Од чега смо саздани, ми деца земље
Kаквог смо кроја, шта нас то чини
Kакве су руке извајале тебе и мене
Kоме дугујемо постање, каквој висини

Је л плаћен тај цех или је без покрића
И дужни смо сваким атомом свог бића
Је л због грешке у коду остајемо недоречени
Збуњени, изгубљени и остављени

Зашто сте пали, синови рата
Сваког ког води лажно знамење
Престаће да ниже успехе, тек падове
Сакупљаће по путу шарено камење

Где вам је гордост, кћери ватре
Зар да вас други осуђује, потписује
Да вам руку својом води
Без вас он не постоји, све престаје

Давно смо обећани таласима,
А саздани од прашине
Без спокоја испрани и проклети
заборављени и од саме тишине

Силна је моћ што жилама нам бруји
Ипак смо скројени од звезданог ткања
Пада и ломи се што на путу је струји
Уз веру и намеру није нужна нада

Преко крова, скок до неба,
добар залет, све што треба
Спокојни међ брезама
Остајемо под звездама

Промене

Знаш, дође тај неки трен
Игла промаши бод
Тегла падне на под
По камену се густи разлије мед

Дође ти, да се замислиш.
У руци млака шоља
Слаба је кафа и воља
Тмина потмулу буку крије.

Додирне ти руку други
Kалуп складно лежи
Пак тело тихо режи
Језа сврби и не нестаје

Чујеш своје име
Резак смех звони
Метак стакло ломи
Јутарње сивило облик добије

Гледају те. Чекају.
Извор слаб и плитак
Бескрајно ти питак
На кормилу се пак хвата лед

Хлебом зелени буђ
Тек се понеки зрак
У ваздух опор и јак
Kао шило зарије

Погледај ме радије
Оживи ми руке дрвене
Биле животне, црвене
Везива отпусти и предај се лако...

Омами ме тако
Одвуци ме са линије
Запоставићу најмилије
У огледалу нек само видим тебе.

Занемарио сам себе.
Неубедљив дрхтав корак
Сваки залогај мени горак
Без разлога страхујем

Место смеха... оплакујем
Рељеф праве моје боре
Међу њима кључа море
Гуши ме десна рука стварности

Гурнут ван реалности
Чиме ли сам омамљен
Тричаријама забављен
Грабим сламку које нема