Ивана Ђурковић
Бора из излога
Зато што је тих дана било хладно и зато што се, ипак, нисам сломила.
Ветар је неприметно дошао са севера. Стојим и чекам. Руке су
ми помодреле, а прсти натекли. Није то од хладноће... Све је од
брига. На излогу преко пута оцртава се моје бледо лице и једна,
сасвим мала бора, симбол страха у мојим костима.
Обе руке ми подрхтавају. И даље стојим. Моје ноге, два са-
сушена, али храбра штапића на којима љуљам своја два сина,
ипак одолевају времену. Не умем да се помакнем. Коса ми је дужа
него икада. Бели голуб који надлеће нада мном подсећа ме да сам
слободна као и он, да могу куда пожелим. Не дешава се ништа.
Ветар разноси остатке псеће хране. Неки тамни и хладни људи
заобилазе ме непомичну и нему. Никада нисам била таква. Где
сам оно хтела да кренем? У цркву. Опет сам на истом месту. Мо-
лим се пред бедним излогом да се избрише ова једна бора на мом
лицу. Да ли ћу стићи кући пре моје деце Не мрдам. Цвећарка са
својим псима журно пролази поред мене. Не сећа ме се. Бар не
мене, овакве. Ветар се коначно предаје. Ни он ме више не гура
да кренем. У излогу преда мном оцртава се још нешто поред мог
малаксалог тела. Моја мисао о мом детету, чија је посекотина
на глави зарасла у потпуности. Очи мог старијег сина коре мој
немир и мој страх.
Обећала сам, иако је то супротност реалности, када одрастеш,
нестаће ова моја бора. Подижем главу, изгажену ветром, људима
и околностима у којима сам се нашла. Гледам у излог. Лагано
ишчезава моја бора. Ноге се померају. Зар се нисам за то молила?
Хвала ти, Господе! Душа се умирила, а ветрови ће увек изнова
однекуд долазити.
Коментари