17.
Прича

Валентина Берић
Книн
БУРА

 

Када ми је на врата дошао млад човјек, ни слутила нисам колико ћемо кроз године које нас чекају да се дружимо. Висок, корпулентан, оптимистичан, харизматичан и духовит. Све оно што једна бура није он јесте. Живјела сам на селу гдје сам стицајем околности била приморана да радим све оне послове које по вокацији не бих никад требала да радим. Али живот не пита колико ти је образовање ни који си факултет завршила. Након губитка који ме је обиљежио и оставио траг бола на мојој души, започела сам радити са животињама које су ми остале у насљедство.

Нижући године једну за другом Бура ми је често долазила у посјету. Усамљеност која ме је пратила била је изненада прекинута. Када се најмање надаш, доживиш промјене. За нас није постојала табу тема. Причали смо отворено о свему стичући са временом узајамно повјерење. Знала сам да су све буре немилосрдне. Да ли је и ова? Иако сам држала одређену дистанцу, време руши сваку баријеру. И како то обично бива када мислиш да је живот коначно изашао на прави пут, смјер се нагло промјени и вјетар туге изнова запуше. Дан када сам сазнала са каквим озбиљним проблемом се бура суочава био је један од тежих у мом животу. Нисам могла остати јака. Емоције су потекле из мене.

- Немој плакати - рекао ми је тихо.

- Нећу - слагах и њега и себе.

Као да је прошлост од које нисам могла побјећи поново дошла да ме још једном рани. У ноћи која ме прекрива са постељом туге сузе ме потапају пред још једном битком у којој индиректно учествујем борећи се за побједу. И вани пуше бура завијајући страхом пред неизвјесном будућношћу. Молим Бога за снагу која је преко потребна како би се непријатељ могао поразити. Одлучила сам да будем уз пријатеља у сваком тренутку колико је то у мојој моћи. Најлакше је отићи. Треба знати остати и показати вјеру и вољу оном ко је губи.

Врјеме које је прошло, остављајући траг борбе која још траје, само нас је ојачало и сјединило у пријатељству. Бура и даље пуше непромјењеним интезитетом савијајући гране сваком стаблу које јој се на удару нађе. Ако ова бура може бити прва међу вјетровима онда и моја пријатељска бура може бити прва у побједама. И док год буде грана за савијање борићемо се за опстанак.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020