Жарко  С. Крстаноовић
Бања Лука
  “Умирем грешан, био сам обичан судија смрти!“

 Часни оци, драга браћо и сестре, поштовани Срби, помаже вам Бог. Састали смо се данас на вјековном српском Озрену, и не случајно, на Велику суботу, дан уочи васкрсења Богочовјека, да уз Његов благослов, свједочимо Истину и да са пуном свијешћу и историјском одговорноћу обиљежимо чувену Битку на Краљици у којој је, од 1. до 15. априла 1943. године, Озренски четнички одред под командом потпуковника Цвијетина Тодића (1912-1947) славио бриљантну побједу над елитним, бројчано снажнијим и боље наоружаним окупационим њемачким формацијама ојачаним озлоглашеном „vražijom divizijom“, чији састав су чинили 50 одсто Хрвати и босански муслимани, дијеловима četvrte domobranske divizije из Добоја и domobranske brigade iz Tuzle.

Састали смо се и да дамо помен изгинулим српским јунацима.Релативно велико, историјски и етнички вјековно српско подручје Озрен, било је 1943. године опкољено и нападнуто од окупатора (око 35.000 њемачких војника и хрватско-муслиманских усташа). Браниоци малобројни, 2.500-3.000 четника, сабијени према средишту са својим породицама и, за Нијемце, изненађујуће добро наоружани, одбранили су кућне прагове, нејач и светитеље своје живописане у древном Озренском манастиру, али уз велике жртве, јер тактичко одступање није било могуће. Према свједочењу преживјелог учесника - то је био кркљанац, па и борба хладним оружјем прса у прса, све док Нијемци нису одступили.

Титоистичка историографија избрисала је овај догађај из славне српске историје, вјерујући Брозовој лажи да је ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић био издајник српског народа и да Равногорски четнички покрет није био антифашистички.  Glez fon Horstenau, опуномоћени Хитлеров генерал код Аnte Pavelića, poglavnika hrvatsko-muslimanske kleronacističke države Hrvatske, tzv. NDH,  у свом Dnevniku недавно објављеном и у Београду, наводи да je у вријеме Пете офанзиве, 1943. године, извјестан број њемачких јединица био маскиран у четнике како би се лакше обрачунали са четничким јединицама.

У Београду је у току судски поступак рехабилитације ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Нажалост, под теретом титоистичкогнасљеђа наша мати Србија опет касни, јер је у Републици Српској ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић рехабилитован прије 20 година. И опет, по континуираној антисрпској традицији, на вијест о судском поступку у вези са рехабилитацијом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића јако се усрклетила  насљедница kleronacističke hrvatsko-muslimanske Nezavisne Države Hrvatskoe, tzv. NDH. Први су реаговали они „najdomoljubniji“, који „obnašaju“ високе политичке дужности и који се вербално декларишу да су антифашисти, а искрено се клањају у Блајбургу јасеновачким кољачима и који су за март 2012. године исплатили 16.000 пензија усташама и домобранима, а само 9.500 пензија учесницима партизанског покрета. ¹⁾  То су они који признају пресуду комунистичког суда ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, али не признају пресуду тог истог суда загребачком надбискупу Алојзију Степинцу.  Ти   врхунски лицемјери признали су NАTO-državu „Kosovo“, а сада су тобоже забринути да би судска рехабилитација ђенерала Михаиловића могла подијелити Србију.

Нажалост, сада нема великог државника Шарла де Гола, команданта Покрета отпора у Француској, ни Харија Трумана, предсједника САД, да објасне зашто су ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу дали тако високо одликовање: Де Гол му је, 1943. године, додијелио орден „Ратног крста“, а Хари Труман, чак након пресуде, 1948. године, орден „Легије заслуга првог степена“, који су добили и легендарни руски маршали Жуков и Рокосовски, као и чувени енглески генерал Монтгомери. Међу живима нема ни главног и одговорног уредника америчког часописа „Тајмс“ који је, 28. јула 1946. године, након злочиначког стрељања ђенерала Михаиловића, објавио:

„Свијет се тресе из темеља. Михаиловић, часни родољуб, пао је као жртва и мученик под ноге побједника комунистичке инвазије са истока.“

Поучна је и мисао судије Михаила Ђорђевића:

„Умирем грешан, био сам обичан судија смрти!“ Он указује да га је прогањала  савјест да је осудио на смрт невиног човјека.

Окупљени овдје на слободарском Озрену славимо од титоиста прикривену

српску побједу над њемачким окупаторима удруженим са  хрватским и муслиманским нацистима.

О многим историјским догађајима мораће да се прича и пише поново, да се научно преиспита титоистичка историографија заснована не на истини већ на идеолошким критеријумима и стереотипима.

Данашњи дан није само дан историје, дан када се присјећамо наше прошлости и одајемо пошту српским јунацима. Данашњи дан је више од тога. Ово је дан наше моралности, нашег моралног преиспитивања, нашег моралног усправљања. Ово је дан када истина излази на видјело, када оно о чему се овдје, на Озрену, са страхом шапутало, сада проговара из свег гласа, да сви чују, а посебно да ми Срби чујемо сами себе. Лаж која се толико увукла у нас основни је разлог нашег оволиког пропадања. Не може се живјети на лажи која је у име „братства и јединства“ и срећније будућности бетонирала јаме безданке у које су хрватски и муслимански нацисти (ustaše) масовно бацали српску нејач, наше очеве и мајке, баке и дједове, нашу будућност. Само је истина основ опстанка и напретка. Много је још српских Краљица које чекају и желе да се проговори истина. Каква је то памет која може прогласити издајницима оне који су од окупатора бранили своје куће, своју нејач, цркве и манастире, гробове својих предака? И ми о томе морамо проговорити јасно и до краја. Проговорити истину да би морално оздравили и ојачали и такви напредовали.

Други свјетски рат је најсрамотнији рат за српски народ када је партизански командант, у току ослободилачке борбе окренуо Србе на Србе, партизане на четнике. Стратешки циљ перфидног потпаљивања сукоба који је прерастао у крвав и исцрпљујући међусрпски грађански рат, био је рушење Краљевине Југославије и владарске српске династије Карађорђевић и успостављање велике Хрватске која у историји, у тим оквирима, никада није постојала. Због тога је међусрпски раскол био непремостив. Православни Срби су се заклели Краљу и Отаџбини, а Срби атеисти Коминтерни и Брозовој Комунистичкој Партији. Први су слиједили концепт Краљевине Југославије, а други тоталитарне партијске државе. Непријатељи српског народа опсједнути мржњом и паничним страхом да би једног дана заточена истина о ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу могла васкрснути, а мјесто егзекуције постати мјесто ходочашћа, уз подршку догматизованих српских комуниста побринули су се да му се ни за гроб не зна, али се зато зна за гробове крвника и ненадмашних истребљивача православних Срба: Pavelićev, Stepinčev,Mačekov, Artukovićev,Luburićev,Šakićev...

Ово је прилика да се подсјетимо и на вријеме америчко-четничког савезништва, о чему свједочи веома значајан догађај који се збио овдје, на Озрену, 1944. године. Након извођења борбених дејстава у Румунији, гађајући нафтна постројења под контролом нацистичке Њемачке, многи оштећени амерички авиони падали су на слободне четничке територије. Према запису Миленка Максимовића, недалеко од овога мјеста званог „Травњаци Петре Лукић“, 1. новембра 1944. године, полетјела је пут слободе прва група од 14 спашених америчких авијатичара са шефом америчке војне мисије пуковником Макдауелом, са којима је пошло и неколико чланова четничке врховне команде. Друга група од 28 америчких авијатичара, спашених на подручју четничког корпуса западне Босне, полетјела је са истог узлетишта, 27. децембра 1944. године. Обје групе испратио је лично ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић. Не смијемо никада да заборавимо да су у протеклом грађанском рату, 7. септембра 1995. године, у знак „захвалности“ Озренцима, амерички авиони бомбардовали ТВ предајник на врху Краљице којом приликом je  убијенaпосада телекомуникационог торња: Слободан Милотић, Мирко Тривуновић, Драган Савановић, Свето Каишаревић и Жељко Лукић.

Оружани сукоб партизана и четника је наша историјска истина и наша срамота. Потребна је не само научна ревизија комунистичке интерпретације историје већ и реконструкција наше моралности. Потребно је поред сваког партизанског споменика поставити и споменик четницима.  Да се гледају, да то ми гледамо и да нас је стид. Да нам то буде трајна поука како би се промијенили, поправили, били бољи. Да нам се историја Другог свјетског рата и историја комунизма никада више не понови.

Треба захвалити и одати признање Радовану Караџићу и Ратку Младићу и цјелокупном политичком и војном руководству које у нашем отаџбинском одбрамбеном рату није дозволило подјелу на четнике и партизане. А толика су била настојања да се историја понови.

Зато је потребно да упорно изоштравамо сва чула у препознавању лажи од истине, издаје од патриотизма, све до данашњих дана када смо толико притиснути економским издајама прекомјерног задуживања, распродајама онога што нам је највредније, уништењем онога што смо тако мукотрпно стварали, одузимајући нам будућност и гурајући нас у колонијално ропство. Издаја је прикривена и има много лица. Да би опстали ми је морамо препознавати, онемогућавати и кажњавати. И на крају један приједлог.

Предлажемо да се оствари потпуна рехабилитација четника на Озрену, да им се одају сва потребна одликовања и признања.

СЛАВА СРПСКИМ ХЕРОЈИМА - ОЗРЕНСКИМ МУЧЕНИЦИМА!