27.
Прича

Анђелко Заблаћански
Глушци, Мачва
КАД СВЕ ПРОЂЕ

 

Не знам. Не знам шта је љубав, не знам шта је суштина среће, а живео сам, тада сам мислио пуним плућима. Увек окружен пријатељима и лепим женама веровао сам да је то оно што човека чини човеком. А ево, сад сам сам, сам као стари пањ у својој седамдесет и четвртој години живота. Нигде друга, нигде пријатеља. Никог. Седим и гледам шаренило корица књига поређаних на полицама окаченим на сва четири зида моје радне собе. Гледам и паде ми на ум да је Црњански негде записао како се права пријатељства рађају само у детињству и раној младости, а да су у каснијем добу ретка и једино могућа у затвору или рату. Паметни наш Милоше, како ме својом суровом искреношћу дозиваш памети. Зато сам одбачен и сам, јер мој школски друг Јован Рашовић, кроз цело наше школовање – од основне, преко гимназије и студија књижевности (додуше, ја само до краја друге године кад се пребацих на Војну академију), погибе у својој четрдесет трећој, ни крив ни дужан, на пешаком прелазу док је имао зелено светло. Покоси га нека пијандура и то таман кад је спремао треће издање свог романа Ветрокази у души. Таман кад су га прихватии и критика у читаоци. Кад је коначно својој деци могао гледати у очи као отац који вреди, кога не пљује свака шуша.

О, Милоше, пријатељ из детињства је брат. Био ми је раван с мојим Стеваном које нас је исти отац створио и иста мајка на овај свет донела. Свет где ништа није како би требало, где лицемерство влада над разумом, преваре над поштењем. О, Јоване, како тад преживех! Не знам. Не, нисам плакао над твојим одром. Било би то против твоје воље. Био сам храбар као што си ти увек био. О, брате мој. С Јованом сахраних и пола себе. Као да ми је неко ишчупао утробу, пресекао срце на два дела.

Десетак година касније стекох новог пријатеља. Чинило ми се као да је Јован устао из гроба и да смо наставили с пријатељевањем тамо где га нас je његова смрт прекинула. И опет сам се сетио нашег великог писца. Опет су непогрешиво звониле његове речи које негде прочитах: У зрелим годинама у затвору или рату. Зашто није робија? Зашто у српском усуду? На светој земљи. У другом косовском боју. Ту упознах капетана Маркa Подбрадицу, командира моје батерије. Батерије чији противавионски топови нису могли ништа тим сулудим НАТО пилотима. Нисмо их ни дирали да нас не открију. Тукли смо рафално по шиптарским бункерима и рововима. Кажем упознах капетана иако сам га знао десетак година кад је из Црквеница прекомандован у мој пук. У миру комадант своје командире познаје само као официре који му подносе рапорт, а он њима наређења. На Космету видех  какви су људи. Подбрадица је био посебан, сељчко дете, у зрелој младости, ожењен девојком коју је заволео још у осмом разреду. Ноћима и ноћима смо причали о свему пушећи из песнице да нас жишка не открије. Постали смо пријатељи, а кад ме је рањеног у потколенице вукао кроз шипражје километар и по до наше територије, тад ми је постао млађи брат. Он и мој Стеван седели су поред мене кад сам се пробудио у војној болници.

И ево ме жив сам, или ми се само то чини. Жив и сам. С Јованом сам сахранио прву своју половину, а пре две године, кад изненада, мој драги пријатељ капетан Подбрадица једне ноћи заспа, а ујутро се не пробуди, нестаде и моја друга половина. Сад то схватам. Сад ми је Црњански отворио очи да су сва остала друговања била чиста лаж, голи интерес, а мислио сам да са сваким од тих људи градим мостове којим ћемо се налазити и стизати један до другог кад нас старост стигне.

Самујем. Уста ми се осушише. Већ седам-осам дана реч нисам прозборио. А с ким ћу кад немам ни кучета ни мачета. Нисам се женио никада, али не зато што сам избегавао жене, већ што нисам умео да волим. Лупам ко максим по дивзији. Ко не уме волети кад има кога. Око мене су се стално мотале неке налицкне, кикотаве девојке којима је годила моја униформа, мој углед у граду, моје познавање књижевности, или потреба за неком услугом коју им могу учинити. Никад права и сродна душа. Ех, када бих сад срео неку сличну, а кажу да свака душа има своју другу половину, био бих јој слуга, а она моја краљица. Ко ли је то написао? Није Милош, није Дучић... Тагоре! То су његови стихови. Где ми је она мала зелена књига са белим цветићима? Наћи ћу је. Морам га поново читати. Размишљам да ли је он у својим предивним песмама лирски субјекат, или, ако се сећам часова књижевности у гимназији, лирски субјекат може бити песник, али најчешће није, јер би то онда било нешто лично што читаоце не би занимало.

Ево је. Ево моје зелене књиге. Читам је сатима и све сам више убеђен да је он, браманов син, велики индијски песник тај Градинар. Враћам се на прву песму, са жељом да ми се бар у старости ово деси: „Хоћу да напустим свој стари посао. Бацићу мач и копље у прашину. Не шаљи ме више на далеке дворе; не крећи ме у нове победе. Учини ме Градинаром свога Цветњака.“

Има ли под капом небеском таква жена? Жена коју бих волео, а и она мене из свог женског срца. Умрећу празан, жељан људи попут Јована и Марка, жењан жене из Градинара.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020