Више од пола века постојања Књижевног друштва “Раде Дра-
инац” сведочи како поезија у Србији расте и прави је показатељ
да књижевне вредности и стваралаштва има и ван престонице. У
сусрет 50. Драинчевим књижевним сусретима и 120. годишњици
рођења песника Драинца у Прокупљу влада право поетско славље.
Поред значајних песничких имена данашњице у Топлици
се посебно окупљају млади ствараоци, они чије време тек
долази. Књижевно друштво “Раде Драинац” је од свог оснивања
окупљало омладину око себе. Међутим, није увек било простора
и разумевања за све оно што они напишу и створе. Неретко, они
су били нема и помало стидљива публика, задовољни што имају
прилику да деле просторију са књижевницима као што су били
Иван Ивановић, Драган Борисављевић, Воја Крсић, Александар
Чернов, али и песничка имена позната широј заједници попут
Душка Трифуновића, Бране Петровића, Добрице Ерића, Моша
Одаловића, Матије Бећковића, Власте Ценића и многих других
учесника Драинчевих књижевних сусрета.
Деведесетих година, са доласком неких нових младих људи,
мења се и положај омладинских песника у Књижевном друштву.
Они су све активнији учесници на књиживним окупљањима,
сада и са правом класа на састанцима. Тако се, подстакнуто
ентузијазмом Олге Манчић Лодике, Срђана Живковића и Дани-
ела Јовановића, наметнуло питање када ће и у којој мери дати
више простора онима који тек улазе у свет књижевности. Пратећи
тај талас, свој и рад осталих младих топличких стваралаца ком-
плетирали су Саша Миловановић, Драган Огњановић и Љубиша
Красић. Својим ангажовањем и кроз тиху песничку борбу они
ће започети нову еру у КД “Раде Драинац”. Полетно, озбиљно и
посвећено одржаће прве састанке Књижевне омладине Прокупља
у Дому културе, на којима ће установити начин и методе рада,
као и стратегије за привлачење нових чланова. Једна од битнијих
одлука и, показаће се, за Књижевну омладину од пресудног зна-
чаја, била је покретање Ђурђевданског књижевног конкурса 2001.
године. Поред песника, овај конкурс окупља и прозне писце и
афористичаре до 30 година старости, и то не само из Топлице, већ
из читавог региона.
Дуги низ година, управо ће то бити најделотоворнији метод
регурутовања песника из ученичких клупа.
Како је Књижевна омладина расла тако се отварала могућност
да се поезија омладинаца представи широј публици и изађе из
оквира књижевних састанака. Тамо где је младост увек има места
за оригиналност и новине. Тако су Прокупчани, можда и по
први пут, имали прилику да чују стихове у градским кафанама, у
летњим баштама, у парковима и на главној улици. Несвакидашњи
наступи, слобода у казивању и стварању обележили су прве године
21. века у Топлици, а све захваљујући “неким новим клинцима”,
младим ентузијастима и носиоцима неког новог поетског израза.
Из тих првих редова Књижевне омладине многи су се гим-
назијалци определили за студије књижевности и озбиљан и научан
приступ уметности лепе речи. Међу њима и Ивана Ђурковић и
Србијанка Станковић, Ана Илић, Марија Радојковић, Александра
Стојиљковић и други. У оквирима КОП-а организоване су, поред
књижевних вечери, књижевне радионице и школа креативног
писања. Интеракција, сугестије и интензиван рад на развијању
песничке вештине главне су одлике ових састанака.
Треба напоменути и то да чланови Књижевне омладине
Прокупља често буду и ученици прокупачких школа из других
градова са југа Србије. То су они млади људи из Лесковца,
Сурдулице, Власотинца, Пирота, Алексинца и Врања, који се у
Прокупљу школују и ту живе и стварају. Књижевна омладина
тако у свом окриљу држи талентоване младе људе не само
Топлице, већ читавог Југа.
У протекле две деценије издавачка делатност КД “Раде Дра-
инац” обухватила је и три зборника поетских и прозних радова
Књижевне омладине. Збирке “Поетски оргазам” (2001), “Поетски
оргазам 2” (2008) и “Поетски оргазам 3” (2018).
Пажљиво биране и убиране мисли из најмлађих песничких
срца Топлице у овим збиркама откривају да се Књижевна омла-
дина Прокупља квалитативно и квалитетно развија и расте, из
године у годину – а сада се може рећи и из деценије у деценију.
Права је реткост на једном месту окупити толико различитих
сензибилитета, који у сагласју производе исти ефекат – катарзу.
То није катарза у античком смислу, нема патоса и театралних
иступа и наступа, то је једноставно младост у својој пуноћи и
добро познатом (топличком) песничком духу.
Рад, раст и дружење у Књижевној омладини показује (посебно)
трећом заједничком збирком поезије и прозе да је одувек престиж
бити члан овог друштва. То је привилегија једне младости, нена-
рушенe елитистичким предрасудама, претенциозним и испраз-
ним корацима. Сваки аутор у овим збиркама је КОП-овац управо
зато што је песник, и ништа више, и ништа мање.
Из стиха у стих, из песме у песму, од мисли до мисли, у
Књижевној омладини се открива стасавање песника, њихово
сазревање и растење. То је стваралаштво које заиста носи у себи
оно зрно идеје која прераста у искуство. Свака песма и прича су
наративи за себе, чак и онда када се чини да су само носиоци
апстрактног или, пак, неодређеног осећања. Ушушкани у своју
младост, жељни да из свега што је обично истрче, многи ствараоци
су утрчали у своју (прву) књигу. Неки од њих заступљени су и у
прве две књиге “Поетски оргазам”, што је, поново, потврда да
Књижевна омладина Прокупља гради традицију квалитетног и
вредног, али да пре свега негује један простор у коме може да се
развија и расте – и песник и песма.
Књижевној омладини међу корицама и “Поетском оргазму”
темеље су ударили Саша Миловановић и Љубиша Красић, па
је неизоставно поменути значај ова два песника за КОП, и у
том погледу. Поновним покретањем рада Књижевне омладине,
али у новом, либералнијем духу од оног који се неговао у “доба
социјализма” крајем 20. века, они су заправо рашчистили једну
нову стазу вредну песничког гажења. Не умањујући значај и
потенцијалну снагу онога што млади осећају и могу да кажу, они
су и читаоцима и књижевности дали “Поетски оргазам”, катарзу
која траје деценијама.
КОП је последњих година активан учесник свих важнијих
културних манифестација у Топлици, попут “Драинчевих књи-
жевних сусрета”, “Културног лета” и “Музеји за 10”. Запажени су
на песничкиим маратонима у Србији, а неретко су и добитници
награда за своје песме. Поезија младих песника заступљена је и
у часопису ТОК, часопису за књижевност, културу и друштвена
питања који има полувековну традицију. Са појавом интернета
и шира публика добила је прилику да прочита радове младих
топличких стваралаца. Нека од имена, оних за које ће се тек
чути, су: Милутин Милошевић, Милена Перић, Нађа Крговић,
Анастасија Цвијановић, Тамара Ђорђевић, Милош Стојиљковић,
Марина Илић.
Књижевна омладина Прокупља је подмладак Књижевног
друштва “Раде Драинац”, али можемо рећи да се у протекле три
деценије њен статус у друштву значајно променио. Песници –
средњошколци и песници – студенти имају равноправан статус
са афирмисаним и старијим члановима друштва. У “Драинцу”,
захваљујући њима, влада парола: “На млађима поезија остаје!”

– Љубавна конфузија у два чина

Чин I, Сцена III
(Исте две просторије, само је десна страна позорнице мања. То је
сада простор у ком живи Ана К. На зиду је исти календар. Година
је 2000. Лева страна позорнице је већа. То је породични дом Нас-
тасијевића. На зиду се налази календар. Година је 2008.)
Ана бесна улази у собу, скида блузу и баца торбу на сто.
Андрија чита новине у фотељи. имне се, па се врати у своју позу
сталоженог човека. Не затвара новине.)
Андрија: Љубави, стигла си?
Ана Н: (бесно) Стигла! (приђе му и пољуби га у косу)
Андрија: Да питам?
Ана Н: Шта да питаш? Мука ми је од овог света!
Андрија: Од ког света, љубичице?
Ана Н: Од ових безобразних људи који немају свој живот.
Андрија: Па опет живе твој, је ли?
Ана Н: Јесте!
Андрија: (Одложи новине) Ана, душо. Дођи овамо. (Ана седне на
наслон фотеље) Мораш престати да обраћаш пажњу на те ко-
ментаре, разумеш?
Ана Н: Како? Не могу више!
Андрија: Али, Ана, овде смо већ две године. Човек би помислио
да ћеш се већ навикнути…
Ана Н: (Устане са наслона и почне да шета по соби) На шта да
се навикнем? На дрскост? На глупост? На ове просте и за-
једљиве људе? Андрија, много тражиш…
Андрија: Не тражим много. Кад би само мало размислила, видела
би да сам у праву. Удахни дубоко, ради свој диван посао и не
нервирај се.
Ана Н: Немаш ти представу како је мени! Не, не!
Андрија: Није тако, душо. Погледај. Ево, читам баш малопре
интервју са оним писцем, оним твојим другом из студентских
дана и човек лепо каже…
Ана Н: Ма, паметан ми је он!
(Ана К. се појављује у другој просторији чим се помене Никола.
Прилази огледалу с нестрпљењем да чује разговор.)
Андрија: Чекај, стани, ево. Слушај. (Прелистава новине да про-
нађе интервју) ”Наша највећа дужност је да останемо доследни
себи и да своју борбу носимо на својим пле…”. Не, чекај, није
тај део. А! Ево! “Човек мора да ствара, да расте и у томе га не
смеју спречити никакве свакодневне баналности. Живимо у
тешком времену, истина, али нам то не сме бити изговор за
наш нерад и недисциплину. Још постоје велики људи и још
постоје велике речи које треба рећи. Бар код нас за велика дела
има места.” Изузетно!
Ана К: Први пут да се ти и ја сложимо, Андријашу! Изузетно
речено!
Ана Н: Изузетно! Молим те! Лако је давати такве изјаве кад си фи-
нансијски обезбеђен. Шта треба ми да кажемо? Сваког месеца
несигурна примања, људи не могу да се запосле. Како га није
срамота да трабуња такве глупости јавно? Па он се нама
подсмева!
Андрија: Није истина, Ана. Нисам хтео још више да те разљутим.
Мислио сам…
Ана Н: Шта си мислио? Живимо сопствену пропаст у граду у ком
свака будала може да те пита зашто немаш децу или зашто не
идеш на море! Јуче ми је Вања рекла да је на бироу седамнаест
лекара! Седамнаест лекара, чујеш ли? Па то је страшно. Не
могу више!
Андрија: Шта не можеш, душо? Па ти радиш. Обоје радимо. Хајде,
шта те брига за те знатижељне људе! Видиш како овај твој
писац каже, то су само свакодневне баналности.
Ана Н: (седне на столицу) Свакодневне баналности…
Андрија: Јесте.
Ана К: Ето теби твог практичног мужа! Ти си та коју сваког другог
дана испитују што није затруднела и колико зарађује. Ти си та
која није сликала две године! Ти радиш за бедну плату! Али
нека, то су, како рече? Ах да! Свакодневне баналности!
Ана Н: (устане нагло) Па ти си… Ти си невероватан! Ово, ово је не-
чувено! Ти који си се некад борио да нам буде боље, сад кажеш
да само треба да се помирим са свим и наставим даље, као да
се ништа не дешава!
Андрија: Ана, па ти то већ годинама радиш, душо. Сви ми то радимо.
(Ана К. се подсмехне и отвори књигу да чита.)
Ана Н: Не, не, ово… Ово је крај, дефинитивно! (доживљава напад
панике) Ово је глупо, неиздрживо и ја… Ја… Ја морам да
изађем одавде!
Андрија: Ана, смири се. Полако, удахни дубоко!
Ана Н: Не, не. Идем, идем. Идем. Ово је крај свега. Крај.
Андрија: Ана, ово није крај. Још постоје велике речи.
Ана Н: Велике речи? Чије, молим те? За кога?
Андрија: Наше, за нас, не знам. Није важно. Само се смири.
Ана Н: Мирна сам, Андрија. Мирна сам. Не знам о чему говориш.
Морам да изађем напоље. Сада.
Андрија: Чекај. Десиће се нешто. Сигуран сам. Велике речи…
Ана Н: Какве велике речи? И ако постоје, нису довољно велике за
овај велики свет. Ми смо мали људи.
Андрија: Опет ниси сликала? Је л’ то? Још једна криза? Проћи ће…
Ана Н: Каква криза? Проћи ће? Нема шта да прође, Андрија.
Немам ја кризе у стварању, ја имам стварање између криза.
Ето, тако. Сад ме пусти да изађем напоље.
Андрија: Госпођо уметнице, седи мало. За минут ћемо заједно на-
поље. Само да оперем зубе.
Ана Н: Да опереш зубе? Да опереш зубе, Андрија?! Не желим да те
чекам, чујеш? Хоћу сада напоље. Сада! И то сама. Да опере
зубе, господин… Како си успео? Само ми то објасни – како си
успео?
Андрија: О чему сад то? Шта ме то питаш?
Ана Н: А сад ће и да се прави наиван. “О чему сад то? О чему сад
то?“ (Исмева га). Ето, опет.
Андрија: Ама, шта, опет? Шта си сад умислила?
Ана Н: Нисам умислила. Ништа ја не умишљам, никад. Никад,
чујеш?! Ето, опет сам бесна. Уф!
Андрија: Али…
Ана Н: Нема али! У истој реченици моје сликање и прање зуба!
(Нагло спусти глас, скоро шапатом, увређено) Никола никад
тако нешто не би рекао.
Ана К: (истовремено) Никола никад тако нешто не би рекао.
Андрија: Охо! Ево! Опет почињемо!
Ана Н: Не знам на шта мислиш?
Андрија: Чувени монолози госпође Ане Настасијевић, рођене
Костић! Маловарошке сликарке!
Ана Н: Мало…? Малова…? Није ми добро! То је то, дефинитивно!
Развод брака! Развод брака!
Андрија: Који? Седамнаести по реду ове године?
Ана Н: Како? Не, сад стварно, Андрија, претерујеш! Прво ти доса-
ђујем монолозима, онда сам просто, малограђанско мазало, а
онда још и пренемагало које на празно прети разводом. И још
претерује! А зашто? Зашто? Кажи ти мени! Ја ћу да ти кажем
зашто! Зато што си љубоморан. Да, да. Зато што си љубоморан.
Сад кад те тако погледам, не знам због чега си пре љубоморан.
Ја сам успешна! Успешна, чујеш ли?! Лепа сам, нема ту шта!
Сви ме воле, то је јасно. Сви сем тебе, разуме се.
Андрија: Добро, Ана.
Ана Н: А, не, не. Нећеш ме сад одговорити. Нећеш ме сад пре-
кинути. Увек то радиш! Увек!
Андрија: Добро, а шта би ти? Шта САД хоћеш?
Ана Н: Да изађем напоље, а да се не помињу твоји коњски зуби!
Андрија: Добро, схватио сам. ‘Ајде, иди по мантил. Може?
Ана Н: Идем, али без тебе. Јасно? Је л’ то јасно?
Андрија: Добро, де. Јасно је. Ако ће ти бити лакше, не идем с то-
бом. Само се смири, важи, љубице?
Ана Н: И престани с тим глупим надимцима! (Руга се.) Љубица!
(Одлази на други крај собе, до огледала. Андрија је испрати
погледом, па седне у фотељу и отвори новине. Ана се огледа и
поправља кармин.
Ана К: (Чита књигу, говори незаинтересовано) Хм… Рекла сам ја!
Ана Н: Ти да ћутиш! Ко те је шта питао?!
Андрија: Ана, шта кажеш?
Ана К: Да си ми одвратан!
Ана Н: Ништа нисам рекла, Андрија! (Ани К.) Ћути!
Ана К: (Подругљиво) Важи, љубице!
Ана Н: (Окреће се Андрији.) Андрија… А да ти ипак пођеш са
мном? Хм? Шта мислиш, драги?
Ана К: (затвори књигу и бесно погледа у Ану).
Ана Н: Хајде, драги. Доста си читао.
Андрија: Тек сам отворио новине.
Ана Н: Идемо, душо, хааајде. (Пренемаже се.) Мени за љубав?

(Ана К. покрије лице рукама и спусти главу на колена. Уморна. Од
свега уморна.
Андрија и Ана одлазе.)