04.
Поезија

Никола Карлаш
Београд
Почеци

Бреме живота

Kада дође време, оно крајње време,
што би људи рекли кад све се окрене,

е каква ти мука тад ухвати мене,

схватих да је с песмом време да се крене.

 

Али не са песмом што појe о срећи,

већ оној што пева о душевном гневу.

Kад је души тешко мора нешто рећи,

док у грлу неку сад осећа вреву.

 

Да л је криво време и л' смо сами криви,

кад овако крене брзо да се живи.
Све потрошна роба постаде сада,
па и сваки човек играчка нерада.

 

Више нас брине тамо неко трећи,

место да мислимо о сопственој срећи.

Док душе ситимо ми нечијег бола,

реалност ублажи укус алколола.

 

Породица нема баш никакву вредност,

свака цура данас изгубила чедност.

Све нас мање има поштених и вредних

све више ниткова и лажова бедних.

 

Не цени се више часност и поштење,
време је дошло за друго уверење.
Сад ти се све гледа кроз новце и ствари,

да ли нама данас баш то све поквари.

 

Не цени се више ни онај ко ради,

више вреди што ти позадину глади.

Такви што су вредни сада су далеко,

остали имају и од птице млеко.

Да л' је криво време и л' смо сами криви,

па и с тим се мора некако да се живи.
Увек дође неко тако лудо време,
па нам свима тада натовари бреме.

Живот пролети к'о папирни змај

Kад се дете роди, све иде полако,
тек касније видиш, није све баш тако.

Живот је један пут који нам се трже,

како смо старији, све брже и брже.

 

Kад смо мале бебе зубићи нас боле,
тад без брига ми смо, сви нас тада воле.

Све иде полако без силе и мука,
док нас не дохвати људског рода рука.

 

Шаљу нас на школско и друго мучење,

на тренинге и напорно учење.
Почев од писања и других заната,
па до употребе свакаквих алата.

 

Тада креће журба нашега живота...

Kада ће матура велика и мала,

Kаква је хаљина и свечана сала.

Свима све је лепо и права дивота...

 

Тек тада ти крећу муке нама праве,

кад рођаци почну пунити нам главе.

Да ли идеш даље, уписујеш нешто,

то питање сви ти избегнемо вешто.

 

Упишеш факултет, питања тад крећу,

да л' си сине дао услове за трећу.

Kол'ко још до краја питање је глупо.

знаш ли да је сада школовање скупо.

 

Заврше се и те студентске нам муке,

појаве се нове грабежљиве руке.
Је л' си наш'о пос'о, кад ћеш да се жениш,

кад планираш себи живот да промениш.

 

Сви некуда журе са твојим животом,

место да се диве животном лепотом.

Ожениш се мислиш запуших им уста.

али тек тад крећу питања им пуста.

 

Kад ће деца доћи сви питају тада.
као да нам нису свима деца рада.

Младе бриге муче исте сада свуда.
шта ће кад су дошла времена нам луда.

 

Ста ће двоје младих без стана и куће.

од брига им главе сваки дан су вруће.

Стигоше и деца, бриге су и нове,

родитељи ти јадни уморни ко сове.

 

Сад су птице гнездо напуниле мило,

оствариле оно што им се и снило.

Време брзо прође па пилићи оду.

Тако то је увек у том људском роду.

 

Овако и треба ту нема дилеме,
човек кад посеје своје мило семе.

Ужива у њима плодовима милим,

маленим и слатким бебицама снилим.

 

Kада све то прође, крај зивоту дође,

сви тада видесмо да пролете ко змај.

Kада нисмо знали живети полако,

него се заврши ужурбан овако.

Човек тада може са миром у души,
на вечити санак капак док се руши.
Јер остаће свима у срцу и души.
својим милим, драгим сузу да им суши.

 

Битка за знање

На Староме граду има једно здање,

пос'о му је језик и књижевно знање.

Језика је тамо увек вазда било,

много младих ђака о њима је снило.

 

Та Велика школа већ два века стоји,

небројено ђака она тамо броји.
Тамо деце има из Србије целе,
у ту школу доћи сви се баш веселе.

 

Узори су већи онда нама били,

о њиховом знању сви смо тада снили.

Ал' то некад беше у тој школи тамо,

од узора оста хрпа књига само.

 

Сад се тамо неке нове душе вију,

годинама исте дуге битке бију.

Ником више није студирање мило,

као што је свима некад баш то било.

 

Кад те тамо шчепа зликоваца море,

годинама то је све горе и горе.
А њихова деца судбине нам шију,

њиховог незнања вечну битку бију.

 

Борите се млади, заштитите знање,

победите и њих и њихово звање.

Најбољи су од нас сад негде далеко,

и срећу нађоше у даљини преко.

Али правде има, вратиће се они,
најзад ће постати знања шампиони.

Свима њима желим пуно здравља среће,

да вечитом борбом знање буде веће.

 

Последњи светац

Мало дете Гојко, рођен током рата,

сиромах тад беше и имаде брата.

Слабашан и мали одувек је био,

певао је хтети, о томе је снио.

 

Сироче одавно он постаде мило,
у то време тада, тако то је било.

Пошто нејак беше у школу га слали,

Kућанцима малу школу уписали.

 

У Тузлу он крену вишу школу наћи,

тад успе и сам у средини снаћи.

Таленат он беше за рачун и силу,

ал' уписа школу себи тад не милу.

 

Онда се он нађе у Сарају граду,

пробуди у себи ту световну наду.
Он познаде Бога, и би му он слуга,
тад му живот постаде баш мисија дуга.

 

Kрену у Београд више школе наћи,

својом он је песмом умео дотаћи.

Помагати је хтео и лечити ј људе,

ал' то тада дође те године луде.

 

Рат му све одузе, па и самог брата,

њега уби рука суровог џелата.

Судбина га тада одведе у бању,

сирочиће мале учио је знању.

 

И херој он беше, спасио је дете,

што га вода хтеде, узети с планете.

На плућима њему нешто се појави,

три месеца тада он му крај најави.

 

Тада Гојко оде, живи у самоћи,

мислећи да њему нема ко помоћи.

Али има Бога, спасење пронађе,

тада Гојко своје име Павле нађе.

 

На овоме свету чинио је дела,
баш љубави пуна и свима весела,

Савете је мудре, благе речи има,

благи осмех даде, пружи руку свима

.

Свети отац Павле, свима он је био,

о срећи и миру он је увек снио.

Светац он је био за живота свога,

задужио многе, па и самог бога.

 

Те године тужне Бог однесе њега,

успомена оста свеца последњега.

Он отиде тада са миром и света,
за њим жал нам оста и вечита сета.

 

Бели град

Мој најлепши граде, на ушћу две реке,

ти у мени будиш успомене неке,

Историја твоја вековима стара,
причу увек нову душа ти отвара.

Од постанка твога, ти си дар од Бога,

судбина је твоја тешка и убога,

Волели те сви су, хтели су за себе,

рушили те стално, јурили на тебе.

Ти у себи чуваш, сећања баш многа,

од сећања лепих до страдања твога.

И поред свих зала која су те срела,

тебе ипак чека судбина весела.

Ја срећу у теби од рођења нађох,
и поред тешкоћа ја се ипак снађох.
Ти ме срећним чиниш, пуниш срце моје,

о најлепши граде, граде беле боје.

Мој најлепши граде, на ушћу две реке...

Увек тешко пада растанак са тобом,

када сам далеко нисам сам са собом.

Повратак је теби пун радости неке...

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020