретности.
Са друге стране, ја сам преживљавао личну трагедију изнова, заробљен у циклусима депресије и алкохолног немара, наново беспомоћан. Старање о Томију сам започео доживљавајући га као шансу за искупљење, чак и надокнаду за губитак који сам изазвао, али до краја добих само потврду о властитој неспособности. Иако сам га „истренирао“ за најосновнију бригу о себи, чинило се да ми напор није награђен очекивано. Ипак, нисам одустајао. Уколико је дечаку, без обзира на обесхрабрујуће стање, подарена могућност за живот, планирао сам да му обезбедим остварив квалитет, и на тој идеји почивао је Томијев и мој однос све до ноћи првог маја...

„Готово је!“
Спремао сам се да припалим још коју цигарету, кад ме свештеников повик натера да јурнем кроз тмину колибе и стуштим се на врата спаваће собе.
„Исус је отерао звер“, ођекнуло је, ражарено идејом о чистоћи хришћанске победе, као и о прљавштини тенденције да се свака неправда нашминка цитатом из Свете књиге, па заборави уз громогласно: „Хваљен био!“
Не обазирући се на три прилике сенком заштићене од месечине, обруших се пред Томијево тело на филмски осветљеном кревету...
Дисао је.
Ипак, млитавих удова, ослобођених паничног тремора (узрокованог ритуалом, претпостављао сам) и стакластог погледа прикованог за таваницу, чинило се као да се претворио у пасивног пророка некакве туђинске силе. Можда су на Томијеву искривљену свест утицале звезде, можда Исус, ђаво, а можда и божанства из вековима распреданих легенди на овом тлу, тек изненада, запањујуће разумна експресија освоји му лице, а исколачене очи се сретоше са мојим.
Контакт је био довољно дуг да изусти савршено разумљиво: „Врати се! Сенка се диже над градом!“ А, само неколико неразговетних грлених слогова касније, руке и лице му се опустише, као да је поново био препуштен заповести измишљеног деитета.
Нисам био сигуран да је ико од присутних сведочио збивању, нити да је оно било стварно, а не само плод моје маште. Отупеле самоконтроле, изнурене афектом и кривицом из прошлих дана, могао сам само да се бацим преко избљуваних дечакових груди и зајечим као што сам то учинио годинама раније – пођеднако јадан, над пођеднако оскрнављеним бићем...

Очи су му биле испресецане набреклим капиларима, а зенице усукане у последњем даху. Из уста му се разливао смрад претеће, иако занемарљиве дубине – оне што му је зауставила срце и заувек га отела од мене.
Подмукло беживотно тело мог сина Роберта подсећало је на пацијента због којег сам се задржао на послу и закаснио на завршетак тренинга школског пливачког тима.
Нешто раније, хитан телефонски позив прекинуо је продужену процену унесрећеног дечака и натерао ме да погледам на сат у получасовној журби испред завршетка радног времена. Дисторзирани уздах тренера са друге стране и једноставно – дотад непознато, али свакако значајно – „н'гха“, узлетело са дечакових кривих усана, пробудише у мени довољно зле слутње да се безглаво сјурим до аутомобила и запуцам ка основној школи.
„Рекао је да ће препливати још пар дужина, док не дођете по њега“, стењао је тренер, покушавајући да ме одвоји од леша. „Заронио је, и више није испливао. Доктори још не знају ништа. Тако млад...“
Последње речи једва да сам чуо. Зујало ми је у ушима, а глава претила експлозијом. Ипак, пулсирајући осећај кривице као да је потхрањивао потребу да наставим са театралним пренемагањем.
А заправо, желео сам само да бубњање срца што пре умирим цигаретом...

„Доста је било!“
Сенка из ћошка спаваће собе зграбила ме је за раме и одвојила од Томијевог тела.
„Демон је о'чо, а божја правда задовољена. Дош'о је ред да угодимо и мојој!“
Изненађен и оборен снажним трзајем, неспретно забатргах на поду, а крајичком ока ухватих свештеникове дланове спојене у карактеристичан гест, у контрасту са ударом песница стегнутих око светог крста од пре којег сата.
„За име господа, Алене“, кмечао је, „не чините то!“
Зачух још и вику из супротног ћошка собе, док се црнило широких леђа Џемса Алена надвијало над креветом и немоћним Томијевим телом. Крупајлија је десницом придржавао рибарски нож, а намера у трену постаде јасна.
Аленов осветнички гнев употпунио је владавину греха...

Браћа Ален.
Било их је двојица... до Валпургијске ноћи. Риђокоси, пегави близанци незграпних удова и избачених стомака. Најгора врста хришћана – тиха у цркви, а гласна у кафани. Радили су као помоћно особље у Дому за децу са посебним потребама, и то у супротним сменама, па се чинило да је њихово алкохолом извитоперено присуство неизбрисиво из пацијентских соба.
Ипак, Томијев епилептички напад, поновљен у четрнаестој години, ускратио је ходнике дома за свињски осмех пет минута млађег брата.
„Искрварио је за минут“, кажу, „к'о у филму.“
За инцидент ми је јављено ујутро, након што су Томија сместили у изолацију на четвртом спрату – док се не одлучи како ће му се судити, и да ли ће га преместити у болницу у Кентону, Денверсу, или Провиденсу. Чувар собе 28 забранио ми је да видим штићеника, а организам ми је на стрес одговорио очекивано...
„Зубима му ишчуп'о гркљан, док се 'нако трес'о, убица“, зачуо сам глас ожалошћеног Алена, док сам десетак минута касније, у тоалету за запослене, и заклоњен вратима кабине, кришом гасио цигарету. „Како да га не казним, проклетог?!“
„Веруј, малца је душа напустила“, Аленовој кукњави придружио се глас Рона Кола, дежурног чувара соба на спрату. „На бол би се насмеј'о, враг. Ка'ем ти, у клинцу демон живи!“
„Демон?“
„Је, демон. А ја ти, друже, имам право решење за то...“
Слуђени Ален, склон заблуди попут сличних жртава околности, без муке је поверовао у Колову причу о егзорцизму, те се договорише да након поноћи одведу Томија у рибарску колибу близанаца и изврше „прочишћење“ у тајности. Кол је, очекивано, поменуо да познаје свештеника који би поступак извео без неопходних припрема и дозволе цркве, а све то за скромну новчану надокнаду. Након тога, планирали су, вратиће клинца у изолацију, исплатити свештеника, па посетити гробно место млађег Алена и помолити се...
Нисам смео да дозволим да Томијеву сигурност угрози било чије безумље, па ситуацији приступих промишљено и изненадих двојац изласком из кабине. Знао сам да није било сврхе мешати закон у причу, јер би Ален, чак и кажњен и притворен, потегао везе у другим установама и нашао начина да се освети. Уместо тога, морао сам да им се придружим у бунилу и понадам се да ће Томи стоички поднети нову терапију. То је, истовремено, био једини начин да га још једном видим.
Играјући на карту научне радозналости, на моје велико изненађење, без много муке успео сам да их убедим да им се пришљамчим... додуше, тек након што сам свештеникове трошкове у потпуности преузео на себе.
Била је то занемарљива цена када се радило о мом Томију...

„Платићете сви!“
Џемс Ален се опирао у ћошку собе, док су свештеник и Кол покушавали да га обуздају.
Неколико тренутака раније, рмпалија се налазио нада мном и нељудском снагом ми стезао врат. Док је прилазио Томију машући ножем, у безнађу сам га шчепао испод колена и уз ђаволски напор га избацио из равнотеже, па свалио на под. Ипак, нисам успео да спречим и сечиво на путу до моје десне бутине. Крв је потекла, а бол ми се раширио све до међуножја. Оставивши оштрицу у мени, испровоцирани осветник обавио ми је шаке око шије, и докрајчио би ме, сигурно, да саучесници нису смогли довољно снаге и разума, па га дограбили.
„Платићете, проклети били!“
Ускомешане сенке неспретно су се разишле пред месечином над отвореним прозором колибе, а ја, забезекнувши се, приметих да је Томијев кревет празан. Моменат шока, сматрао сам, био је пристојан поклон неверици, те се прибрах колико је могуће било брзо, и придржавајући нож у бутини, одгегах до прозора и нагнух се ка врисци разјарених таласа. Не знам колико дуго сам викао за нејасним обрисима Томијевог тетуравог хода, а тек кад му се полеђина готово растворила у магли, прикупио сам довољно снаге да и сам искочим кроз прозор и кренем за њим.
Дозивао сам излапело обличје у густом сивилу и шепао кроз песак, пратећи раштркане отиске малих стопа. Нож ми је раздирао месо бутине, а звуци се са свих страна стапали у ужасавајућу какофонију – Томијев неуједначен дах испред, повици пратилаца отпозади, а испод свега тога, брундање таласа који као да су поручивали: врати се!
Зауставио сам се тек кад ме је препало питање о одсуству разума. Тело ми се укочило пред последњим дечаковим траговима, испраним у грлу немирне плиме, али ми је призор у срцу мрачне водурине лако освојио пажњу и наново натерао мишиће на покрет. Не толико удаљен од обале, али већ обгрљен таласима, пливао је Томи, вешто и хитро, у потпуном нескладу са дијагностикованом моторном неспретношћу. Повремено би се окренуо и махнуо, као да је дозивао, праћен сабласним напевом из дубине.
Не покушавши да пронађем смисао онога што се збивало, учинио сам нагоном потпирено – загазио сам обучен у хладну воду, па запливао...
Струја беше моћна, али не и несавладива. Решен да стигнем дечака, зверски сам грабио, не дишући. После неколико широких замаха, већ када ми се учинило да је крв из моје бутине обојила цео океан и свест остала садржана у последњем даху, шчепах агилног пливача за стопало, а овај се тако безбрижно окренуо и престравио ме својим новим ликом...
„Роберте?“
Не прати ђавола, тата!
„Роберте...“
Шок, слабост и емоције ми надвладаше разум, а таласи потопише тело...

Из хаоса надражаја на граници сна извукла ме је груба шака Џемса Алена. Стезао ме је испод мишке, пртећи кроз воду. Осећао сам да ми пете гребу по дну плићака, па покушах да се одупрем и поново заждим ка даљини, али стисак мог спасиоца био је прејак.
„Нест'о је, нећемо га виш' наћи ни ти, ни ја!“
„Али, то није Томи!“
„Више није!“
Бунило се урушавало пред све постојанијим гласовима свештеника и Кола, и тело ми убрзо тресну о влажни песак. На трен се осетих као лешина неког морског створа, непожељног у чистој дубини. Још једном сам покушао да се усправим, али ме је обамрла нога издала.
Три пара очију, замрзнута пред исходом вечери и невероватним сведочанством, почивала су ми на лицу и као да су несвесно молила за опрост.
„Ђаво“, Ален је уздахнуо, док ми је помагао да устанем. „Сам ђаво је био у клинцу!“
„Бог, ђаво, свеједно је“, вилица ми се кочила од беса, док ми је беспомоћност по ко зна који пут голицала достојанство и терала ме да стегнем шаку у песницу.
Учинио сам неопходно...
„Има' неко пљугу? Моје су мокре.“

*

Шанса.
Ужитак налик цигарети, штетан и краткотрајан, подгрева неумољиву потребу за следећим. И сада ме изазива, док жар гута филтер као гладна плима копно...
Соњи сам дао шансу за мирну старост – нисам јој причао о лудилу из дубине. Роберту је прилика да остари одузета насилно и мојом кривицом, а неправди захваљујући, омогућено ми је да недуго затим упрскам још један покушај брижног старатељства. Томију је шанса за здрав живот отета при првом нападу, само да би, током другог, овај млађем Алену ускратио чак и покушај да опсује још једном. Џемс Ален ме је спасао, поклонио ми нов дах, а ја сам узвратио оставивши прљаве тајне забарикадиране међу зидовима рибарске кућице... Ипак, грешник се брзо хладан заклатио на омчи под плафоном затвора, где је смештен након убиства Рона Кола и његовог рођака Џејсона, пропалог глумца из лоше позоришне адаптације „Истеривача ђавола“...
Ја, пак, од подарене шансе нисам одустао.
Чак и након сусрета са сенком и властитом мрачном прогнозом, и година огледања са океаном, и даље се премишљам да ли ћу самртни уздах поклонити води или диму – шаптајима таласа или шиштању плућа. Томију или Роберту. У међувремену, помно пратим епидемиолошке извештаје и бележим дијагнозе са шифром Ф80.3. Свега две стотине душа у свету дели несрећну судбину и симптоме, али ни у чијој документацији још нисам наишао на онако ужасавајуће физичке карактеристике.
Једино ме сопствени одраз повремено престрави бледилом и водњикавим погледом, а мишићи непослушношћу. Ипак, чини се да се рак повлачи захваљујући новој мистериозној болести, па и на то гледам као на осмех нове могућности – прилике да дунем дим у лице океана.
Врати се коренима, јадиковка мог противника све је тиша.
Док напуштам обалу, зора односи магловите визије ужаса, а сенке беже и скривају се пред мојим сигурним кораком...
„Има доктор Вилијамсон још цигарета у пакли!“

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019