31.
Поезија

Милоје Радовић
Краљево
КО ЈЕ БИО У ЈЕДНОМ РАТУ БИО ЈЕ У СВИМ РАТОВИМА

 

1.

ОЧЕВ РАТ

Последња мартовска ноћ 1941.

Косовска Митровица, војни објекат.

Отац сања свој сан о слободи.

Други снови су на другом месту.

Јутро.

Причешћује се у митровачкој цркви.

Креће на очекивано место

непријатељског напада на отаџбину.

̽

Осми април 1941.

Отац са саборцима стиже на границу са Бугарском.

Војници немају оружје.

Ако га неко има, нема муницију.

Не дају им....Издаја, заробљавање.

Отац постаје број 92 241.

Тачна четворогодишња адреса:

Лагер III/ a. Берлин, градић Лукенвалд.

2.

МОЈ РАТ

Последња мартовска ноћ 1999.

Косовска Митровица, исти војни објекат.

Сањам оца и слободу.

Други снови су на неком другом месту.

Јутро: сусрет са надлежним старешином.

Каже ми: Ти си тренутно овде једини старешина.

Наредба гласи:

Одвести двадесет и два војника до ваше јединице.

Она је на путу ка албанској граници.

Њено крајње одредиште Јуничке планине, Ђафа Морино, Ђеравица, карауле Кошаре, Кожњар....

Оружје немамо да вам дамо.

Идете комбијем правац Митровица, Србица, Дреница...Пећ...Дечани Ђаковица.͓

Моја наредба двадест двојици...

Довешћу вас до наше јединице живе.

Ко сумња у мене нека се одмах врати.

Његово име неће бити на списку који ћу предати команди.

Нико неће знати да се није одазвао...

А победићемо само ако се вратимо живи.

Сви су кренули.

Нико није одустао, а могао је, без одговорности.

И сви смо, захваљујући Оцу нашем небеском,

живи стигли у наш трећи батаљон.

И сви смо се, након свега, живи вратили дому своме.

Али, да се вратим очевој и мојој судбини, у нечему истој.

Осми април 1999.

Са батаљоном сам стигао на речено место.

На границу.

Ту смо, непомерени, непобеђени остали до краја рата.

Али, неки од нас се нису вратили.

Отишли су на место боље од овога.

Сада им подносим, непoтпун извештај о нама тада и нама сада.

Коначни ћу им поднети онда

кад за његово подошење дође моје време.

Овај привремени и поетски

подносим данас вама и целом мирољубивом свету.

 

МРТВА СТРАЖА

Више дилеме немаш.

То си што си. Мртва стража

која је жива само због других.

Од тебе се очекује да извесно време,

сачуваш неке људе и ствари

од неких људи и ствари.

Обавезују те само живи.

Мртви ти нису битни

чак и да си последњи човек

којег су у животу видели.

У извршавању тога задатка,

то је у наредби о мртвој стражи двапут подвучено,

користиш, без бојазни од било какве казне,

сва расположива оружја.

Ватрена или хладна.

 

Ако околности дозвољавају,

много је боље да то буду ова друга.

Јер су безгласна, више лична, примерена појединцу,

мада се у оваквим ситуацијама појединачне биографије

најчешће завршавају здружено.

 

У овој, као и у свакој другој стварности,

твоја реч може да те убије,

а туђа да те спаси.

 

 

КОПАЊЕ ЗАКЛОНА ЗА ЛЕЖЕЋИ СТАВ

Треба учинити нешто само за себе.

Треба ископати заклон за лежећи став.

Како се то ради нису ти рекли кад јавили су ти

да отаџбина те зове.

 

Без обзира на величину ратних циљева

Заклон за лежећи став се копа

према величини сопственог тела.

 

Пази да главу не подигнеш

у висину цветова.

 

И копај тако као да ништа друго у животу ниси радио.

О својој биографији не брини.

Неки отвор за лежећи став

већ чека да пригрли њен сажетак

 

 

ПИСАЊЕ БОРБЕНОГ ИЗВЕШТАЈА

То је наређење.

односи се само на тебе.

 

Поступаш по њему.

Пишеш извештај о људима

са којима си у истом догађају.

 

Неке од њих познајеш лично.

Знаш како се зову, кад су и где рођени,

кога су оставили код куће,

И чему су се малочас насмејали.

 

Њима придружујеш оне

о којима ништа не знаш.

Описујеш их збирно.

Опис треба да одговара стварности.

Али стварност захтева да их раздвојиш

на мртве и на живе.

 

За мртве је довољно да напишеш колико их је.

То је важније од онога ко их је убио и зашто.

 

Живе групишеш у написане пределе.

У мање и у веће, у ближе или у даље.

Надеваш им заједничка имена:

десетина, вод, чета, батаљон, бригада, армија.

Јер, треба одједном да се зна

где је ко данас у односу на јуче.

Небо и земљу описујеш узгред,

само ако су наоружани.

 

Прећуткујеш писма од куће

и дневну штампу.

 

Писање извештаја завршаваш

својом биографијом, не опширнијом

од потписа и чина

Ако га имаш.

 

3.

РАТ САЖЕТ У ЈЕДНУ РЕЧЕНИЦУ

 

О РАТУ НАЈМАЊЕ ЗНА ОНАЈ КОЈИ ЈЕ У ЊЕМУ БИО.

 

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019