Лада Скендер-Мићић
Торонто
Путовање једног зрнца песка

Београд

Девојчица је држала свог оца за руку. Чврсто. Журећи, ишли су дуж градског пристаништа поред баржи са песком, каменом, светлуцавим комадима угља и ко зна чега још. Речни брод, крупним словима исписаног имена-географског појма тадашње домовине, чекао је ова два путника. Упутили су се ка металним степеницама које су биле последња препрека пре ускакања у утробу брода, како се то каже. Девојчици се чинило да улазе у велику пужеву кућицу. Доћи до утробе брода, сместити се на дрвену клупицу и кроз округло окно посматрати воду, готово неосетно се љуљушкати и повлашћено ужинати најукуснији пудинг добијен од бродског кувара за добродошлицу, деловало је као необична авантура. Вибрирајући звук мотора. Осмеси машиниста. Није било чудно ни што је сандалице држала у руци. Спале су на последњој препреци пред улазак у пужеву кућу. Хоп – један степеник, хооп – два одједном. Необично мекана и млака подлога металних степеница донела је до тада непознати, пријатан осећај – зрнца песка по табанима, храпавост и нежност истовремено. Једно зрнце песка увукло се у најмањи нокат, најмањег прста десног стопала. И заувек ту остало...

Москва

Почетак лета. Светло вече. Млечно–плави одсјај реке. Скоро да је бела ноћ. Брод–ресторан. Млада жена држи чашу вина. Гласови гостију добронамерни. Звецкање чаша за здравицу. Новое начало. Изненада ветар са реке подиже крајеве дамастних столњака преко ивица свечано поређаних столова. Пламенови свећица заиграше уз ветар. Гласан смех прекида најава музичара бродског оркестра да славље младе жене почиње. И почетни плес. Она лаганим покретом руке скиде своје елегантне сандале и боса оде на подијум. Застаде за тренутак. Однекуд јој се вратило сећање на мекану и млаку металну подлогу прекривену скоро невидљивим слојем песка. Преплави је познати осећај храпавости и нежности. Ритам традиционалне мелодије понављао се као концентрични кругови на води. Застала је. Удахнула млечно-плави ваздух. Спустила поглед на своје босе ноге. На најмањем прсту засијао је на трен неки чудан приказ. Био је то одсјај величанствене куполе новог храма над градом. Био је ту, у њеном зрнцу песка.

Никозија

Дечак је држао своју мајку за руку. Чврсто. Журећи корачали су најдужом, најпознатијом улицом старог дела града. Пролазили су поред гвоздених капија и плаво-зелених клопарајућих жалузина које су скривале унутрашњост дворишта и вековне тајне медитеранско-оријенталне симбиозе. Њихови журни кораци били су скоро нечујни због мекане калдрме која се угибала. Врућина је била неподношљива.

Мапа њихове намере водила је до мале православне цркве у попречној уличици. Осећало се треперење ваздуха и надолазећа олуја. Огромне, оштрог лишћа гране палми почеле су да се повијају, због ветра који се пришуњао из Африке. Њихови кораци остављали су беличасте трагове на коцкама калдрме сада већ обасуте црвенкастим прахом. Појачани звук клопарајућих жалузина и тешких грана палми. Мирис јасмина мешао се са мирисом пустиње и надолазеће кише. Песак им је улазио у очи, косу... Потрчали су да стигну до зацртаног склоништа пре него што црвене капи кише облепе беличасту калдрму старог града. Само што су утрчали у двориште храма, надкривено и опасано каменим луковима и тишином, почела је да пада црвенкаста киша. На чесми у дворишту, жена је умила лице и руке дечака и сместила га на камену клупу. Опрала је његове сандалице и обрисала његова стопала. На најмањем прсту његове десне ноге, налазио се утиснут младеж скоро неприметан, али трајан. Од рођења. Прислонила је ту малу ножицу свом лицу, насмешила се дечаку: “Била је то супер успела авантура кроз црвени песак пустиње зар не?“

Дечак, лица орошеног капима воде, са загонетним осмехом победника и држећи мајку за руку, ушао је у храм.