09.
Прича

Властимир Станисављевић Шаркаменац
Париз
К о р о н а   в и р у с
 И ДОК СИJЕНА СПАВА
 (Jа, коњеводац и писац истинитих прича у ергели г-ђице Кларе Оливети, у Сијени, Тоскана) ЈА ВИЛЕНИМ или РАДНИК НА ПРИВРЕМЕНОМ РАДУ У ИНОСТРАНСТВУ

 

И док Сијена спава, ја тимарим свога Ђихијана, и прежем га полагано и мирно као да су пред нама светлосне године каскања уз звук прапораца који подсећају на рускe тројкe кроз мећаву. Нама, напротив, није досуђен снег јер смо и на истоку и на западу чувани Јадранским и Тиренским морем и немамо снежне зиме, али једнаки пут на север, као до ових морâ, одводи нас у драгу и љубиму Тоскану, у Фиренцу. Тамо се на брду Фијезоле, а то је у неку руку јужни део Фиренце, налази Госпођин стари виноград који ја волим да обрађујем, јер осим коњâ, ја сам задужен и за њену лозу и винограде. Срећа те родом потичем из Неготинске крајине где основна знања о коњима, а нарочито о виноградима, имају и мала деца. А и најбоље од свих могућих сенâ, на које се ова жива душа, мој Ђихијано беше навикао током десетак година, ствара се баш у Тоскани јер изазовна и мека трава која расте повише виноградâ је најбоља за сушење; задржава укус и мирис, па сваки пут кад завршимо све што је планирано око лозе, ми пуна кола траве, гумених точкова, одвозимо на југ, у дôм у Сијени, где нас чека Миа Кара Клара.

Дивна је та Моја Клара, како и она воли да је зовем. Сита каваљера широке племенитости и наслеђене госпоштине, током дужег времена, од моје младости, с нешто мање година него њене, кад сам стигао, па до данас та се дама финих манира и пробраних навика имала наизвољевати кога ће изабрати за животног пратиоца. Бог је хтео да то буде моја маленкост, знан Србин из Крајине, како ме је звала од  првих дана, понекад додајући: Добри Србин из Крајине. Овако ме је почела називати и позивати нарочито кад је приметила да сам ја том винограду у Фиренци толико посвећен и да волим тамо да одем (с мојим Ђихијаном), а да се задржим видљиво дуже као да то радим свој лични виноград у Крајини. Заиста сам и ја имао такав осећај, ал сумњам да је то она баш много волела, пошто газде у капитализму знају да ништа њихово не припада раднику... Само има ту једна друга ствар која би могла и од приватне својине да буде јача: то су моје године, блиске њеним – и снага којом се својски искрено окомљујем на оно што волим, а што је она била уочила већ од првог дана, ил бар откад сам виноград сматрао баш својим, док ме је она с нестрпљењем очекивала да се вратим и ниједну ноћ се не затекнем ван њене куће-ранча у Сијени, с подрумима и ергелом.

А кад имаш виноград који волиш и ком се несебично и без сувишног саможаљења посвећујеш, онда Тоскана не дâ човеку ни да мрдне преко тог брда Фијезоле са виноградом, на југу Фиренце, него се у њему бива готово и кад треба и кад не треба. Сад је време прве резидбе, раног пролећа, и кад наша срцад куца за поласком, ја на југ, до Сијене, а она, можда, на север до Фиренце. Ако Роми и сунцокрети увек путују к западу, ја и мој Ђихијано, ми бисмо то исто требало да чинимо према југу, заправо опет к сунцу, јер нама је сунце вазда прилазило с југа, исто као и наша Миа Кара Клара која нас сада чека, а кад стигнемо, обично се по десет дана затворимо у велике собе и будемо њени најважнији гости, јер би тад проговорила и осећања за лепоту и инцидентно отварање срцâ, и то људских, али и коњских јер се у ергели ове жене могло сусрести и пуно добрих омица које Тоскана зна да изнедри

Ево, у нади да ће нас резидба сачекати и пупољци, са ластара и грана, знати да сачекају тренутак кад се вратимо, ми и несвршеног посла, летимо, и све певамо, ка Сијени, и већ се отвара капија вињобланског имања г-ђице Кларе, кроз коју улазимо, ја и мој Ђихијано, као младожењска запрега без сватова које никад није тешко сакупити, уколико би то наједном постало нужно, ал најпре о томе треба да одлучи наша драга домаћица која би тиме изменила свој положај: одједном би, дакле, од газдарице постала послушна газдарица-супруга, иако би о понечему знала и више од свог нов-домаћина. Добро, после те њене одлуке, још бих и ја морао да одлучим хоћу ли брже-боље прескочити I резидбу која ме већ чека и прозива у Фиренци, и остати са њом, у Сијени, колико она захтева...

И на великој капији Ђихијано угледа, и уђе распрегнут, у зелено и велико двориште које је више личило на пропланак са изазивајуће меком травом, а ми двоје добрознани уђосмо, да би се баш људски поздравили, у велику, домаћинску кућу која је раскошна и у закаснелом бароку гледала на велику и дугу улицу Сијене, чије су се камене фасаде, стилски сличне, гиздиле: прво, по избору материјала, пластичности, па и према ликовној сагледивости, а друго, по дубини плаца и окружујућем земљишту који су се протезали до у заталасано поље које је као и око Фиренце, очима нудило највећма сагледавање виноградâ...

*

Готово једнаком брзином, којом пупољци у јагодицама (бубушкама) добијаху „навалу крви“, и којом су се будили, истом том брзином смо и ми добри виноградари, двоје старих знанаца, дубоко грезли у зрело буђење нам запретаних, а сличних, природа, отварали се једно према другом, и ту закључили да нам ваља учинити нешто на започињању заједничког живота и изабрати где ће се живети: у Фиренци због винограда ил у Сијени ергеле ради.

Једно нас је ту принуђивало да пожуримо и да нам решење баш од тога започне: била је то потреба да се похита у Фиренцу и што пре ореже виноград понад свих других – у Фијезолама, док није касно, а коњевоци ће већ знати са коњима и без Кларине руке...

И док је Ђихијано, спремајући се, узимао последњу снагу у сувој, a на сено миришљавој, и проветреној стаји, десило се нешто што није никада на овој сиротој и намученој Тери: завладала је епидемија новога вируса на планети, који је до тада био непознат Светској здравственој организацији, имена Корона-вирус. Италија је муњевитом брзином постала најосетљивије место у свету, после Кине, где се заправо вирус најпре појавио, па потом и најпре прошао. Европа са епицентром у Италији била је критичан простор, Фиренца и нешто јужнија Сијена, исто угрожени, јер се по затварању свих граница према северу, западу и истоку, вирус морао наћи на једином сувом и земљаном путу, из Ломбардије ка југу – у Тоскани. Уосталом, ако неки простор Италије има шаролику, и у изобиљу, понуду фауне и флоре, а што добро погодује живим организмима, онда је то ту.

Видљиви предзнаци пандемије брзо су одређивали облике и прописе понашања од стране државних власти које су се забринуле због превеликог броја оболелих и умрлих. Од почетних лежерно спровођених правила игре брзо се стигло на оштре забране путовања и изласка из куће.

То се догодило и нама – „дуго блиским, виноградарима“. У почетку су ови прописи учинили да смо се понели опортуно и да, иако би другом приликом журили својим виноградима, овом приликом, са више рилекса и тобож по резону, остали у љубавној близини, и то пришили ћефу, а не, пак, некој нужности.

Огромни и разуђени баштенски прозори са рококо-завесама знали су како да у касно-зимске и рано-пролећне месечине басјају немирне кревете којима је на располагању до јутра, и до новог јутра, па опет до новог јутра  остајало цело време овога света. Месечину је једино помало мутило питко тосканско вино које је поглед на небо и месец, као и поглед на најближег у постељи, чинило дисперзивним и укупно сиво-белим, јер дани су се низали као и бројеви на лото-бубњу: и брзо и небројано и небулозно, и као да су у неком самопрескоку. Тачније незауставиво су и неконтролисано пролазили као да нису припадали оном ко их је одживљавао...

... А „побуна крви“ у шипкицама чокотовог ластара стварала је луду забуну у лози, навиклој да буде орезана и ошишана, баш кад до тих побуна и забуна дође, како би, због испоштованог тренутка, најбоље и родила. Но, ми виноградари смо били на седмом небу, и, ако се и сетим те обавезе, ја не могу да дођем у тај посед – путеви су били затворени, а уз то, и љубав, међ нама одавно заљубљенима, остваривала се у директној понуди...

А и Ђихијано се бејаше „загледао“, боље рећи „намирисао“ једном црном омицом из суседне стаје. Извођена на дворишни боравак и шетњу, пролазила је гиздаво пред његовим прозором, а он онако висок и готово достојанствен, иако виђен само кроз омањи прозор, и он бејаше еманирао свеједно пријатан воњ (као сваки коњ), на који се није могло остати мирно. Симпатисање је трајало толико дуго да се и строги коњеводац бејаше већ навикао да, када Ђихијано почне горопадно да рже, он прво изводи Црну омицу, па остала грла. Миа Кара Клара није могла то ни приметити јер се и она беше толико навикла на гледање у месечину да јој се нису напуштали барокни прозори са рококо-завесама, јер, како је слутила, држава је пропис очас могла променити и виноградари поћи својим исконским обавезама. С тога је, чинило се то заљубљенима, а под једним истим кровом, било много упутније да се заведено ванредно стање сматра поклоном и остане у свили, док она шушка, и док је то год могуће.

А онда је и она од неког времена почела да се потапа у бриге које сам ја, каваљер, имао још и веће – на граници могућег подношења, јер ми је та лоза претила да не донесе добар род, будући да је резидба, скоро извесно, већма била прескочена.

Па као и у овој кући – туга, бејаше заваладала туга у свим кућама и свим улицама, као и у свим насељима северне Италије. Живот бејаше стао. И код људи, али једнако толико и код биљака, а вино се не може само од се одгајати – барем га човек није на то до сада навикао.

Туга се полако претварала у јад, па у чемер. И стизала је на границу бола, кад у човеку плаче срце које се не види, а не очи, које плачу сузама. Туга бејаше легла на цело Апенинско полуострво. Људи бејаху потиштени, посебно у овој покрајини, и у граду из ове приче – Сијени. Свако нуђење утехе било је двоструко тужније, и сваки предлог за попуњавање тупог и празног времена седења у кућама – испразан. Људи су лудели. Изгубљени и потиштени помишљали су и на насилан излазак из ове клопке која живот негира, а то је значило деструкцију тога и таквога живота. Сила одустајања од тога чина сводила се на логику да ће корона-вирус некога и поштедети,  те се њој и препустио избор. Иначе у позоришту се већ по брзом реаговању изводила драма у којој су се неки људи и убијали јер није било излаза, али овде и сад од тога се некако природно одустајало...

А једног дана неко је иза једног прозора који је гледао на улицу, сав поносан што је, не убивши се, издржао све време жив и ведар, запевушио тихо и као за себе једну стару народну песму која је, стигав, на „прозор преко пута“, подсетила и тог тужног становника на јад који му се догађа, па је и он почео да певуши, најпре тихо, опет као за себе, да би се удвојена песма утројила на трећем прозору низ улицу – и река лека за тугу полако потекла и освајала метар по метар оживеле улице. Даље су је прихватали сви на које је, за прозором, наишла. Песма је све више и више, низ брдо и низ улицу, бивала лавина која је ваљала људску тугу у масу уздаха коју ће за сва времена излучити на депонију непотребности и превладаности још једног људског изазова. Песма је одувек, заиста, била одводна река туге од људи, макар како се звала, а нарочито свеједно како, јер су сви људи и све нације имали по неку такву. Као што је ова што се јутрос у Сијени чула, и зове И док Сијена спава, а која нас радује јер као Река Туге из овога града  одлива и односи дане мукâ које смо морали да одживимо колико да се на томе још мало доучимо човечности и људској истрајности.

И кад су се до последњих прелива песме сви прозори у Сијени били отворили, Туга је већ била и даље од градова и селâ, односно одсељавала се на другу планету коју није походила, а испране и просветљене мисли  човека пратиле су је погледом некога са висине, у потреби да отуда, где она иде, тај с висине буде позван у помоћ јер живот је живота део, а туга је пролазна, и док је нема, она је у смрти или у сну – па нек тамо и остане – бар док се Сијена и Тера од те туге животом не пробуде, целе.

 

  1. март, 2020, Београд, к.к, кад сам почео самоизолацију; данас је на Сајт РТС-а доспео чланак о догађању песме у Сијени

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020