Ко на Зејтинлику лежи?

1.
Чуо сам данас истиниту причу
у овом времену лажи.
Пре двадесет година био је на Зејтинлику
мој пријатељ Света Мандић
и пребирао спискове старе
да види ко од његових ту остави кости.
Нашао је – имењака,
Светислава Мандића, поручника из Пожеге;
његова је плоча у подруму крипте,
под бројем 401.
Сећа се још да му је онда помало било
као да сам тамо лежи.
“То ти је готова песма, само запиши”, рекох.
“Не могу, није то за мене.
Ко зна ко на Зејтинлику лежи?”
Рече, и као да се смрче његово добро лице.
“Онда”, казах, смејући се, “дај мени,
ја ћу да запишем.”
“Узми”, изусти, и некако у крст сложи руке.
(Ето, узех,
а да ли је на добро, или на зло – не знам.)
Вратих му тада, да се раздужим,
једну шумадијску причу:
Моја мајка свог оца није видела живог,
само на слици,
ни он њу,
само на слици.
Родила се поштосу га одвели у рат.
Њен деда, трећепозивац,
с мртвог сина јединца, скинуо је слику
(ако знате оне фотографије загасите)
на којој бебу, моју мајку,
у наручју њена мајка држи.
(Кад је допрла до мене била је већ истрта,
можда од миловања у рову.)
И он лежи на Зејтинлику – мој имењак.
Кад је после Другог рата, моја мати,
већ у годинама, стигла тамо,
хтела је да додирне,
бар да додирне плочу с очевим именом.
И ту су српски ратници у строју,
један уз другог, један поврх другог.
Мала је моја мајка а високо је плоча
на којој пише: Милорад Аћимовић.
Мој отац је морао да је подигне,
као дете,
и тако су се први пут дотакли отац и кћер.
Казах Свети још:
“Врви у Шумадији од таквих прича,
ми за боље не знамо”.
Рече:
“Да”. Али као да је желео да може рећи: Не!
Било је већ после подне
у Српској књижевној задрузи,
истекло је време и Света се диже да иде.
У зимској полутами
затим је још дуго светлела његова седа коса.
Спустио сам руке на сто,
попрскан мастилом, изгребан,
и покушао да их и ја сложим у крст.
Нисам умео.
Као барутни дим, ковитлало се сазнање:
ко зна ко на Зејтинлику лежи?
2.
Поверовах да се завршило сећање, још једном,
и прекинула јака свилена нит
коју здухач испреда,
али песма је задрхтала
(тако се осипа земља)
и нагнала ме да тамо где сам сакрио сувишно
нађем разбијену целину;
као да ушивам велику рану.
Минуло је више од године откако сврши рат,
одавно стигло сиво писамце
да је погинуо мој деда Милорад, у двадесетој,
а од мог прадеде Лазара, трећепозивца,
ни трага ни гласа.
Вратили се сви претекли, а њега нема.
И они без ногу и без руку и без очију дошли,
а њега нема па нема.
Расте моја мајка и чека,
изгледа јутром и свечери моја прабаба Перса,
ниже сузу на сузу,
стиже да промени светом Маша, моја баба,
покоси је шпанска грозница.
Прибиле се једна уз другу дете и старица,
осташе саме на овом белом свету.
А Крагујевац – црн као крило гавраново:
црни барјаци и црне повезаче,
црни старци, црне жене и црна деца.
(Октобра 1941. и ја ћу га таквог видети,
малим очима,
на црним крилима црних застава
спрема се да одлети што даље од ове земље.)
И једног дана,
баш кад је била на чесми у башти,
рече ми мајка,
шкрину капиџик, појави се човек висок као кућа,
бела му коса до рамена, црна брада до појаса,
а очи, ево, оволике, упро у њу,
па је гледа и гледа, нетремице,
жедан пије очима,
сав се тресе и муца: “Сине, сине…”
А њена баба Перса држи се за кућна врата
(сва црна као гак,
до смрти није скинула црнину),
спала јој марама, коса се накострешила,
и виче као издалека, једва се чује:
“Лазаре, загрли је, Лазаре, еј Лазаре, узми је,
то ти је унука.”
Онда је онај огромњак зграби
и стиште на груди да је болело,
па је подиже високо изнад главе
и проплака, као да се зноји,
чудним капљицама што упијају сунце,
јер беше леп и чист дан.
3.
На прадеди мом, Лазару, скорела се нечист
а ваши су кипеле одасвуд.
У дрвено корито потопила га моја прабаба,
узела цео калуп домаћег сапуна,
онај готово црн, што се држи рукама обема,
па га изрибала, као да је патос,
тако рече моја мајка.
Убелео, у кошуљи пожутелој од чекања,
почео је причу где је био и шта је радио.
Кад први победнички плотуни праснуше у небо,
знао је да занавек изгуби рат
и све на свету.
И знао је да више ниједног Швабу
не може достићи његово зрно
и да сад може да обави
оно што је одавно наумио.
Прекрсти се, пољуби земљу,
десио се негде на северу Србије,
па одатле окрене стопе назад у Грчку.
И све по знацима које му је још пре дао
земљак из синовљеве чете
стигне на оно место
где је у заједничкој гробници
лежао његов Милорад.
Аргатовао је пуну годину
(мада трговац, био је сваком сеоском послу
и занатима вешт)
док не заради колико треба
да сину дигне споменик.
Тад га ископа из оне гробнице,
а највише га познао, претурајући џепове,
по оној слици на којој су моја баба и мајка
и по недописаној поштанској карти са два ретка
“Драги оцо, пошљи ми, ако можеш, мало дувана,
јер трошка немам а још сам жив и здрав”.
Узме обоје и метне у недра
и учини му се да је у то стало
све што преоста од његовог јединца.
Онда на споменику уреже
синовљево име, годину рођења и смрти
и одакле је,
која је чета и који шумадијски пук.
“По томе”, вели, “познао га краљ Лесандра
и после на Зејтинлик пренео
да са својим друговима спава.
Кад то сврших”, још рече,
“нисам знао шта ћу од себе,
помркну ми дан и просија ноћ.
Све сам мислио а зашто још да живим,
боље би ми било да и ја поред њега легнем.
А онда ме нешто текну, као да ми неко подвикну:
– А његово дете, та то је наша крв!
И како ће оно само на овом гадном свету?
Срам те било, Лазаре!”
Тако мој прадеда опет обрне стопе
и пешице, врати се у живот.
4.
Ово им оприча, а затим, ретко је помињао.
Лати се да подиже пропало имање и унуку,
а све је клео време,
рече ми мајка.
Отад сваке у Бога недеље
прабаба моја Перса опреми се рано,
на њој све црно сија,
црна сукња до земље, црно либаде, црн фес,
жути се само дукат
на црној кадифи под грлом.
Ако им је време, набере пуне руке ружа
и пољуби свећу,
па пође на гробље.
Вели јој мој прадеда:
“Куд ћеш опет? Није он тамо.
Далеко лежи наш Милорад.”
Љутне се она:
“А зар овде мало синова лежи?
Нема мајке која доста суза има
да оплаче сина.
Затребаће и моје очи,
сви су они синови моји.”
И оде, права као мала стрела,
а пут за гробље замагли се.
И мој прадеда Лазар,
тврд и жилав као опута,
у томе беше мек попут воска.
Одмах је преврнуо град
да нађе најбољег мајстора
који ће да му увелича синовљеву слику,
ону с буквице, једину коју је имао.
У јаком црном раму, тмурна помало,
висила је у гостинској соби,
на зиду сама.
Волео је да седне на сећију наспрам слике,
рече ми и то мајка,
подвије ноге пода се као Арнаутин,
пали цигар на цигар
(жути му прсти, жути бркови),
па је гледа и гледа, да се нагледа не може.
Касније, кад сам дорастао,
на тој јединој дединој слици
вазда сам уместо његовог видео мајчино лице,
тако је девојачки био леп
и толико су били слични.
Али, рођени моји,
ту се не завршава него почиње песма;
куд ће суза него на око.