29.
Прича

Сава Смертни Бердецки
КРАТКЕ ПРИЧЕ

 

ПОВРАТАК КУЋИ ЦРНОЈ

Ноћ у мени давно преузе све. И нека заувек тако буде. Упи сву светлост око мене. Да више не видим дане. И много је боље. Бола је мање.

Испред себе, чујем, пљуска велика вода. Као да пружа се до самог истока, тамо, где моје је небо и најтамније. Где као да ћути, једна велика рупа. Где нешто је давно ишчупано.

На лицу лед ветра, оца таласа. Ал’ само неких. Остали настају гурнути првим. Па гурају нове, а ветар их жури, ил’ опет ствара негде их, још. Ја ту нисам у стању да пронађем ред. И то је болело много. Но давно схватих, то воља је Твоја, па од тад и не мислим више о том.

Не мислим на шуму што гледа ми леђа, очима некаквих, да кажемо, људи. Нејасну и страну, а читах о њој. Плашим се да ће сви људи из књига морати да се у књиге и врате, а да ће шума бити препуна оних што не знају одакле су дошли. Што не знају име своје праве мајке. Па како да знају за брата, за сестру? Шума уздрхти на њихову псовку, а звери се чуде колика им је глад. Колика су им уста, а очи још веће. И шума је одавно у својој ноћи.

Моја je ноћ постала дан. Ал, та вода, ти људи — не желим то. И не морам још, ни с њима, ни к рупи, за коју мислих, не може гласније да ћути, ал’ убрзо видех, и под дном има дно.

Скромно сумњам да видиш баш мене, да сам у причама Твојим битан. Ал’ нешто ме — не, сањао нисам — увуче да поново себе питам, какав је то закон и какав ред? И то ће ме опет болети много. Опет дилеме што муче мој дан.

Да, прави дан! Да л’ Твоја рука је учинила то? Па дуго је био, жељени мрак?! Али у часу, ноћ се сва скупи у зенице мачје, ока зелени сјај. Зубато сунце обасја крзно. Репом ми заглади срца бат. Мршава, шапицом боје хладног бетона сакри од мене све погледе стране, и очи моје од погледа тих.

Седмица топлог уважавања нашег, сад ми се чини — година сва. Нежно ступаше у моје крило, у пар ритуала што би нам достали до краја наших танких живота.

За седам дана све је поново било ту. Ал’ дана седмог, отровна игла за њу, проби ми груди, балон гушене среће. Проби ми грло, где стоји и сад. Болан мој крик изаћи неће, јер знам да доћи ће дан да се опет видим са њом. Када полудим или док умирем, знам да ћу сигурно видети je. Најнежнију душу, најстрпљивију. А најјачу и најхрабрију. Принцезу свих звезда моје ноћи нове.

Да, опет је ноћ. У полумраку мреше тихо. Миловах је и тепах благо. Упркос труду хлади се крзно! За топле флаше, не марећи, под мали покривач гмизаше студ! У полумраку, очи се црне. Зенице широм гуташе слике краја свог малог живота. Клонуле главе, дахташе тешко, а свилено. Немоћни поглед и мене узе. Неста у зеници, мој тужни дан. И нека заувек тако буде. У мраку је лакше, све боли мање. Све боли мање када си сам.

*

Тишина је, стојим на обали црној, лицем истоку, леденом ветру, где моје је небо и најтамније. Тамо сад грми ћутања рупа тог нечег давно ишчупаног. Но сад ту њене су звезде. Небо се позлати са безброј тих микронских тачкица расутих, ја нисам у стању да ред видим ту. Али је лепо, та шара блажи, но истина боли: ма и најмање хтео, и то често узме ти суд.

Сумњам да Ти гледаш баш мене. Нек Ти је слава, Ти најбоље знаш. Стајаћу мирно, чекајућ’ позив, и не брини, нећу запливат сам. Чекам да језеро потоп одлучи, и моје тело понесе ка рупи, из које сам, као да сада знам, некада давно то ишчупан ја.

 

МЛАДЕ ОСЕ

*

Лети се могу видети младе осе. Осице неспретне и збуњене. Као успаване. Уосталом као сва деца.

Лети имамо јак осећај да за све има сасвим довољно времена.

Тада нарочито важи правило за каваљере да је непристојно имати проблеме, а то је некад било и додатно праћено стављањем цвета у ревер и беспрекорно зачешљаном косом.

*

Ове и сличне мисли су клизиле и обијале се о зидове његове лобање као успорене пинг-понг лоптице. Лагане и чисте. То је било сутрадан након што је оперисан, једне необично топле новембарске ноћи, године две хиљадите, коју је сматрао за годину почетака, за „цајгер” годину. Чак и суноврат има свечано прослављени почетак пун оптимизма и снова.

Хирург је био поред њега чим се пробудио из анестезије. Иако је за викенд најављивано ведро и топло време без ветра, доктор је због чудног пацијента одустао од одласка на пецање.

Он је, неко време већ био будан, само није одмах отварао очи. Чим је почео да жмирка, хирург је започео разговор. Рекао му је да су му на срцу видели тетовиран, веома китњаст крст, а испод, натпис изведен непознатим писмом. Лекарска екипа не зна како, али сви су убеђени да је ту на старословенском писало „Бог је са мном”.

Хирург је наставио причу:

„И када смо такав крст виђали код пацијената, то је било само лети. Сад видим да га има и у новембру.”

Однекуд је допирала музика групе „Азра”, или није, него је она само у главама вас који ово читате. Светови се мешају.

„Потом се десило нешто још чудније. Звучи смешно, али испод крста и натписа, ту, на срцу, имали смо прилике да видимо до сад невиђену врсту тетоваже. То је био филм! Једна жива, покретна, тетовирана слика на вашем срцу. Ја сам одгледао читав тај филм рађен у модрој тату‑техници. Звучи још смешније, али то је био прави, сасвим одређени филм са познатим глумцима и под називом Папилон. Филм о једном бегунцу са доживотне робије у Француској Гвајани.”

Доктор није успоравао. Пацијент је благо халуцинирао под праменовима заостале анестезије, чак у једном тренутку помисливши од докторових уста да му је то треће око и да њиме трепће у ритму своје приче. Око је имало још нешто да каже:

„Само што је филм завршен, онај део где се каже да је тај сурови затвор распуштен, да је реч о истинитом догађају и да је Папилон умро на слободи доживевши какву-такву старост, филм почиње да се врти поново испочетка. Тада смо почели да вас зашивамо.

Утврдили смо да је филм разлог ваших шумова. Питате се зашто је операција трајала тако дуго ако вам ништа нисмо радили? Рећи ћу вам. Због дужине филма. Двапут смо вам додавали анестезију да бисмо га видели до краја.

Ваше здравље је, иначе, добро. Али, дајте, опустите се мало! Зашто сте тако стегнути? Већ десет дана сте у овој болници, а још нисте изгужвали чаршав. Упорно лебдите изнад кревета. Сестрама је то симпатично, али, дајте, човече! Шта имате од тога? Шта изводите? Спустите се мало.”

 

ДАЉЕ, НИЗ УЛИЦУ

Када сe свест о томе да си сâм, нађе, као укопана, ту испред тебе... Нељубазна, окрутна, јача у сваком погледу. Не дâ ти да прођеш. Не верујеш да можеш да је заобиђеш. Чак и не видиш ништа иза ње у тој уској улици, где се испречила као женка гризлија, грозно расположена.

Назад не могу. Назад сам већ био. Тамо леже распарчани, сви дани које сам улупао у бесмислу. Сваки налик на једaн празан, велики, бели тањир и сваки распукнут немо, без икаквог звука. Али сад, кад бљесну ова спознаја, заљуља се сједињена звучна завеса свег поломљеног времена, као искипована тона голих тањира, право на плочник, масакрирајући тишину мирне улице, тог недељног поподнева.

Ту лежи гомила шпицастих комада неправилних облика, толико оштрих да парају и везу два атома кисеоника у молекулу. Ту не би могао ни дисати, чак и кад би био луд да по томе ходаш. Ништа се ту више не дâ саставити. Ни пронаћи, које парче припада ком дану.

Вихор бесмисла заљуљао је и масивни самостојећи сат, који је мерио само моје време, а ја ништа нисам учинио да спречим његов пад. Управо је треснуо, мало закачивши гомилу вриштеће шиљатих комада, и баш се неочекивано бучно распао, ваљда је то моје време било толико тешко, па су делови летели на све стране.

Дакле, назад је само распад. Нема више ни једног јединог прошлог дана да га ухватим и макар као свица, ставим у празну кутију од шибица, па да га неком, понекад, у поверењу покажем и поносно изјавим: „видиш, тога дана ја сам урадио то и то...” Или неки други дан, нема везе, нека је мали као кликер, само да га носим у џепу и додирнем за срећу, уз сећање на нешто вредно.

Но, свесно и добровољно сам платио тај цех самотиње. Али, и остварио право да не прихватим оно што не желим. Успео да останем поносан, слободан. Искључив. Да чекам небеску Правду да ме једног дана трчећи сустигне, оним лепим звуком потпетица, из црно-белих, крими-филмова. Да ме та Правда, са гамашнама, у црном пругастом оделу и белим рукавицама, куцне по рамену. Да јој се, зализаној, накарминисаној и крејоном уоквирених трепавица, појаве набори од смешка, на белом, дебело напудерисаном лицу. Да ми најпре стисне руку уз наклон, у другој руци држећи полуцилиндар и штап, а затим отвори врата беле лимузине са антенама и фрижидером...

Овако сам некад замишљао Правду. То је било из периода када сам гледао по два америчка филма дневно, са разводњених копија из локалног видео-клуба.

Данас Правду замишљам женственијом. Витку, светлих очију, смеђе косе везане у реп. Одевену као некад учитељице, или рецимо, библиотекарке. Сукња од твида, кошуља, а преко, плетени прслук. И не, не треба лимузина. Него, да ми та Правда само благо стави руку на раме и каже: „Свака част на уздржаности. Ниси попустио. Ниси је молио, ниси звао, ниси покушавао да се као случајно сретнете, ниси...” Но, сада је и то питање, ако то све нисам урадио, можда је једноставно нисам ни волео, па онда и тај мој назовистоицизам је у ствари само још један бели, празни, разбијени тањир.

Уместо те дивне Правде, или макар оне кабаретске, са блокејима, испред мене стоји мечка са укоченим зеницама унутар жутих рожњача, пиљи у мене, не дâ ми да прођем и баш је ту зато што нисам урадио много тога.

Као да сам се дрогирао неким својим идејама о томе какав треба да буде живот, како би требало да се понашају други. Своје битисање сам замишљао много другачије, лебдео омамљен, и све се више уздизао изнад реалности. И све дуже... И ево, гравитација стварности ме је у овој уличици, подсетила колико болно је асфалт тврд.

Постојао је само један излаз.

Насмешио сам се мечкици. Показао самопоуздање и разведрио чело. Иза мене су и даље светлуцали стаклићи и лежале искривљене казаљке и зупчаници. Али више нисам марио за то. Нагонски сам исправио кичму и подигао главу. Наједном почео, самоуверено и споро да јој причам о свему. О пчелама, ловцима, меду, медењацима, о одржавању крзна, справљању пекмеза од сезонског воћа, о томе које би књиге било добро имати док се не утврди зимски сан... Па сам још читаву своју причу подупирао и важним покретима руку. У заносу, опијен својим речима, ретко кад бих је погледао, а када бих то учинио, видео бих како јој се рамена опуштају. С истуреном доњом усном и зеницама не више тако тупим, гледала ме је као да је хтела да уђе у мене. У њеном даху осетио сам мирис шумских јагода. Испуштала је умилне, мада подубоке (па шта?) звуке дамског гласа своје животињске врсте. Тек тада сам приметио како је њено изузетно мекано и сјајно крзно, савршено црне боје. Мечкица се показала као прилично шармантно друштво. Све је то било јако лепо.

Био сам задовољан. Поносан на себе. Ипак је од тих прошлих дана остало нешто! Ето, испричао сам јој многе ствари које сам несвесно покупио у прошлости, а овамо погрешно веровао да је лумповање све што знам.

Осврнух се, мој сат, већ доста прибран, мало се придигавши и подбочивши, гледао ме је благо и смешио се као што мајка, предвече, са уморним осмехом, гледа своју бебу.

Ошамућена, птичица из сата, накренуте главе, оборених капака, исправљала је опругу на којој је требало да искаче сваких шездесет минута. Одувек је била јако чудна. Док је сат радио, појављивала се једном у два-три месеца и за мене то није било никакво обавештавање, него препад. Искакала је таман кад бих на њу и заборавио. С тим сатом од почетка нешто није било у реду!

Мало цупнувши и уз широк осмех, погледао сам у своју нову партнерку. Медили. Тако сам је ословио и предложио да прошетамо. Она је пристала, оборивши главу, али не и поглед. На лицу сам осетио пиркање њеног гигантског, убрзаног, али стидљивог трептања.

Наше задњице несразмерних величина, њихале су се у потпуно различитом ритму... Шта? Мислите да нисмо били пар? Али, молим вас, различитост се понављала у истим интервалима. Тврдим да је међу нама ипак било ритма!

Јесам био мало несигуран, шта ће бити када се осамимо после шетњице, можда и неке вечере под свећама? Како ће то изгледати? Али престадох да се оптерећујем. Био сам задовољан, јер сам кренуо даље, низ улицу. Волим почетке — ево једног! Почетак чега? Не знам. Само Творац моје животне приче, танке, а са великим проредима, можда се сећа шта је записао, да ли ме чека слатко саће или бесни рој. Или и саће и рој? Некад квашен празном надом, па расхлађиван јаловом бригом, овог пута, чекаћу да сазнам уписано, док ме пријатно разгрева сунце сабраних тренутака свакодневних садашњости.

Све више смо се удаљавали од гомиле поломљеног порцулана. Оно што је остало од мог самостојећег сата, поново је почело да мери оно што је остало од мог недобростојећег времена. Птичица је већ била на свом месту, иза мало нахерених, расклиманих врата.

Раположен, довикнуо сам великодушно: „Птичице, ради како ти мислиш да треба! Мени ће то бити добро!”

У полумраку, слушајући то, птичица је потврдно, али резигнирано климала главицом, гледајући празно у под, својим, и даље полузатовореним, очима. Сунчев зрак, протнувши се поред малих врата, осим што је обелоданио колико се ту прашине потајно ковитла, бљештао је по једном од њених подочњака, па преко дима тек упаљене цигарете у кљуну, и преламајући се кроз грло пљоснате флаше неког жестоког пића, у спољном џепу њеног блејзера, падао је на дрвени под тог горњег спрата мог сата. Сата који је услед, што погубљених, што искривљених делова, кашљуцао и штуцао, али жмиркајући, сипљиво и дрхтурећи, ипак некако — радио.

 

ДВОРИШТЕ

Сутра, кадa осване понедељак, а надам се, и ја са њим, биће пуних седам дана како сам у пензији. Сваки од тих седам, осетих као седам стругања големих седам сувих залогаја. Покушавам да ипак корисно употребим вишак времена. Да га пребацим на онај други тас на ваги, а ја, на овом свом, управљајући писаљку у прошлост као дурбин, да се издигнем изнад, одакле се боље види, па да касније понешто и загребем на папиру — да се сви мало разонодимо.

Данас сам, на пијаци, флертовао, из далека, са првим трешњама, а своје срце, у скромнијем износу, у складу са будућим, новим примањима, поклонио само зеленој салати и папричицама. Ту, у кухињи, из фазона, залудан као неко младунче, загризох врх зелене шиље, која у том делу најчешће и није тако љута, и одједном ми живо замирисаше слике из малог, далеког места. Тај мирис зелене папричице, петељкаст и воден, тренутно ме, из мог стана, пренесе у хлад нашег дворишта, тамо, у далеки градић, „Дечаково”.

Однесе ме до хладовине два стара ораха из чијих ће се зелених јаја излећи космате лобање хрскавих мозгова, боје дувана. Испод тих натмурених старих мудраца што у својим љутим облацима замишљено дуване, у дворишту се гура баштица свега и свачега што је расло једно преко другога и све навикнуто на замршени, преплетени кркљанац где нема никакве приватности нити издвајања.

Парадајз боцкавих витица и звездасте крагне и госпођица паприка, лежерно нахерена, разбарушених листова, били су највише и најбројније племство тог сиротињског двора. Увек су захтевали, па и добијали, највише пажње и, наравно, воде. Краставци, са жуто цветалом љубомором, породична лоза одмах испод највишег сталежа, а изнад свег осталог поврћа, забадали су своје зелене носеве у свим правцима, па и ка стидљивим јагодама, којима је то ипак, помало сметало. Најподређенијем роду припадају рен, першун и шаргарепа који дан и ноћ рударе, а да њихов труд нико не види и не чује. Када изађу на светлост дана, онакви, мусави од земље, никада нису позивани у више кругове црвених, зелених и жутих плодова.

Шпалири црног лука, кочоперних, високо подшишаних батлера са лептир-машнама, тих сребрноседефастих темеља, те зелених музикалних арматура сваке праве кухиње, та група весела, али марљива, ширила је своју оптимистичку светлосну мелодију кроз оргуље цевастих листова. Помало пргави уметник, бели лук, растрзан због свести да је посебан и веома надарен, навелико хваљен од стране критике, а често, потпуно незаслужено, непопуларан међу публиком, гушећи своју љутину, тешко је дисао кроз спљоштене перушке.

Разиграна шљива са зеленим карневалским перјем и сва у дугуљастим перлама умелезених боја, ломи се у струку, правећи себи места у општој дворишној гужви. Ти њени украси најпре су пиштећа имитација жада са белом сузом у себи, а затим постају прегршт атрактивних, као синтетичких, аметиста, док се, коначно, сви не претворе у крупне, сасвим посебне комаде тамних сафира, у дневне отворе за изравни поглед у топле дубине летњег, ноћног неба, а с белом сузом, сада заробљеном унутар заруделог теракотиног окца, што су га жиле дрвета, трунку по трунку, из тла исисавале и ушиљиле утврдо, управо ту усред угриза златног гнезда.

Стара трешња, каквих више нема, подмлађује се сваке године, гарâви и срêбри своју кору и оштри рецкаве листове. Сваке године, она постаје девојка која се управо вратила са вашара, младалачки претерано нађинђана. Млада девојка, која још нема момка, а више је него зрела за удају, па има само терет вишка љубави, који, као вежбајући пољупце, с љубазношћу и шармом, расипа на многобројну децу и показује бескрајно стрпљење према тој граји што јој се пење на главу, сладећи се њеним минђушама. Поломе јој и коју грану, али она, каква је блага, и то прима само слатко их љубећи. Када се бучно друштво разбежи, она се узалудно осврће око себе, раздрљена и задихана, разграбљених украса, схвата да и ове године остаје сама и опет не тугује! Само одлучи да ће следећег лета бити још слађа и још раскошнија, да ће опет с пролећа навући, понегде од прашника пожутелу, венчаницу, али и даље најлепшу у дворишту. Па ако опет не наиђе момак, него само пчеле, те марљиве прије, она ће опет изнедрити још више црвено-црног накита и још више раскрилити своју душу, за још више деце и птица.

Њена старија сестра вишња, на популарност своје слаткице, није била нимало завидна. Никада се није раскрупњала као ова мала. На истом вашару је пазаривала минђуше, но оне дискретније, баш да превише не привлачи децу. Оне су јој доносиле мирнији живот, нешто зрелије и одмереније обожаватеље, али и даље, није успевала са удајом. Суздржана и стрпљива, каква је била, изнова је пробавала венчаницу, која јој је савршено пристајала и сваке модне сезоне се изнова китила, али и била све забринутија због броја својих годова и велике конкуренције, ем млађе, ем слађе, сестре, коју је, упркос томе, искрено волела.

А грожђе? Било га је, и црног и белог, али се није знало коме је црње. Тужна је то прича. Једноставно, лозе су биле потпуно несхваћене у овој средини. Често су се молиле Св. Трифуну, жалиле на своју квргаву судбину и маштале о Медитерану, па макар расле и на камену. Џабе је ова земља пуна хумуса, влага нас уби. Нико нас не орезује, нико и не гледа. Нисмо ми ни трешња ни орах, да тако, просто, рађамо. Овде нам нико не познаје душу. Макар да смо тамо, у суседном дворишту. Онај човек зна знање, и ено, види како је његова тамјаника срећна. До средине октобра, има сва да се распуца. Тако несхваћено и занемарено, грожђе је једно време, заиста искрено покушавало бити фино. Смешкало се, ал’ је то увек изгледало кисело. У опором гарду стиснуто, показа се и крезаво, а на исфронцланим гроздовима, мало-мало па би освануло неко смежурано око под масницом, деликвенција услед ненамерног занемаривања из незнања.

У дну дворишта било је игралиште за принцезе малине, матуранткиње с највишим оценама, којима око учења никада није било потребно помагати. Гуркају се и гледају преко плота, доле ка постројеној формацији јуначке фамилије Тополића, која ветру, чим се размаше, командује дуго „ш-ш-ш”, јер њихове напупеле дјеве морају да одмарају. Када једном отворе своје бледе усне, па их још и накарминишу, биће спремне за удају. Већ су се обећале, још средином пролећа, када су их наочити Тополићи окитили, просто залудели, облацима белог цветања, у наговештај свечано украшених, свадбених весеља. У дну падине, испод формација топола, леђа им чува завијутак дремљиве речице, скоро баре, пуне локвања и жабокречине по средини и трском шевара, као укосницама заденутим, ту и тамо, по ободима речних праменова.

Жапци, свирачи, скачу са локвања на локвањ, дозивајући војнике, погађајући се пошто ће свирати на најављеним свадбама. Ноћу Тополиће обузме страст и нестрпљење, па лумпују са жапцима, који се надмећу који ће боље солирати и уједно тврде пазар, и свађају се, надмено, између себе, као сви тезгароши, и тај крекетави џумбус траје све до јутра, док не попадају и не позавлаче се по хладовитим буџацима где спавају све у мехурове, и не може их ништа одатле измамити осим вешто раскречене жабе складних батака која се сунча или понеког иритантног пампура црвеног пловка каквог дечаци забацују између локвања, прижељкујући црвенперку лакираних ноктију, или макар, борбеног сунчаног караша, опијеног дугиним одразима. Тополићи су, наравно, од раног јутра, у строју, на својим местима, испод ока мотре на ветрове и шумно, дубоко уздишу при сваком погледу доле, на успаване свилене малине.

Касније, у јесен, и шевари (које смо из неког разлога називали „бамбусима”) покушавају да зашеве те исте принцезе, узалудно им шаљући пахуље својих томпуса, просто распаднутих од патетике и касно пробуђене чулности. Они су лажно заљубљени и нису никакви љубавници. Њима и не смета, а можда и не виде да су малине врло брзо остале без својих гроздастих пољубаца и да су одустале од удаје за било кога. Запуштене, ненашминкане и погурене, сад само куњају под ужеглим пињоарима и виклерима које не скидају. Све што ће рогози предузети је да остану једни уз друге и слушају кршне, а скрхане Тополиће, који сада сви до једног дŷже безбројне трубе са медним клапнама, на трубама, од све туге не успевајући да добију никакав јасан тон осим јесењег шуштања те, ипак чујне песме, о пролазности, војничкој судбини и неузвраћеној љубави.

Рекох ли на почетку приче, „нашег” дворишта? Нема везе. Није више важно да ли је оно и сада моје. Тамо сам џигљао довољно дуго, тако да ја јесам део њега и ја њему припадам, али данас, када је свако свакоме иза ћошка, логично је да моји сродници, свако из своје перспективе, не би могли ни претпоставити колико га ја осећам. Чинило ми се, волео бих да седим свакога дана у сенци два ораха што завијају своје љуте листове и који су једини остали после свега, али недавно сам био тамо и... није то више то. Сада ту долазе и тутње нека друга, лепа деца. Двориште има свој нови почетак. Оно је сада, њима прво и усадиће им се у паметне главице неком другом душом, и све је више нас који смо до сада сматрали, и који ћемо убудуће сматрати, да је то баш наше лепо двориште.

Стотину Тополића, читава чета њих, давно је посечена, сви до једнога, али чујем како шушти њихова песма о пролазности.

Замишљено грицкам папричицу која постаје љућа, па да се овде и зауставимо. Да не кваримо ни причу ни слике које ми и више значе, овако подељене са вама.

 

 

 

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020