17.
Прича

Никола Момчиловић
Београд
Соба 27

 

Соба 27

Соба 27, познатија као соба смрти. У том мотелу, од пре пола године је та соба затворена. Једина соба на другом спрату коју не смеју да издају. Доводили су свештенике, кадили собу, међутим, изјутра лешеви муштерија као да помно чекају врисак запослених.

Његов долазак променио је све. Носио је дуг црни мантил и шешир. Он је и дан данас енигма. Када се је уселио , почела је серија ’самоубистава’. Није се представио. Нико није знао ништа о њему. Уместо потипса, када је узимао кључ, написао је Он.
Био се уселио 26. Октобра, 1932. Соба је била празна, потпуно празна. Ни његових ствари није било ту, ни њега. Чак је и соба изгледала као да се нико није у њу уселио. Власнику мотела је, као и сваком пословођи, битан профит. Када је хтео да евидентира собу као празну, није било чувеног потписа мистериозног господина.
Тог истог дана, каже власник, дошла је једна дама. Плавокоса са плавим заводљивим очима. Тражила је собу за недељу дана. Завела је пола особља и отишла. Увече је дошао њен познаник. После поноћи били су мало гласнији од осталих гостију. Изјутра, када је он отишао, питала је власника да ли је неко од особља или неких гостију ушао или прислушкивао њих двоје док су водили љубав. Цитираћу је „Док смо водили љубав синоћ, он је био преко мене, када сам га гребала ноктима и хтела да га угризем за увце, видела сам неког човека у ормару. Ормар је био полуотворен.“ Док им је цинично препичавала секс авантуре, један од власникових синова је позвао полицију и претресли су целу собу. Није било никаквих трагова треће особе. У зидовима нема тајних пролаза који би водили до суседне собе на крају ходника. Те исте вечери је дошао њен познаник, међутим, отишао је раније. Нешто мало пре поноћи.
Било је око 03:15 када се из те собе зачуо јак тресак, као да су управо истоварили пун товар блага. Девојку су нашли сутрадан увече када је дошао њен познаник. Њено тело висило је по сред собе. Била је обешена. Њен израз на лицу био је пренежарен и језив, као да је угледала чудовиште. Скорела крв је бојила њено наго тело. Око тог првог случаја дигла се велика фанфара. Нису нашли трагове или било шта што би их одвело до џелата. Соба је тада била затворена неких месец и по дана, међутим профит је профит. Власник Ранковић је подмитио тадашњег инспектора задуженог за овај случај. На крају је у јавности саопштено да је млада дама извршила самоубиство.
Други случај се десио 1933. уочи Божића. Радници мотела су чистили мотел, а увече је власник припремио закуску да их почасти. Један од радника, чистио је собу 27. Сви су већ били завршили послове, осим њега. Седели су сви за сто, чекајући Милана. Опет се чуо јак тресак и бат корака. Топла празнична атмосфера завршена је проналаском Милана у соби. Његово тело лежало је у локви крви. Његове вене, на левој и десној руци, беху извор крваве баре. Необично је то што је и он имао исти поглед као и она суицидна дама. По строгом наређењу Ранковића, нико није смео обавести полицију, или да говори у јавности о овом догађају. Тело је спаковано у џак и бачено је даље од варошице. После неколико дана је власник позвао свештеника да прокади реновирану собу. Напољу била зима и цича. Све собе беху добро угрејане. Осим собе 27. Дрва су пуцкетала и сагоревала у камину, међутим, у соби је било ледено. Када су почели са ритуалом кађења, фијукнуо је прејак ветар напољу, а ватра у камину, као да је неко распаљује, се појачавала.
До пролећа соба није издавана због хладноће. Власника и његове раднике је плашила тишина у тој соби. Сећајући се на предходна морбидна дешавања, увек је негде 3 сата после поноћи из собе допирао звук тумбања и премештања. Међутим, када је била закључана и без гостију, у соби је владала језива тишина. Скоро сваке вечери, Ранковић је, док је лежао у топлој постељи, очекивао буку из собе 27. Сумњао је на своје ранднике. Гости такође. Неко жели да ми поквари посао. Да ми затворе мотел и банкротирам, говорио је у себи. Размишљао о замкама, не би ли упецао Худинија.

Трећи случај се десио на пролеће, када се уселио трговачки путник.
Средњих година, тамне пути и косе. Са собом је носио фотоапарат. „Стално сам у покрету и волим да имам неке успомене на места која обиђем“ , говорио је Томислав. Уселио се у чувену собу. Био је одушевљен варошицом и гостопримством. Запослени код Ранковића су слутили шта чека госта космополита. Чекали су тај моменат и тихо говорили међу собом о томе, док је Ранковић строго подвикивао да прекину те бесмислице. Изјутра су нашли Томсилава. Лежао је на поду са истим погледом као и предходно двоје ту пронађених. Није било трагова насиља на његовом телу, нити у соби. Било је то чудно свима, јер се увек чује неко лупање и траскање пре него што мистериозни убица одради свој посао. Утврдили су да је отрован. Инспектор је пронашао испод кревета апарат и неке слике и узео као доказни материјал. Близу камина нашли су бочицу лекова и неког чудног сирупа. Након испитивања свих запослених опет су дошли до закључка да је у питању самоубиство.
Соба је већ деловала као хладна канцеларија неког демона који нуди спасење гостима. Спасење од овог клоакног света. За собом оставља њихове љушторе, односно њихова тела. На тај начин се игра са људима и храни се њиховим страховима. Соба је и даље била празна. И хладна. Претражили су све детаљно. Нигде није било трагова неке треће особе. На крају је власник попустио и рекао инспектору о човеку који се био уселио, али је преко ноћи нестао. Као да се није ни уселио у њу. Као да не постоји тај човек. Такође је поменуо смрт његовог најмлађег радника Милана. Ранковић је тада енергично одбијао гласине његових радника који говорише о врагу или некој утвари. Инспектор је тражио све списе гостију који су се доселили последњих двеју и по година. Собу нису издавали, врата собе су скинули, а у соби су поставили чувара Иву. Ива је био склон алкохолу, са собом је носио пљоску.

Ведра летња ноћ. Месечина је обасјавала околну шуму, брдашца, варош. Песма деце таме ођекивала је из мрачне шуме кроз варош.

Негде око 03:15, наједном се чуо продоран крик. Био је то Ива. Излетео је из собе вичући и говорећи о неповезане ствари. Цео мотел је трчећи изашао за Ивом. Пролазили су поред собе са великим страхом и опрезом. Говорио је о неком створењу или човеку, како он каже „До плафона високо!!!“.
Није видео лик или било шта друго. Само ту црну сен која му је прилазила док је лежао на кревету.

Инспектор је дошао изјутра. Саслушао је Иву. Ранковић је тврдио да је све то делириум тременс. Инспектор је нагло и оштро прекинуо власника мотела и показао му је фотографије трговачког путника. На сликама је била иста утвара коју је Ива описивао. Он је са страхом потврдио да је то било са њим у соби.

По наређењу инспектора, мотел је морао бити затворен на одређено време. Свештеника су звали да прокади собу и пофајта је светом водицом. Док су обављали тај ритуал, кроз хладну собу се осетио продоран фијук ветра, иако прозори беху затворени. И наједном кратак крик. Свештеник, Ранковић и инспектор се погледаше и престрављено напустише собу.

Гости су напуштали мотел. У мотелу остаде власник са још двоје његових радника. Док су паковали битне материјале и њихове ствари, престравила их је појава добро познатог човека. Последњи гост је напуштао мотел. Енигматични падроне у црном мантилу и шеширу. Одмренем кораком је прилазио пулту. Његовом појавом се страх и хладноћа ширише мотелом, као Црвена смрт у причи Поа. Сви беху паралисани од страха. Кроз њихова паралисана тела пролазила је језа. Ставио је кључ собе 27 на пулту. Са дубоким и оштрим гласом, љубазно рече „Довиђења господо.“

Ранковића је престравило када је нашао списе и датум када се уселио мистериозни господин.

На тим списима стајао његов потпис Он.

 

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020