22.
Полемика

Проф. др хаџи Мирјана Влаисављевић
О де факто и де јуре или О Косову и на небу и на земљи1

Христе Боже, распети и свети,
Српска земља кроз облаке лети.
Лети преко небеских висина,
Крила су јој Морава и Дрина.
Химна косовских јунака

1. Већ непуна два вијека траје отимачина српског националног идентитета, почев од његовог језика и писма, историје, нарочито античке па културе и традиције, а онда су се рептили саможиви острвили да уз помоћ зла домаћега прекроје светосавски идентитет, утемељен на православљу српског стила и искуства, видовданском култу и косовском завјету који је кров наше бесмртне народне душе. На дјелу је опасни експеримент трансформације националне самосвијести с циљем однарођивања и расрбљавања путем нас самих, провођен по фабијанском принципу куване жабе и инструкцијама евроатлантских глобалиста, кроз марионетизовање научне елите, што је отишло дотле да је САНУ за вријеме предсједниковања Хајдиновог била спремна да чак избаци српско име у своме називу.
Ради се о пројекту бјелосвјетске охолократије која проводи морално сламање српске нације у ово, по свим знацима, предантихристовско вријеме које погодује онима који не признају васкрсење Христово, већ чекају долазак свога мешијаха, кога ми православни називамо антихристом. Прије него што га устоличе, морају да униште православље које једино спречава његово довођење на власт и да душмански похарају највеће светиње српског народа осуђеног на невиђена материјална и духовна разарања. Никада не смијемо предати забораву НАТО бомбардовање са осиромашеним уранијумом, 1999. године, када су се против Срба дигле најмоћније силе корумпираног међународног поретка, 26 земаља од којих 19 НАТО чланица, са најмодернијом ратном технологијом. Све како би нам отели само срце Србије, Косово и Метохија на којој свјетски грабежљивци, нарочито они из реда хазарократије, данас проводе друмскоразбојничку приватизацију свих националних добара.
На концу је, као врхунац цинизма бриселских властодржаца, затражено од сателитске власти Србије да лично призна отцјепљење и независност самопроглашене републикe Косово и тако дарује легитимитет тој натовској творевини створеној на беспримјерној отимачини свете српске земље. Ипак, прије него ли то лично учини, најамничка власт је 2015. године за свог дорадника и свједока позвала новоизабраног предсједника САНУ, Владимира Костића, како би управо он био посмртни звонар и најавио будуће планирано одцјепљење Косова од државе Србије. И заиста, до тада аполитични професор спремно се одазвао захтјеву нових квислинга и у гести папистичке самовоље клеветнички изјавио `да Косово де факто и де јуре није у нашим рукама и да то неко народу мора да каже`.

2. Двослисленост ове шокантне изјаве коју предсједник Академије нити је повукао нити измијенио, мада се ради о неуставном чину, дубоко је потресла српску јавност. Изречена у име САНУ, чију је функцију оваквим својим исказом Костић обесмислио, а потом, наводно, у лично име, након што је био оштро опоменут, она свједочи о језуитској дволичности овог непринципијелног саговорника, али ништа мање и официјелне власти која такве издајничке иступе протежира. У њој је сажета дугогодишња пракса поступног српског одустајања од Косова, која сеже још од првог свјетског рата. Квазидипломатску изјаву да Косово словом и духом није више српско, кооперативни академик Костић је по посљедњи пут поновио, почетком јануара ове године, на православни Божић, уочи Вучићеве посјете Француској, позвавши јавност да прихвати предају Косова као свршен чин. `Режим је ријешио да не призна да је признао Косово`, иронично је коментарисао акаденик Душан Теодоровић понашање власти на Костићеву фарисејску твдњу да „Косово у овом часу није наше“.
Дјелујући апологетски спрам захтјева дневне политике окренуте ка евроунијатским интеграцијама, овај заговорник диоба понашао се као џабни шиптарски агент од утицаја који кривотворењем међународног и унутрашњег права крши територијални интегритет и цјеловитост државе Србије. Као такав, изродио се у примјер саблазни када је у својој одбрани прозвао неке, како рече, „опскурне манекене патриотизма“ који су се супротставили његовим ставовима о статусу Косова и неопходности његове предаје Шиптарима.
Тим и таквима, као и усамљеним академицима који на његове пет година старе изјаве више неће да ћуте већ су се од њих јавно оградили и јасно им се супротставили, међу првим академик Предраг Пипер, остао је до данас дужан одговора: Чији је пак он „опскурни манекен“, кад већ одбија да буде манекен патриотизма? По свему судећи, еунијатске власти која би да дефетистички служи два господара: да се и даље клања овоземаљском богу Мамону, а под омофором Светог Саве; да по потреби подржава Брисел и евроатлантизам, али у исто вријеме кокетира са евроазијством; да је јавно за екуменизам, док се, с друге стране, не одриче ни православља српског стила и искуства и у исто вријеме би да буде у табору националиста и глобалиста са њиховим накарадним пацифизмом.
Све то скупа, та једна велика лаж и обмана која је исувише дуго бола очи и вријеђала здрав разум честита човјека, довела је до тога да се пред националном академијом наука и умјетности у Београду као нигдје у свијету недавно организује протестни скуп због изјава њеног предсједника којом позива на предају Косова, које јесте окупирано, али свакој окупацији једном дође крај; али и због понашања предсједника Вучића, који према ријечима једног омладинског акривисте, подржава и „спроводи у пракси“ Костићеву најављену предају Косова.

3. Ставши у одбарну српске Академије од урушавања њеног угледа од стране предсједника Владимира Костића, поводом његове дефетистичке изјаве која позива на предају Косова и Метохије, учесници протестног скупа и потписници подршке су спремно стали у одбрану неотуђивог уставног права Срба на земљу отаца коју су нам свјетски шпицлови силом преотели у нуклеарном рату са екоцидним и етноцидним посљедицама. Умјесто да буде примјер јединства са својим народом и његовим косовским завјетом као најсвјетлијим примјером мучеништва исказаним у борби православних са инославнима; да се одлучно огради од архијеретичке самовоље свога предсједника који, не питајући наводно никога и не тражећи ничију сагласност, позерски заговара крај српске историје на Косову, изјављујући да оно више није наше, САНУ до данас непринципјелно одлаже да изнесе свој јасан став по питању судбине Косова. И по томе она је више него слична своме предсједнику који се након савлажњиве изјаве као морални превртљивац ухваћен у лажи, у лукавости свога ума, брже-боље, исправио како „то“ и није рекао у име академије већ у лично име. Учинио је то не без гордљивости тај само на први поглед смиони мислилац, спреман да детабуизира страшни захтјев евоатлантских неоколонијалиста који је стајао као кост у грлу новоизабраној власти; попут Костића доведеној са задатком да преда Косово и Метохију бриселским наркодилерима.
Такву сорошизовану САНУ, срозану до нивоа невладине организације да ради против свог народа, подржали су на извјестан начин њени привилеговани фотељаши из Предсједништва који су досад „мудро“ ћутали не ограђујући се од изјава овог непокајаног јеретика, који је отворио пандорину кутију са питањем пуним зебње: неће ли слиједом захтјева за одрицањем од Косова ускоро ићи и онај за даљом регионализацијом Војводине и Старе Рашке па чак и онај да се укине Република Српска и низ стрмац отпошаље у провалију јер, забога, попут Косова такође није у рукама Србије?

4. Упркос поигравања тачкама именовања, све упућује на то да је своју изјаву Костић ипак дао у име САНУ, колико год се и само Предсједништво наставио да обмањивачки поиграва тачкама гледишта. Па тако и оно Костићев позива на одрициње од Косова своди на чин слободномислећег појединца `који се усудио да своје мишљење изговори`, чак и онда `када, према мишљењу Предсједништва САНУ „има изразито различите ставове према основним друштвеним и животним питањима“. Настављајући игру скривача и само Предсједништво сматра да по природи ствари такви гласови изражавају личне ставове и симбол су интелектуалне слободе изражавања. Закључак Предсједништва гласи: „Сматрамо да се тиме постижу и сучељавања мишљења која су далеко дјелотворнија него било каква упорна настојања креирања колективних ставова у САНУ.“

Ко је вјера, ко ли је невјера?

1. Одјељење историјских наука САНУ назвало је реакције на наводно „нетачно интерпретиран“ интерву Владимира Костића хајком, што све упућује на суморну чињеницу да је САНУ изгубила историјску мисију да буде руковођа свога народа, нарочито у данашњим временима зла. Несумњиво, оваква академија постала је саучесник у поробљавању властитог народа и отимању дијела њене територије, дијелећи колективни став са предсједником који упорно остаје у непокајаном гријеху сергијанизма. Све то неминовно је довело до раздора, који је каткад и добар јер би иначе они који су у вјери, били туђини у сопственој земљи. Овако, јасно се видјело ко је вјера, а ко је невјера.

2. У прошлим времена западњаци су, према опомињућим ријечима владике Његоша, “и мртву турску руку држали под нашом гушом”, да би у наше смутно вријеме безакоња узнапредовали дотле да нам под гушом држе умртвљену српску руку наше „најумније“ главе, која би да нас неуролинвистички програмира ријечима: „Одричемо се Косова јер оно и онако више није наше.“ То нам поручује овај вјеровијесник практичне политике уступака скривајући иза сувопарне латинштине своју неправославну природу; који неће да прихвати да Косово никад не може да буде изгубљено док постоји иједан од српскога рода, спреман да за крст часни и слободу златну пострада, како је то учинио Свети кнез Лазар и његова војска, уподобљујући се страшној Христовој жртви.
Позивањем на одрицање од Косова, лијепог поља равног, Костић је исказао лојалност кнезовима овога свијета, али и искорачио из јединственог српског народа који је сачувао своју православну душу под турским ропством понајприје захваљујући косовском завјету и Кнежевој клетви. Наиме, опомињање на косовски завјет је за Србе у дугим вијековима ропства под Турцима имало снагу позивања на Господа Бога, јер је видовданска жртва за Србе персонификовала страшну Христову жртву, тако да је и данас позив на одрицање од Косова раван позивању на одрицање од распетог и првоваскрслог Христа!
Зна ли то овај разметни син, сав у власти Кнеза овога свијета, чије је свако царство пропадљиво и за кратка вијека, попут царства Сауловог, на шта нас опомиње Свети владика Николај?
Таква би била и власт славног кнез-Лазара да је изабрао царство земаљско, које би као свако друго било и прошло, као што ће на срећу да прође и ова најамничка власт код Срба. Као што ће да прође свака овоземаљска власт, а само се Лазарева винула пут небеског царства, вјечног и непролазног. Стога је Косово за нас светиња, јуче и данас, јер су на њему `Срби изгубили царство, честитога цара земаљскога`, али су заузврат задобили част да буду причесници непролазног царства небескога у коме Бошко Југовић не престаје да у вјечном подневу “сагони Турке на буљуке и нагони на воду Ситницу“.

3. Утолико је позив безвјерног Костића на одрицање од Косова за нас Србе раван позиву на одрицање од христоподобне Лазареве жртве и његових косовских јунака, што је у исходу равно позиву на одрицање од вјечнога живота у Христу. На то нас опомиње неувело косовско предање према коме је кнез Лазар лично од Богородице примио књигу уочи боја у којој је писало:

Царе Лазо, честито кољено,
Коме ћеш се привољети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?

Овај несумњиви Христов борац дао је одговор који га је удостојио да се заувијек сврста под Његово вјечно окриље:

Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу зарству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме ,
Земаљско је за малена царсто,
А небеско увек и довека.

Упитамо ли се, макар и реторички, које царство воледе академик Костић?, одговор је несумњив:
- Он воледе царства земаљскога, којим влада цар овога свијета.
Сам од себе намеће се закључак да смо добили предсједника САНУ баш према нашој вјери, посланог да код Срба продуби кризу националног идентитета и кризу вјере у могућност побједе добра над злом које је толико ојачало да од данашњих Срба прави кукавице спремне да се без боја одрекну завјетног Косова. Који то чини у име најслободоумнијег народа српског који до данас остаде духом жив управо зато што се бојао Кнежеве клетве и сачувао неоскрвњен косовски завјет. Од данас, пак, упитан му је духовни и физички опстанак на земљи отаца јер је огрезао у отпадији од Бога и не боји се више `су чим ли ће изаћ` пред Милоша и пред друге српске витезове`.

4. Зашто је незамисливо да би се код некоћ богоизабраног народа јеврејског у 2000 година дугој историји лутања по расејању, могао да појави неки дефетистички Костићев алтер его који би се осмјелио да од Јевреја затражи да се одрекну светог града Јерусалима, да га забораве, само зато што је био палестински пуна два миленијума?
То је незамисливо зато јер би таквог истога часа проклели за сва времена и њега и све његове и изопштили из јеврејског народа као највећег изрода, отпадника и богохулника.
Зашто је само код нас Срба, скренутих са свијетлог светосавског пута у пустињу која непрестано расте, могуће да такав, који се досад три пута јавно одрекао Косова, предводи академију наука, а да се у исто вријеме у њено и своје лично име залаже за повлачење „са елементима достојанства“?
Зато што је Кнез овога свијета, Сатана, толико омрзнуо Србе да се устремио да их тотално уништи, физички и духовно, само зато што су православни. Јер Кнез таме, силе и свакога зла зна за снагу њихове молитве Господу, која га спречава да устоличи свог сина погибли у трећем Соломоновом храму и прогласи га за лажног спаситеља човјечанства. Стога је у помоћ позвао тајне владаре овог палог свијета да му се ставе на располагање како би духовно уништио то племе Светог Саве које неће да се одрекне Косовског завјета по цијену НАТО бомбардовања радиоактивним отпадом. Ови пак нашли су помагача у лику предсједника најстарије и најугледнију институцији српског народа, Српске академије наука и умјетности: да нас позове да се сви јавно одрекнемо Косова као срца Србије. Знајући да ћемо се тим јавним чином у исти мах одрећи и Кнежеве посљедње вечере, а самим тим и Христа Бога, распетог и светог. У томе је садржан есхатолошки значај одрицања од Косова, тог за Србе суђенога мјеста, на којем толико упорствује несрећни Костић опсједнут тиме да морамо признати силу у топузу.

5. Овај текст настао је као израз подршке академику Предрагу Пиперу, чувару добром српског идентитета, досљедном ћиричару и најискренијем србисти, који је као секретар Одјељења језика и књижевности САНУ био једини српски академик који је одбио да у наше вријеме буде носач Вуковог прекреченог мртвачког ковчега; који је као такав кренуо у усамљену битку и јавно затражио оставку предсједника Академије као једино испрaвно рјешење. На то су га нагнале Костићеве изјаве неспојиве с највишом функцијом, које су израз самовоље и узурпације моћи, те су нанијеле велику штету угледу ове највише институције науке и умјетности, што је био разлог да се против челног човјека организује протестни скуп, јединствен у свијету, испред њеног монументалног здања у самом срцу Беoграда.
Тим скупом Костићу је стављено на знање да је недостојан своје високе функције, са које нас је опомињао у име својих колонијалних ментора да заборавимо на Косово јер `Косово није наше и да то треба што прије схватити`; што ће рећи, да коначно забијемо у земљу крсташ барјак са Косова равног те да се као страшивице са њега занавијек повратимо.
Зар такав отворен захтјев за признањем независности окупиране свете српске земље, који већ по трећи пут од доласка на мјесто предсједника тражи проф. Костић, није директно учествовање у отмачини на страни наших најљућих непријатеља што је равно највећој националној издаји? Зна ли тај незнајша који све оне који се боре да Косово остане нераскидиви дио Србије, поспрдљиво назива „опскурним манекенима патриотизма“ - да кад би се Срби попут њега одрекли Косова, да би се тиме истовремено одрекли и Светог кнеза Лазара, а са њим и Христа повједоносца над сваким злом?
Стога би прије него што преда кључе од српске академије достојнима тога високог дома, морао у најмању руку да се покаје због грозног непочинства у коме је тражио од Срба, попут каквог албанског лобисте, одрицање од Косова равног и српске круне златне.

6. Ништа мање, кроз метаноју, покајање праћено промјеноумљем, морали би да прођу и они академици који су својим неоглашавањем на Костићеве антисрпске изјаве, досад прећутно подржавали овога дискретног дорадника атлантократије. Међу њима и академик Василије Крестић који на први поглед као да није сагласан са Костићевим ставом, а овамо га у своме тексту писаног у тону ни за ни против Предсједника, брани тако што изјављује да „не налази за потребно да га треба рушити“ или га `оптуживати да је издајица или нечији плаћеник`.
Као слободоумник који се залаже за демократске слободе, Крестић истиче како „није спреман да оспори право господину Костић да о статусу Косова и Метохије мисли другачије од њега“. Упркос томе што је примијетио да његов предсједник, против кога је јавност дигла глас, `једно прича, а друго ради`, он и даље гласа за останак Костићев на мјесту предсједника Академије истичући: „Нисам сагласан ни са онима који траже оставку предсједника Костића зато што се не слажу с његовим мишљењем о Косову и Метохији.“
Док се у једну руку неодлучно вајка и важе питајући се `коме ће историја дати за право, господину Костићу или њему`, мнијући да `то у овом тренутку нико не може знати`, амбивалентни проф. Крестић, спајајући неспојиво, отворену издају са правом на слободу мишљења, што је захтјев достојан највјештијег папског нунција, се у своме аналитичком тексту пред читаоцима изузетно трудио да остави варљив утисак како он ипак не држи страну своме Предсједнику, или бар не до краја. Међутим, колико год вјешто маневрисао и увијао своју покровитељску одбрану у целофан звани „право на слободу мишљења“, пада у очи да је спрам њега наступио управо поочимски, не одобравајући „бруталне нападе па и тешке увреде упућене Костићу“.
Нестрпљив да чека на спори суд српске историје, већ два вијека стављена под контролу несрба, Крестић наставља да суптилно брани Костића мада, декларативно са њим није сагласан (!); не износећи пред лице јавности у чему то није сагласан, осим у томе што овај има накарадан обичај да тешке политичке изјаве са дубоко антисрпском садржином дрско и узурпаторски даје у име САНУ, а не, како је ред, у лично име!
Тражећи да унапријед вјерујемо у његову моралну непогрешивост, Крестић нас увјерава `да није примијетио да предсједник Костић чини било шта што је супротно интересима Србије и српског народа, да је издајица и нечији плаченик`. „Да сам то уочио и да је тога било, не бих ћутао. Дигао бих глас против њега...“, тврди, али без доказа за тако нешто овај наш експерт за генцид над Србима у НДХ, док у исто вријеме спремно додаје на тас Костићеве „предузимњивости“ похвалу да је управо он `вишструко оживио академију`.
На концу, како би одагнао сваку сумњу у Костићеве часне намјере када су у питању српски национални интереси, овај водећи адвокат одбране још једном спремно залаже сав свој морални кредибилитет који је код Срба досад стекао, стављајући га на карту Костићеве невиности, резолутно истакавши: „У Академији он ништа није радио што је против њених и било којих виталних националних интереса“.
Дакле, из Костићевог отвореног залагања за одрицање од Косова и његово признање за још једну самосталну албанску државу, реченог час у име Академије, а час у лично име, Крестић на само њему знан начин изводи еквилибристички закључак да Костић ништа није радио што би било против српских виталних националних интереса. Дотле је спреман да иде у одбрани овог „слободног грађанина“ и „слободе мишљења“ овај историчар од формата, који се са много хипокризије поиграва појмом „слободе“, бранећи у њено име Костићево право на другачије мишљење као једног слободног грађанина. Чак и у околностима када се овај дрско залаже, пред лицем свеколике српске јавности, за издају Косова као срца Србије и признавању његове независности, у околностима кад многе стране земље повлаче такво признање јер су са накнадном свијешћу постале свјесне да тиме на посредан начин урушавају право на властити државни суверенитет и неповредивост територијалног интегритета.

7. Управо против тог, како га одбранашки именује проф. Крестић, слободног грађанина, који нам у име права на слободу мишљења без моралне задршке преноси ултимативне захтјеве све видљивије окупационе мафије из ешалона унутрашње окупације, бескомпромисно је устао професор Пипер, подржан од стране 93 патриотски оријентисана српска интелектуалца, потписника петиције којом траже Костићеву оставку на мјесто предсједника САНУ. Устао је против свих оних који су се компромисерски `склањали у ћутање, обарање главе или у немушта саопштења, или су подржавали оно што урушава углед САНУ у српском народу па и Академију као такву` (П. Пипер). Дигао је свој глас, који треба да се чује диљем распетог српства, јер одбија да ћути док Предсједник отворено ради у интересу отимача најсветије српске земље на којој су својевремено наши витешки преци „за крст часни крвцу пролијевали и за своју вјеру умирали“.
Једино исправан пут који је остао предсједнику Костићу који се тешко огријешио заговарајући крај српске историје на Косову равном, јесте онај кроз покајништво на шта нас упућују наши Свети Оци; да у томе пожури, док се њега није одрекао Отац наш небески. У супротном, пашће на њега Кнежева клетва како ју је народни пјевач у стихове исковао: Од руке му ништа не родило ...

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021